SA SRBIMA U PLAVNU KOD KNINA: Čuvamo svoje ognjište da sačuvamo sebe (FOTO)

JUTARNjI cvrkut ptica, zriku zrikavaca i šapat vetra u krošnjama drveća, u Plavnu kod Knina, brzo su narušili oštar zvuk motorke i jaki, ravnomerni udarci čekića. Širili su ih dvojica momaka koji su od upekle zvezde otimali poslednje minute jutra da obave još deo namerenih poslova.

Foto: D. Milovanović

- Kad Plavanjci odrede da se "Bratska kuća" mora završiti do Đurđica, 16. novembra, onda je red da ih ispoštujemo - kaže nam, brišući brzo rukom znoj sa čela, majstor Davor Damjanović iz obližnjeg Golubića. - To je slava ove mlađe crkve u Plavnu, pa planiraju da se pod svodovima novoizgrađene "Bratske kuće" tada okupe u što većem broju.

- Gde god da su sada, Plavanjci, ipak, ulažu u svoje selo, ne daju da se zapusti. Ponosni su na njega. Dolaze i mladi i stari, šalju donacije za gradnju ovog objekta, za uređenje celog sela, a eno gore u centru, na mestu stare škole već su ukrovili veliki Kulturni centar - dodaje drugi majstor Branislav Zelenbaba iz Žagrovića.

*Uzmi 20% bonusa za LIVE!
Aktiviraj bonus uz odigrani tiket od 4+ para, uplatom od 1.000RSD i kvotom od 5.00 ili više!*

Foto: D. Milovanović

Veličanstveno, pitomo Plavno. Kao da se odnekuda "spustilo" u lepotu, na zaravan gde su Dinara i Velebit izašli jedno drugom "na crtu", tu gde su se nagomilala izdašna vrela. Meštani tvrde da ih ima četrdesetak. Plavna su i daju dragocenu tečnost zemlji na kojoj u toj ravnici rađa svako seme što se u nju poseje. Baš u tom razmišljanju shvatamo i mudrost ovdašnjih starih: nijedan zaselak nisu od te rodne zemlje oteli, već su svoje kuće vekovima podizali oko tog polja života, na obroncima Previje - Gradine, Plješevice, Dragišića brda - Žujinog polja, Konjske glave, Gologlava i Orlovice. U centru sela samo su objekti važni za sve i podjednako udaljeni od sviju: ambulanta, obe crkve, Kulturni centar i buduća "Bratska kuća". I škola je bila tu, ali od nje sada samo zgrada koja je "skrovište" za bale sena a ne zborište đačke graje, nema više prodavnica, kafane, ali ima tragova nesreće i zla: porušenih kuća, gelera na fasadama... Sve se to sabira u oku i srcu.

Idući ka tom centru sela, a Plavno ga ima jer je jedno od najvećih u Kninskoj krajini, srećemo pastiricu Jelu i njenih 90 ovaca, stado rasnih krava zaleglih u hladovini tražeći spas od sunca, vinograde, beskonačne role bala sena, bašte pune povrća... Pitamo se ko to sve radi i obrađuje kad je od više od 2.000 duša, koliko ih je u Plavnu živelo pre zločinačke "Oluje", sada ima 20 puta manje?

- Živimo, ne damo se, mora se ići dalje - veli nam usput Milan Torbica dok s traktorom kosi povelike snopove trave. - Valjaće mi zimus za ovce, imam ih 30.

Foto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Kod Hrama Svetog Đurđa, podignutog 1618, osmehe dobrodošlice daruju nam Miloš Rusić i Momčilo Karanović. Dobro je, vele, da se neke novine iz Srbije interesuju za Srbe u Hrvatskoj.

- Pričaćemo o svemu, ali najpre da se pohvalimo da je prvi učitelj u Plavnu bio Dositej Obradović - ponosno govori Miloš. - Njemu u čast, staru "Bratsku kuću" kod ove crkve, smo pretvorili u Muzej, jer je u toj prizemnoj, kamenoj kućici Dositej živio i meštane podučavao osnovama pismenosti. U Plavno je došao 1769. i ovde radio i stvarao pune dve godine. U ovoj kući je napisao i "Ižicu", a aprila 1770. s grčkog počeo da prevodi "Hristojitije". Osim toga, za vreme boravka u Plavnu, obišao je najveće srpske svetinje u Dalmaciji: manastire Dragović, Krka i Krupa.

Foto: D. Milovanović

Ideja da staru "Bratsku kuću" obnove i pretvore u Dositejev muzej, potekla je, priča nam Momčilo, od Milorada S. Kuraice, rodom iz Plavna koji živi u Subotici. On je i autor izložbe, a projekat obnove, uz blagoslov vladike Nikodima, radili su dr Marko Sinobad iz Knina i arhitekta Krešo Petković iz Šibenika. Uz njega i Miloša, "terenac" je još bio Rajko Novaković, a uređenje Muzeja finansijski su pomogli meštani i njihovi potomci iz celog sveta.

Čim su taj posao svršili, odmah su složno Plavanjci drugi započeli novi. Grade veliki Kulturni centar, tu nadomak Crkve gde je do 1973. bila stara škola.

- Za godinu, na temelju dimenzija 10 sa 25 metara, podigli smo ga i ukrovili - objašnjava Miloš Rusić. - U prizemlju je velika sala, a na spratu sobe da oni koji još nisu obnovili svoje kuće, imaju gde da prenoće. Okupljamo se često, za Spasovdan ove godine bilo nas je više od 700, a u avgustu bude kao nekad...

Foto: D. Milovanović

A Plavno sad u odnosu na ono nekad, i pored svega što danas neumorno čine, rana je na duši svakog Plavanjca.

- Eeeeehhhh - ote se Milošu uzdah. - Zlo došlo... Na sam dan "Oluje" ubili su 26 meštana, od toga 25 civila i jednog u uniformi. Slobodno pišite: Hrvati su u ovom selu bili hrabri sa šibicom u ruci, a sad imaju zvanje branitelja... Znate, Plavanjci su oduvek voleli Srbiju i, ako su selo napuštali da bi se školovali i radili, išli su u Srbiju. A, mene je splet okolnosti 1973. odveo na školovanje u Sloveniju. Kad sam 1996. došao prvi put posle "Oluje", Plavno je još mirisalo na palež... Svaka druga kuća je bila zapaljena. Došao sam do svoje i bratove. Njegova gorela, moja rasturena. U jednoj sobi našao sam leš krave. Jezivo. Naslonio sam se na jedan kolac u dvorištu, i sad je tu, i zakukao. Mislim da se do Golubića čuo moj plač. Ali sam se uspravio i sebi rekao: "Miloše, sačuvaj ognjište, ako sačuvaš ognjište sačuvao si sebe".

Foto: D. Milovanović

I krenuo je u obnovu, među prvima u Plavnu. Brat Đuro i snaja Sava, iz Srbije su se za stalno vratili 2009.

- Sin je otišao u Kanadu, a ćerka je ostala u Grockoj, ali oboje često dolaze sa porodicama - kaže nam Sava, dok pred nas na trpezu iznosi topao hleb i sve što za jelo u kući ima. - Ovde je moja duša, ovde sam najjača. Imamo baštu i u njoj uzgajamo sve što nam treba. Imali smo i četrdesetak ovaca i još plus jaganjce, ali godine su nas stigle i Đuro je lošeg zdravlja, pa smo ih sve prodali. Tri puta nedeljno dolazi nam pokretna prodavnica, svega ima od robe, a ako nema naručimo pa nam donesu sledeći put.

- Posle "Oluje" dok je u Kninu, kome pripadamo, vladao HDZ u Plavno se nije ulagalo, ali otkad su, poslednjih desetak godina, na vlasti nezavisni kandidati, nama je ovde bolje, jer se ulaže u infrastrukturu, pre svega u puteve do zaselaka - dodaje Miloš.

A, mi sve zaseoke za jedan dan nismo mogli obići. Stigli smo još u Bjeliniće. Rajko Novaković tu živi stalno.

- Dobro mi je. Uvek ima nekog posla na imanju i oko kuće, čak i zimi. Imam i kokoške, pomažem narodu po selu. Troje dece mi žive u Sloveniji i šestoro unučadi. Često dolaze da me obiđu i da mi pomognu. Bavim se pomalo lovom i pčelama, baštom i voćem, uzdržavam put i voše (jarke), a pomalo sam i seoski poštar i ključar jer su kod mene ključevi od mnogih kuća pa ih obilazim kad domaćini nisu tu. Sve imam, jedino nemam s kim da se svađam - uz smeh nam priča Novaković dok je na čašici razgovora sa supružnicima Nikolom i Jekom Rusić.

Foto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Nikola je bio direktor škole u Plavnu od 1972. do 1984, a Jeka učiteljica.

- Bila je jedna centralna osmogodišnja škola i četiri područne u zaseocima Donji i Gornji Radljevac, Zorići i Torbice. Bilo je jedne godine 486 đaka. Uvek se zvala po Dositeju Obradoviću. Kad je počela veća migracija stanovnika, svake kodine počelo je da se gubi po jedno odeljenje, a posle "Oluje" i da ne govorim. Posle nje u Plavnu je odraslo i odrasta petnaestak dece, ali su svi išli i idu u školu u Knin - s tugom priča Nikola koji sada živi u Beogradu, ali se Plavnu vraća bar na mesec dana.

Kad se u avgustu okupi najviše Plavanjaca, kaže, po tablicama vozila reklo bi se da smo u Beogradu ili Novom Sadu.

- Plavno nekad i sad su nebo i zemlja, ali obnovilo se dosta kuća, ambulanta je renovirana pre 20 godina, urađeni neki putevi, a naša voda nam je ključ svega, pa polako - reče Nikola i podiže čašicu loze: - Gde smo ove godine, tu i dogodine!

Stoički, glasan, vedar način na koji je zdravicu izgovorio, zapravo je ključ svega što smo u Plavnu, onom Plavnu samo pre tri decenije gotovo sprženom i ugaslom, za taj jedan julski dan naučili:

- Budućnost dolazi polako, sadašnjost proleti, a prošlost stoji nepomično zauvek. Plavanjci u budućnost i pored dubokih rana gledaju s nadom, sadašnjost žive, a prošlost ne zaboravljaju. Takvi su oduvek, otkad su im prvi preci pre više od sedam vekova zakoračili u Plavno. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije