"ŽELIM DA MOJE DEVOJČICE IMAJU BAR SVOJ SOBIČAK": Fondacije "Novosti" i "Vilard" pokreću akciju da Milovanovići dobiju dom dostojan čoveka

U TROŠNOJ kući u Vinči kod Beograda, u kojoj nema ni vode ni kupatila, žive Dragana Milovanović i njene jedanaestogodišnje bliznakinje Marija i Marijana. Devojčice odrastaju u jednoj sobi i sa majkom dele jedini krevet. Dok pokušava da prehrani porodicu i obezbedi lekove za Mariju, obolelu od dijabetesa tip 1, Dragana se, ipak, nada danu kada će njene ćerke dobiti ono što nikada nisu imale - svoj dom.

Foto: D. Milovanović

Porodicu Milovanović "Večernje novosti" ne posećuju prvi put. O njihovom teškom životu pisali smo godinama, a preko Fondacije humanosti "Novosti" stizala im je pomoć čitalaca iz raznih krajeva Srbije. Posle jednog od takvih tekstova, redakciji se javila i Ivana Miletić, direktor i zastupnik Fondacije "Vilard" u Ivanjici. Ponudili su ono o čemu su Dragana i njene ćerke do tada mogle samo da maštaju: da ova Fondacija finansira izgradnju njihove kuće. Do ostvarenja te želje ostao je još jedan korak - da se pronađe plac površine od pet do osam ari u Grockoj ili okolini, blizu zdravstvene stanice i škole, na kom bi dom porodice Milovanović mogao da bude izgrađen.

Kapija škripi dok ulazimo u dvorište objekta u kom sada žive. Sa nama je i Divna Čanaćević, upravitelj Fondacije humanosti "Novosti", koja ovu porodicu poznaje godinama. Ispred kuće nas dočekuje Dragana. Na licu joj se smenjuju osmeh i neverica.

Foto: D. Milovanović

- Još ne mogu da verujem da bi sve ovo moglo da se dogodi - kaže Dragana dok nas uvodi u dvorište. - Toliko godina živimo kao podstanari da sam prestala i da maštam o kući. Čovek vremenom nauči da ne očekuje mnogo. Radovala bih se kada bismo dobile naš dom. Ne zbog mene, nego zbog dece. Samo da znam da imaju svoj krov nad glavom, mesto koje niko ne može da im oduzme i odakle niko ne može da ih izbaci.

Dvorište je uredno pokošeno i zeleno. Ispred kuće nekoliko stabala pravi hlad, a na sušilici se vijore tek oprane majice i dečja garderoba. Ispod kuće je stara, ruinirana šupa, a iza nje poljski toalet. Na stepenicama veliko bure za vodu. Dragana ide prva, otvara vrata i poziva nas unutra:

- Uđite, devojčice su za stolom. Uče.

U sobi, jedinoj, koja je istovremeno i kuhinja, spavaća, dnevna i dečja soba, za niskim stolom na dečjim stoličicama sede Marija i Marijana.

- Radimo domaći iz geografije - kažu nam.

Dok uče o rekama, planinama i dalekim zemljama, iznad njihove glave je plafon natopljen vodom, a iza leđa jedini krevet u kome spavaju sa majkom. Svet koji se prostire na stranicama njihovog udžbenika mnogo je veći od sobe u kojoj žive. Na stolu nema računara. Nema ni polica punih knjiga. Samo sveske i školski pribor. Obe devojčice su besprekorno čiste. Kosa im je uredno vezana, odeća ispeglana. Siromaštvo se u ovoj kući vidi na zidovima, na krovu i na podu, ali ne i na njima. Marija i Marijana su dobri đaci. Vole školu i trude se da ne zaostaju za vršnjacima.

- Imamo drugare, ali ima i dece koja nas zadirkuju. Kažu nam da smo siromašne i smeju nam se što nemamo ono što imaju drugi - govore sestre gotovo uglas.
Dok pričamo sa njihovom majkom Draganom, devojčice se ne odvajaju od svezaka. Povremeno se pogledaju, nešto šapnu jedna drugoj, pa nastave da uče.

- Navikla sam na siromaštvo, dugove, neizvesnost i brigu kako ćemo pregurati mesec - iskrena je Dragana. - Ali na Marijinu bolest nisam. Ko zna koliko puta dnevno Mariji merim šećer. Stalno sam u strahu da joj se nešto ne dogodi.

Pogled nam pada na slavinu iz koje voda ne teče. Sudopera ne služi onome čemu je namenjena. U njoj je školski ranac i druge stvari za koje u kući nema drugog mesta. Devojčice se leti kupaju napolju, a zimi u sobi. Dragani sve to kao da nije važno.

Foto: D. Milovanović

- Dok je Marija u školi, strepim. Kada mi zazvoni telefon, počnem da drhtim. Škola nije blizu. Pet stanica autobusom. Dok žurim do nje kada joj pozli, čini mi se da je to najduži put na svetu - kaže Dragana.

Zbog bolesti ćerke ne može da radi stalno. Povremeno čisti po kućama ili pere sudove kada je neko pozove. Većinu vremena mora da bude uz dete. Porodica živi od socijalne pomoći i povremenih dnevnica. Od tog novca plaćaju kiriju od 9.000 dinara i pokušavaju da podmire najosnovnije potrebe. Zimu su provele bez dovoljno ogreva.

- Kada ponestane drva, u vatru ide sve što može da gori - kaže Dragana. - Komšija nam je dao staru stolariju da nam se nađe za ogrev. Hvala Bogu, preživele smo hladne dane. Ne tražim mnogo. Samo da moje devojčice imaju kuću. Makar mali sobičak koji će biti njihov. Da znaju da sutra neće morati da se sele i da će imati gde da se vrate iz škole. Zbog Marijinog lečenja ne možemo daleko od Beograda. Bolnica i lekari moraju da budu blizu. n

Preporučujemo

Reportaže

0 4

ČISTA PETICA ZA HUMANOST: Prvaci iz Ripnja organizuju priredbu za pomoć drugarici Dariji Veličković

04. 06. 2026. u 10:16

Reportaže

0 2

NEMA KO DA MI ČAŠU VODE DODA: Bolestan i nepokretan Cvijan Slavnić (70) iz Vrbasa, preživljava najteže dane u životu (FOTO)

03. 06. 2026. u 06:45

Reportaže

0 3

VEK IGRE I PESME UZ TESLIN BLAGOSLOV: Poznato beogradsko kulturno-umetničko društvo ove godine obeležava vek postojanja

02. 06. 2026. u 15:24

Reportaže

0 1

KUĆA TROŠNA, A DECA BOLESNA: Devetočlanoj porodici Stojanov iz Tomaševca potrebna pomoć

01. 06. 2026. u 14:36

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije