JOŠ NOSIM GELER U NOZI: Goran Galogaža je bio dete kada je kolona izbeglih iz Krajine, u kojoj je bio bombardovana u Svodni (FOTO)

GORAN Galogaža (42) iz Pavlovca kod Rume hrabro korača u budućnost. Autolimar i strastveni bajker, vesele prirode i vrlo emotivan, ne pušta život iz zagrljaja. Veliki je humanitarac, često podrška onima kojima je pomoć najpotrebnija. Posvećen je majci Zorki (64), porodici svog brata Rajka (40). Najviše voli suprugu, ćerku i sina. Zapravo voli sve, voli život i korača mu u susret. Jedino ne voli grmljavinu i zvuk vojnih aviona. Uznemire ga, onespokoje...

Foto: D. Milovanović

Tako je već tri decenije. Od 8. avgusta 1995. Tada je bio tek dečačić od 12 godina u koloni unesrećenih Krajišnika, koju je kukavički, iz dva "miga", ušavši u teritoriju BiH, bombardovala hrvatska avijacija u selu Svodna kod Bosanskog Novog (danas Novi Grad). Ubili su tada "junaci" njegove Galogaže - babu Martu i strica Rada, i bliskog im rođaka Mila Malobabića. Gorana su teško ranili i njegovog brata i majku, i još dvoje dece i tri žene... Mrtve, ranjene, tela unakažena od bombi videle su okice ovog dečaka i zaborav je pred njima ostao nemoćan...

Foto: D. Milovanović

EXTRA BET - KVOTA DO 500 NA JEDNOM MEČU

- Niti mogu da zaboravim niti da pričam... Čak ni neki moji bliski prijatelji ne znaju, saznaće kad pročitaju vaš tekst... - govori Goran za "Večernje novosti", prvi put ikada za neki medij. - Još nosim geler u nozi, nisam hteo da mi ga odstrane, neka ga...

Iz svog lepog Slavskog Polja kod Vrginmosta, Galogaže su sa kolonom Srba što je zauvek napuštala svoja ognjišta, krenuli 6. avgusta po podne sa dva traktora i dve prikolice:

EXTRA BET - KVOTA DO 500 NA JEDNOM MEČU

- Bili su moj otac Dušan, majka Zorka, baba Marta, stric Rade, strina Vida, moj brat Rajko, komšija Đuro Valadžija i Milka Malobabić, a u crvenom "golfu" rođak Mile Malobabić i njegova supruga Soka. Deca strica Rada bila su u drugoj koloni - seća se Goran.

Foto: D. Milovanović

Nesigurnim putevima, često pored mrtve straže ubijenih sunarodnika, stigli su do mosta spasa, preko njega prešli Unu nemirnu i stigli u Bosanski Novi. Mislili su, verovali su, da su tu bar umakli krvavim rukama hrvatske soldateske. Polako se ta kolona ojađenih kretala prema Svodni i dalje prema Prijedoru... Sve će izdržati, sve muke će podneti samo kad su sad među svojima... Ali, tu u Svodni, osmi avgustovski dan, nešto pre šest uveče, Galogažama je doneo novu nesreću, smrt.

- Činilo se da će neka kiša. Naši su nekim najlonom natkrivali prikolice, tu je bio i čika Mile sa svojim "golfom", brat i ja smo bili naslonjeni na vozilo. Odjednom čula se grmljavina, ali od dva aviona. Nadleteli su nas, okrenuli se iznad nekog brda... Otac je povikao: "Sad će da istovare teret. Sklanjajte se brzo". U trenu nastaje mrak... Stvara se zvuk kao da neko željezo zabija u zemlju. Vriska, jauci... Shvatam da sam ranjen, moj brat u obe noge, vidim mamina krvava leđa... A, onda, onda vidim čika Milu Malobabića. Mrtav, glava mu kao razlistana knjiga... Geleri su prošli kroz njegov "golf", razneli ga... A, baka Marta je bila živa još samo tren, falilo joj je pola tela... Stric Rade, bio je poluinvalid sa štakom, uoči napada sedeo je na stocu pored traktora... Usmrtio ga je geler, udario u slepočnicu... - plavim peškirom briše Goran suze.

Марија Лајшић и Радмила Бањац код споменика у СводниFoto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Ponestaju mu reči. Tišina...

- Sklonili su nas da više ne gledamo. Otac nas je odveo u obližnju kuću. Nije mi bilo dobro... Ranjene su prebacivali u bolnicu... Baba Marta, stric Rade i čika Mile Malobabić sahranjeni su u Prijedoru na groblju Pašinac, istog dana uveče. Kasnije je porodica Milu ekshumirala i sad počiva u svom Slavskom Polju. A, ja... Ja nikada nisam smogao snage da babi i stricu odem na grob u Prijedor - iskren je Goran.

Zemlju u Slavskom Polju nisu prodali, a njegov brat Rajko koji živi u Nemačkoj obnovio je to domaćinstvo...

- Za ove tri decenije samo tri puta sam otišao i u Slavsko Polje... Ne mogu - kaže nam.

Ponovo tišina...

- Mnogo smo bola podneli, kad smo posle 10 dana stigli u Srbiju trebalo je krenuti iz početka... Ovde u Pavlovcima smo se skućili 2008. Tata, je zauvek otišao 2014, mlad u 55. Verujem da je to stradanje u Svodni ostavilo neizlečiv trag na njegovom srcu... - s mnogo poštovanja i tuge govori Goran o ocu Dušanu.

A, U UNHCR KAŽU: "IDITE DALjE"

Foto: D. Milovanović

TEŠKO mi je kad dođe 8. avgust. Uvek mislim na tu tragediju u Svodni, na bol koji smo preživeli... I kako su nam kad smo iz Slavskog Polja krenuli rekli da idemo u Topusko kod UNHCR, a oni nam samo rekli: "Idite dalje"... I kako smo posle Svodne u "golfu" bez stakala i guma, na felnama, stigli u Prijedor... Razmišljam i o putu do Srbije dugom deset dana... Da mi nije moje četvoro unučadi, ta sećanja bi me ubila - kaže nam Zorka Galogaža (na slici), Goranova majka, koja je takođe bila ranjena u Svodni. 

Prošle su decenije, pitamo ga kakva su mu sada osećanja?

- Naših bližnjih nema pa nema i to je najbolnije... Ne sudim nikome, Bog je sudija. Nikog i ne mrzim, ali nedam na svoje, na sebe i svoj narod - odgovara nam.

U Svodni, pored pruge, na mestu gde su ubijeni Goranovi baba, stric i bliski rođak, stoji veliki krst. Svedoči o stradanju, o zlu što nečovek učini nemoćnima i njihovoj deci. I taj krst i stotine tragova od gelera na obližnjim kućama. I reč, živa reč svedoka.

- Kolona, trostruka je i dan i noć išla neprestano, a opet mi se činilo da stoji u mestu. Nikad neću zaboraviti taj njen specifičan zvuk. Iznosili smo im šta je ko imao, kod mene je i prenoćila porodica Čavić iz Dvora. Toliko sam mogla da im pomognem. Osmog, po podne otišla sam kod komšinice, sedele smo na terasi, gledale kolonu. Odjednom, trči vojnik prema Sani i viče: "Migovi". Mislili smo da su naši dok nisu počeli da mitraljiraju sa većim projektilima. Pogodili su Mesni ured, stambenu zgradu, a potom su išli pravo na kolonu. Tukli su je direktno. Prolamala se zemlja, čuo se prasak i jauci iz hiljadu grla. Bili su u brišućem letu, izuzetno nisko... I dan-danas mislim da su ti piloti videli lica onih koje su ubili - priča nam Radmila Banjac, matičar u Svodni, očevidac stradanja civila u koloni.

Priča nam da je ubrzo posle napada hrvatske avijacije, iznemoglu baku Božicu Kukić (72), iz Goričke kod Dvora, koja je u svom magnovenju stala na prugu - pregazio voz, a da je dan ranije u traktorskoj prikolici od tuge za izgubljenim zavičajem preminula baka Sava Busić (86) iz Topuskog.

LAJŠIĆ: NE MOGU DA ZABORAVIM

Foto: Printskrin RTRS/N. Lajšić

NEPOSREDNO posle sramnog granatiranja kolone u Svodni, ekipa tada Srpske RTV, danas RT RS, snimila je sav užas koji su "hrabri" piloti "hrvatskog zrakoplovstva" ostavili iza sebe. Snimio je i izjavu Goranovog oca Dušana Galogaže (na slici).

- Mnogo sam snimao na ratištima, ali Svodna, Dušanove reči, Dušanovo lice dok nam daje izjavu, najpotresnije je što sam do dan-danas kamerom zabeležio. Bio je očajan, iscrpljen, pričao nam da su mu ubili majku, brata i brata od ujaka, da su mu sinovi ranjeni... Ne znam kako su se ti ljudi nosili dalje kroz život sa svime što su na tom putu doživeli, ali ja ni tri decenije posle - Svodnu ne mogu da zaboravim - kaže Nedeljko Lajšić, snimatelj RT RS, autor snimaka načinjenih u Svodni odmah posle granatiranja kolone i ubistva troje civila.

- Iznosili smo tim unesrećenim ljudima šta smo imali, jer je zbog rata nemaština bila i kod nas. Otišla sam u vrt da uberem paradajza da nekom dam da pojedu barem deca - kazuje nam Marija Lajšić, takođe očevidac granatiranja kolone u Svodni. - Odjednom je nešto prolomilo, videla sam avione koji se okreću i ustremljuju na kolonu. Ali jači od zlokobnog zvuka tih gvozdenih ptica bili su jauci i zapomaganja, plač dece... Ako ništa drugo, kako tim hrvatskim pilotima koji su leteli neverovatno nisko, ne bi žao te dece u koloni... Pa lica su im videli, svakom tom detetu svakom tom čoveku... 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije