UBICE PRIZNAJU JEDNOM ILI NIKAD: Ostoja Krstić, prvi srpski poligrafista napisao roman o najgnusnijim zločinima

UNIVERZITETSKI profesor kriminalistike u penziji Ostoja Krstićdecenijama je sedeo preko puta osumnjičenih za najteža krivična dela. Neumorno i brižljivo je istraživao, sabirao i beležio zapažanja onajgnusnijim zločinima i njihovim počiniocima. To iskustvo je preneo uroman "Tragom istine" koji je nedavno objavila "Čigoja štampa".

Foto: Tanjug/AP

Junak priče detektiv Kosta radi na mestu gde je smrt uobičajena i normalna. Jedna sumnjiva smrt pokreće radnju koja prožima ceo tekst u koga su vešto inkorporirani drugi identični slučajevi. Izbor mesta za poprište dešavanja (Srbija) kao i samo ime detektiva (Kosta) najbolje ukazuju na veze sa pseudomemoarskom tradicijom ovog žanra.

- Slušao sam ispovesti osumnjičenih za izvršenje najtežih krivičnih dela 23 godine. Jedinstvena, reklo bi se, životna prilika. Retke profesije imaju tu ulogu: sveštenici, psihijatri i psiholozi - kaže Krstić za "Novosti". - Srećna je ili nesrećna okolnost da sam prvi u Srbiji radio na instrumentalnom otkrivanju laži - poligrafu mada se, po mom mišljenju, pre može govoriti o detektoru istine.

Privatna arhiva

Taj posao ga je doveo do zvanja univerzitetskog profesora. Uža specijalizacija mu je psihologija iskaza. Magistrirao je na temu "Simtomatska slika osumnjičenog", a doktorirao na temu "Simboli, znakovi i značenja u kriminalistici". Najzanimljivije slučajeve opisivao je u svojim dnevnicima birajući od mnoštva tipičnih, najtipčnije. Uz osam udžbenika, pisao je i monografije. Njegova "Zanimljiva kriminalistika" je bestseler. "Tragom istine" je njegov drugi roman, ranije je objavio autobiografsko delo "Teret nasleđa".

- Nije bilo lako izabrati koje će priče iz dnevnika ući u roman "Tragom istine" - kaže Krstić. - Lutao sam po sećanjima mnoštva likova i njihovih iskaza kojima su "pravdali" svoja nedela. U neizbrisivom sećanju opisao sam one koji mogu poslužiti kako opštem, tako i užem - stručnom krugu čitalaca. Teško je od četvorocifrenog broja odabrati one koji će zadovoljiti ukuse čitalaca.

Krstić kaže da je prvi susret sa čovekom koji je počinio najteži zločin kao i svaka druga nepoznanica puna strepnje, strahova od greške i neuspeha.

- Uz sve to, ostajem sam oči u oči sa osobom krvavih ruku, zlih misli i namera - dodaje on. - Treba znati da je osnovni zahtev pri ovakvim ispitivanjima razgovor u "četiri oka". Tajna saopštena trećem licu više nije tajna! A ubice priznaju jednom ili nikad. Pripremao sam se za svaki susret, a posebno taj prelomni - prvi put. U mislima mi je odzvanjala misao Dostojevskog: "Ljubi me dok sam prljav i neumiven, čistog i umivenog svak će me ljubiti". Takođe i ona sa predavanja mog mentora na postdiplomskim studijama: "Ništa mi nije strano što je u ljudskoj psihi"!

Kao posebno upečatljiv, Krstić izdvaja slučaj ubice koji je posle 41 godine "realizovao svoj motiv":

- Osvetio se žrtvi za poniženje koje je doživeo pred meštanima na vašaru. Za dobijeni šamar oduzeo mu je život. Bilo je i toga da brat bratu ubije dete radi nasledstva... i sada te slučajeve nosim u sebi. Neverovatno, ali istinito, za rubriku "Verovali ili ne".

Naš sagovornik ističe da o zločincima nije pisao da bi ih veličao, već da opomene. Na pitanje šta ga je tokom karijere najviše uverilo u potrebu za takvim upozorenjem, on odgovara:

- Greh. Neoprostiv greh. Otud je moto romana šesta Božija zapovest: "Ne ubij!" Roman je omaž svim rano preminulim žrtvama ljudskog bezumlja.

U knjizi kaže da ga je "sablasan i mračan svet zločina" sve više stezao.

- Teško je to nositi u sebi. Svako od nas živi u svom nevidljivom prostoru. Kao u pozorištu. Kada uđete u njega postajete deo drame. Čedomorke. Sablasnost ubica svoje dece.

Krstić je primetio da ubice s kojima je razgovarao povezuje još nešto osim zločina.

- Ubice pripadaju grupi emotivnih izvršilaca - kaže on. - Retki su oni koji su to radili iz koristoljublja. Ono što je nemoguće psihološki, moguće je patološki. Legali su i ustajali sa mržnjom i željom za osvetom.

Foto: Profimedia

A, da li ga je ijedna ispovest ubice potresla toliko da je morao da prekine razgovor ili napravi pauzu?

- Ne, nikada. Bilo je mučno ali, kao i na sve drugo, naviknete se. Veliki broj slučajeva vodi vas u rutinu. Ovde nema i ne sme biti pauze, ni za cigaretu, jer ako im dozvolite oni se stabilizuju i predosmisle. Po meni, najinteresantnija je nakana za priznanjem. Jedna i neponovljiva. Mnoštvo znakova koji upućuju na samodavanje.

Krstić ističe da nikoga nije neposredno smestio iza rešetaka:

- Da ne poverujete. Pri obilasku zatvorskih ustanova, komisijski ili sa studentima, znali su da kroz rešetke veselo uzvikuju moje prezime ili jednostavno titulu "doktore, doktore", kao na stadionu... Dobijao sam mnoštvo pisama iz zatvorskih ustanova koje i danas čuvam. Jedno pismo mi je posebno drago. Učesnica otmice aviona strankinja, između ostalog je napisala: "Krstiću, svetla tačko beogradske istrage..." U vreme dok je na prostoru bivše države bila na snazi smrtna kazna jedan osuđenik, višestruki ubica koga sam ispitivao i koji je do detalja prihvatio svoja zlodela, tražio je da budem uz njega "do kraja".

Profesor kaže da su počinioci zločina najčešće i svirepi i ravnodušni prema onome što su učinili:

- Ponekad prevagu odnosi svirep način izvršenja, a ponekad, u nekim slučajevima, hladnokrvan odnos prema učinjenom. Kao da je popio čašu hladne vode, pa otud i naziv "hladnokrvne ubice".

Dešavalo se, kaže Krstić, da oseti strah od čoveka koji sedi preko puta njega, ali ne zbog onoga što je uradio, već zbog načina na koji je o tome pričao.

- Da, osetio sam hladnokrvnost i ravnodušnost koja zbunjuje. Sećam se bake koja je ubila svoje unuče. Porađala je ćerku koja je začela sa neomiljenim zetom. Na pitanje "kako je izvršila", hladno je odgovorila pokazujući rukama: "Onako sekirom na drvljaniku, ki pile..." Jedan osumnjičeni za ubistvo, karatista, zapretio mi je pri odlasku pratilaca i ulasku u laboratoriju: "Kako smeš da ostaneš sam, smoždiću te, budalo!". Mirno sam odgovorio: zar ti neće biti žao da mi lomiš ove suve staračke ruke, a nisi mogao da se nosiš sa boljima od sebe na parketu? Ostao je bez reči. Iz zatvora mi je poslao pismo čudnog sadržaja: "Ovo su poslednje reči ubice doktoru koga sam uvredio i ponizio. Od sutra nisam među živima". Posetio sam ga. Poslušao me je i nije izvršio samoubistvo.

Bilo je i ubica koji su umeli da deluju "obično", čak i šarmantno, uprkos tome što je u pozadini stajalo svirepo delo.

- Žena, ubica svog muža, dugo je negirala vezu sa zločinom - priča Krstić. - Dok iznosi trdnje da to nikada ne bi uradila i koliko ga je volela uporno vrti burmu na domalom prstu. U pauzi, dok prestaje da skida burmu, dugo traži po tašni, a da ništa ne pronalazi. Opomenem je da to što traži nikada neće naći. Ona smeškom odgovara: "Bila sam kod frizera, mora da sam tamo zaboravila, hoću da sam lepa...". Dobar izgovor para vredi, kaže narodna izreka. Iskoristio sam njeno raspoloženje i počeo da joj tumačim znake samoodavanja: "Očigledno vam je smetalo nešto u braku, dok nastojite da skinete burmu i kajete se što ste se udali za njega. Kajanje je loše sećanje!" Pozitivnim i negativnim iskustvima sazrevate. Postajete sigurniji u sebe i želite više. Osećao sam potrebu da svoja iskustva prenesem drugima ukazujući čitaocima da je dug put do istine. Istina je jedna i nedeljiva. Ona je takva kakva jeste. Moj put do istine postao je obaveza da ništa ne prikrivam. Tako sam učen i naučen. Bio sam zadužen za istinu kako su govorili drugi. Isto tako, mnogi su me podstrekavali da, pored udžbenika i monografija, napišem nešto i za one koji nisu imali prilike za jedinstvenu spoznaju sociosredine u kojoj naši životi protiču neprimetno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije