IZBRISANI IZ BROJNOG STANJA: Šta traži Srbija na Svetskom prvenstvu u košarci?!

Košarkaška reprezentacija Srbije bi na stogodišnjicu postojanja tog sporta u našoj zemlji nadimak "orlovi" mogla komotno da promeni u "otpisani" zbog stavova nekih ovdašnjih ljubitelja sporta. Videli ljudi da nema Nikole Jokića, da još neki neće ili ne mogu da igraju, pa prosto digli ruke od onih preostalih. Da su nam tako naši stari dizali ruke kad god je teško, zvali bismo se sada drugačijim imenima, možda i čitali ovo na drugom jeziku, a verovatno ne bismo ni imali reprezentaciju već bismo bili deo neke druge, tuđe. A opet... taj pomalo bezobrazni stav "Šta uopšte traži (ovakva) Srbija na Svetskom prvenstvu u košarci?!" prizvao je za odgovor jedno podsećanje.

Tviter / Vladimir Štimac

Da, nema najboljeg košarkaša sveta, dvostrukog uzastopnog MVP-ja NBA lige, ujedno i MVP-ja ovogodišnjeg NBA finala. Nema ni dvostrukog MVP-ja evroligaškog finala Vase Micića. Nema ni Nikole Kalinića koji je bio starter u osvajanjima srebrnih medalja na Olimpijskim igrama i Svetskom prvenstvu. Nema ni... Ma, ako ćemo da nabrajamo čega sve nema, ova priča bi se pretvorila u žalopojku, defetističku odu onim pogubnim modernim životnim stavovima da "ako nema svega i to odmah - onda je to bezvredno". Ova priča je, međutim, skroz drugačija. I... počinje nedaleko od mesta gde se pre tačno sto godina odigrala prva košarkaška utakmica u Srbiji.

Osam godina pre nego što je Vilijam Viland, izaslanik američkog Crvenog krsta, 1923. održao prvi košarkaški kurs u Beogradu, u dvorištu današnje škole Kralj Petar Prvi (koja se tada zvala "Osnovna muška i ženska škola kod Saborne crkve"), na tom mestu je bilo veoma burno. Zapravo, tih osam godina pre prvog, sada vek starog postignutog srpskog koša - u čitavom pomenutom kraju kod Saborne crkve, ali i odatle ka Savi, a naročito uzbrdo pa nizbrdo niz Ulicu kralja Petra, ka Dorćolu, bilo je strašno. Sve je tu gorelo. Rušeno. Uništavano. Hiljade granata su, počev od 5. oktobra 1915. pa puna dva dana, preoravale prestoni grad tada male Kraljevine kog, maltene, i "nije baš imao ko da brani".

Kada je počeo strašni austrougarsko-nemački nalet u drugoj godini Prvog svetskog rata, oni najbolji, koji bi mogli da brane Beograd, bili su te jeseni 1915. daleko. Prosto, poslati na razne strane. Oni baš, baš najbolji, kada se o ordenju i hrabrosti radi, mada je ružno rangirati div-junake, bili su na granici sa Bugarskom, za koju se znalo da će ući u rat, samo ne baš i kada. Oni drugi bili su na oporavku jer su izgubili polovinu ljudstva u 1914, a onda se desilo i prolećno haranje tifusa koje je odnelo preko 150.000 života u Srbiji, što je dodatno uzdrmalo slavnu vojsku. Svi oni preostali, koji su najvećim iskustvom mogli da brane prestonicu, bili su povučeni u središnji deo kraljevine. Tamo se čekalo iz kog pravca će da dođe invazija, pa da se tek onda reaguje, kao što se na početku Velikog rata tom strategijom i nije naselo na lažne napade kod Beograda, već se jurnulo ka Ceru baš kada su tamo pošli osvajači.

Foto: "Agonija Beograda"

Ali ko je onda uopšte ostao da brani neodbranjivo? Ko je stajao pred stotinama hiljada neprijatelja, koji su imali takvu nesrazmernu silu i u ljudstvu, i u topovima i granatama, da su misilili da niko neće ni ostati živ od branilaca kada se dvodnevno artiljerijsko rušenje Beograda završi i krene invazija?

Pa, ostali su oni "izbrisani iz brojnog stanja", kako je to rekao major Dragutin Gavrilović pred onaj juriš o kome čak i strani muzičari u 21. veku pevaju. Iako nikakvog brisanja pukova, naravno, nije bilo, već je u pitanju motivacioni govor, i to jedan od najpoznatijih u srpskoj istoriji, ostalo je upamćeno da su Beograd tog oktobra "petnaeste" branili: lokalni žandarmi - odnosno milicajci, finansi - odnosno carinici, mladići na vojnoj obuci - i iz Čačka i okoline, i njihovi vršnjaci iz novooslobođenih krajeva oko Raške oblasti, i sa Kosova i Metohije. Bili su tu i malko stariji Beograđani - drugopozivci, ali i žene, običan narod, mnogo dece, te na najisturenijem mestu Dunavskog keja i "Sremski dobrovoljački odred" u kome je bilo malo više onih koji nisu Sremci. Prosto, među tim dobrovoljcima bilo je i drugih "prečana" - i Bačvana, i Banaćana, ali i ljudi iz Stare Srbije, pa i jedan dečak Mirko koji je peške došao iz Knina "trbuhom za kruhom" i rešio da i on brani svoju prestonicu, kao dobrovoljac. A bili su tu i stranci, ruski, francuski, pa i engleski artiljerci. "Naši Englezi", kako su ih zvali na Kalemegdanu. Baš malobrojni stranci sa raznih strana, ali su bili tu.

Da, nije bilo najboljih. Nije bilo ni najspremnijih, ni najjačih. Neki od njih su, prosto, bili daleko. Neki umorni, neki povređeni, neki raspoređeni na druge dužnosti. A onih otpisanih branilaca bilo je tolicno da je, kada bi samo logika odlučivala, oni trebalo da postanu istorijski nebitni, ljudi koji su nestali u vreloj kiši gvožđa i dimu, koji su pregaženi. Ili, da je neka moderna logika u pitanju, bili bi "oni koji su pobegli, logično" jer "nikakve šanse za uspehom ne postoje".

Foto: "Agonija Beograda"

Ali mi, ovdašnji, mi se vekovima već i ne rukovodimo takvom logikom.

Ono što je drugima normalno, ovde se podrazumeva samo ako je u skladu sa višim smislom. Sa idejom.

A ideja je i sada ista, kao i pre sto godina, i koju godinu pride:

Mi smo tu. Takvi kakvi jesmo, toliko koliko nas je - iz ljubavi za rod svoj - tu! I na tom parketu i sada je, kao pre jednog veka, samo "ostatak ostatka", ali ne neki ljudi silom ostavljeni na milost i nemilost sili koja gazi sve pred sobom, već odabrani sopstvenim poimanjem smisla da za ovu zemlju, za ovaj narod, treba i "na strašnom mestu postojati", kako kaže pesma stara. A mora da je strašno biti smatran autsajderom u onome za šta je ceo svet znao da si najbolji. Strašno je i kada "otpisanima" zovu te dobrovoljce koji su se i skupili da planeti pokažu kakva je ta njihova vek stara ljubav, i za šta su se celog svog života spremali.

I, stvarno... Možda sada i nema nikog da kaže "Junaci! Vaš puk je izbrisan iz brojnog stanja...", ali i nema potrebe. Jer i ovog časa je tu jedna mala ekipa, kao pre stotinak godina, u kojoj ima i Beograđana (njih trojica), ima i momaka iz "Preka" (dva Novosađanina, jedan Zrenjaninac), i onih sa Drine (iz Ljubovije), i opet ima Čačana (jedan od reprezentativaca), ma ne može ni ova bitka da prođe bez Nišlija, ali i onih iz "novooslobođenih oblasti" iz 1912. (prisutan je i Pribojac), a kao nekad, tu je i momče iz Knina (jedno, ali vredno), pa i "naši Englezi" (pozdrav za Lester u kom je rođen supertalentovani Nikola Jović).

Naizgled, ništa sada nije kao nekada. A opet, ako nas u košarku dirnete, ama - sve je tu kao nekada.

I uvek je bilo tako.

I uvek će i biti.

Jer uvek će ovde odzvanjati ono "Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem!".

Ovde se, bre, ne igra košarka zato što smo unapred najbolji, to su neke moderne ludorije. Ovde se košarka igra da sa svojom ekipom, za koju bi ruku dao, a sa kojom su srca već odavno srasla u jedno, da baš sa njom - kad je najveća frka - postaneš bolji nego što si ikada pre bio. I baš zato izađeš na crtu ko god da je naspram tebe. I kakve god da su šanse. Pa najpoznatija "akcija" iscrtana na srpskoj košarkaškoj tabli bila je kada su prethodne generacije posle neočekivanih podviga pisale objašnjenje ne sebi, nego rivalima:

"Srbi, ludaci".

Da, ludi za one koji ne razumeju šta znači ideja koja okuplja. A ideju ne možeš da ubiješ, kolika god da je sila gazi. Nju, kao baklje u rukama, i kroz ove moderne tmine odustajanja, ogovaranja i okretanja leđa - samo odabrani pronose. Pa i kad padnu, dođe neko drugi, mlađi, pa podigne baklju - "da se svetli videlo vaše".

Ovi sadašnji momci, njih 12, istog su košarkaškog gena kao oni prethodni, i oni pre njih. Ista je to loza. Iz istog korena. Istim smislom zalivana generacija. Odrasli čuvajući istu ideju. Malobrojna je ekipa, da, ali je - tu.

Javili se, jer je Srbija zvala.

I makar svi pali u onome što sledi, pašće - jurišajući.

Za to su se i prijavili.

E, zbog te njihove ljubavi za sve nas, i prisutne i odsutne, i sadašnje i bivše, odgovor na pitanje "Šta traži Srbija na Svetskom prvenstvu u košarci?" glasi:

Da prestanemo da zaboravljamo.

I ko smo, i čiji smo, i kakvi možemo da budemo ako se umesto "logičnog bežanja zbog izvesne propasti" - odjednom zajedno krene napred tako silno, da te i za sto godina pamte.

I, zato, sudija... daj, baci tu loptu već jednom.

Evo idu "otpisani".

Sad ćeš da vidiš šta je snaga vek stare ljubavi.

---

(Pratite Svetsko prvenstvo u košarci na sportskim stranicama portala "Novosti". Na sasvim ste dobrom mestu.)

---

BONUS SADRŽAJ

Knjiga o našem asu koja je izazvala veliku pažnju nosi naziv "Novak, pariske priče". Prođite uz Novaka sve njegove emotivne trenutke u upoznajte ga u jednom potpuno drugom svetlu. Na 320 stranica, ilustrovanih do sada neviđenim fotografijama, predstavljen je život slavnog tenisera.

Kliknite OVDE i poručite još danas ovo remek-delo koje će vas odvesti na najslavnije teniske terene.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije