GOST NOVOSTI GLEDAJU ME KAO MAJKU: Slavna odbojkašica Slađana Erić, kapiten Uba, ne razmišlja o kraju karijere

GODINE su samo broj, barem u slučaju Slađane Erić. Prekaljena odbojkašica, kapitenka Uba, ne razmišlja o kraju karijere, iako će 29. jula da oduva 40 svećica. Odlučna je da na terenu ostane sve dok može da se nadmeće sa mlađim devojkama. I da im pomogne savetima ne samo igračkim, već i životnim. Nedavno je sa Ubljankama osvojila Kup Srbije posle 21 godine. U međuvremenu se radovala brojnim trofejima u zemlji i najjačim evropskim ligama.

Foto arhiva VN

- Održava me ljubav prema odbojci i pretpostavljam genetika. Prošle godine kada sam se vratila u Srbiju rekla sam da ću da igram sve dok me telo služi, a zasada me povrede mimoilaze. Ima i umora, godine ne dozvoljavaju da se osećam kao klinka od 18 godina, ali jednostavno iskustvo, ljubav i genetika mi pomažu da sam i dalje na terenu - priča za "Novosti" Slađana Erić.

Priznaje da se motiv uvek lako nađe kada se osvajaju trofeji, a i da je prebrodila generacijski jaz sa mlađim saigračicama:

- Gledaju kao majku, tako sam se i postavila, veoma sam stroga. Zauzela sam takav stav, jer dugo igram sa devojkama koje su dosta mlađe od mene. U početku sam mislila da ću nekim kratkim naredbama, molbama, rečenicama da uspem da dobijem to što želim od njih, ono što sam ja radila pre 20 godina, kada se sve poštovalo, gde je bio red i disciplina. Danas nije tako, kada sam shvatila da neku stvar moram sto puta da ponovim, a da se 101. put ne iznerviram, uspela sam. U meni stvarno vide uzor, krivo mu je što kada ja padnem padnu i one - priča Erićeva.

Iskusna blokerka priznaje da je skoro pričala sa svojim trenerom Marijanom Boričić da ne sme da padne u igri za vreme meča:

- Kada se meni nešto desi, takav strah se uvuče u njih da ne mogu da igraju. Rekla sam im da moraju to da prevaziđu, jer sam ja imala i 18, i 25, i 30 godina, ali one nisu u mojim 40. Tako da sam ja prošla sve kroz šta one prolaze i da znam kako sve to ide. Ja sam tu da im pomognem.

Priznaje Slađana da mlade igračice ne poslušaju uvek:

- Ne želim da budem surova, ali ja u ovim godinama izgledam bolje od te dece. Kada me pitaju kako uspevam da tako izgledam, ja kažem da vodim računa o ishrani, o tome koliko spavama. Ja njih razumem kroz šta prolaze, isto sam prošla: izlasci, brza hrana, čips, burek, ponekad pica. To i dan-danas volim, ali ne konzumiram zbog svog zdravlja, tela. I one će jednog dana da shvate.

Smatra i da devojke moraju mnogo više da rade ukoliko žele da naprave velike karijere.

- Puno mi je srce kada vidim da od 14 šampionki sveta sedam su moja deca iz Vizure. Ja sam pre desetak godina bila njihov kapiten, mnogo toga sam prošla sa njima, zvale su me majka kraljica. Isto sada prolazim u Ubu sa ovom decom. Drago mi je kada mogu da pomognem. Sadašnja generacija mora dosta da radi, lenje su, uvek se naljute na mene kada iskreno kažem onako kako jeste, ne trpe autoritete, mnogo se promenilo u odnosu na moje vreme. Ja kod Zorana Terzića nisam smela da stavim maskaru, da imam dve boje na kosi. Odmah bi me vratio sa treninga - primećuje Erićeva.

Podseća da je u vreme kada je ona igrala u Zvezdi najstarija bila Maja Simanić sa 23 godine, tako da i nisu imali neku stariju igračicu da ih posavetuje. U inostranstvo je otišla 2004. u francusku Alba Upa.

- Tada sam prvi put u životu potpisala ugovor za novac i morala da igram za pare, a ne kao što je bilo u Zvezdi iz ljubavi. Brzo sam odrasla - priča Erićeva.

Igrala je u najjačim ligama, nosila dres i švajcarskog Volera, italijanske Modene, šanske Mursije, turskog Galatasaraja... Poslednji inostrani angžmani bili su u Rusiji (Proton Saratov) i Kini (Lijaoning).

- Govorim četiri jezika, možda čak i peti, jer se prisećam francuskog. Imam sreću da mi sestra živi u Ženevi pa obnovim znanje iz francuskog. Stekla sam toliko prijatelja... Morala sam da se prilagodim svakoj zemlji u kojoj sam bila, da prihvatim njihove običaje, kako bih bila deo njih. I naravno da sazrete, da odrastate, a najviše mi je drago zbog jezika. Evo u Ubu jedina ja pričam na španskom sa našom Kubankom Anet Benitez, jer ona slabo govori engleski i naš jezik. Da nema mene bilo bi joj veoma teško.

Ne krije da joj se najviše dopalo u Kini i neke stvari bi iz najmnogoljudnije zemlje prenela kod nas:

- Oni su takvi profesionalnci, kod njih je takav red, disciplina, poštovanje, od trenera do svakog igrača. Meni je u jednom trenutku bilo neprijatno, što su mi klinke nosile vodu, torbu, jedna krenula nešto sa pertlama... Vi njih ne smete da uvredite, toliko poštuju strance, svaki put su mi se poklonile, ukazale poštovanje, aplauzom ispratile svaki moj potez na terenu. To nikad neću zaboraviti. Kada sam odlazila bilo je mnogo suza, kao da sam bila godinama, a ne tri i po meseca. Takvo poštovanje prema drugima donela bih iz Kine.

Počela je u Radniku iz Bjelinje. I to na poziciji korektora. Veoma rano sa 16 godina došla je u Crvenu zvezdu, gde su je prebacila na mesto blokera. Odlično se snašla, postala i reprezentativka. U Srbiji je osim za Zvezdu igrala i za Kolubaru Lazarevac, Vizuru, od prošle godine je u Ubu. Nosila je i dres Jedinstva iz Brčkog.

- Posle Galatasaraja razmišljala sam da završim karijeru, da se posvetim trenerskom poslu ili nečem drugom. Međutim, uspevali su da me ubede da im pomognem. I osvajali smo trofeje, zbog čega danas u Srbiji govore: dovedi Slađanu Erić i osvoji trofej. Drago mi je zbog toga.

Sa klubovima je osvajala prvenstva i kupove Jugoslavije, Srbije, Španije, Švajcarske, sa Galatasarajem je igrala finale Kupa CEV. Žali što nije bila deo ekipe koja je osvojila svetsku bronzu 2006. u Japanu.

- Kada je Terzić preuzeo reprezentaciju uz iskusne internacionalke bilo je i dosta nas mladih iz Crvene zvezde. Možda je taj miks iskustva i mladosti omogućio da se za četiri godine napravi taj podvig, koji je kasnijim generacijama omogućio da se vinu u neviđene visine. A za taj najvažniji korak spremale smo se četiri godine. Počele smo od pretkvalifikacija. Sećam se kada smo u Drezdenu izborile SP u Japanu bio je ogroman uspeh - priča Erićeva.

Na Slađaninu žalost te 2006. povredila je zglob ruke igrajući za Volero, imala je dosta tešku operaciju u Cirihu...

- Nisam bila deo tima koji je doneo SCG svetsku bronzu, što mi je krivo. Ali, sam četiri godine igrala za najjači tim da bismo došle do Japana. Nedostaje mi ta medalja sa reprezentacijom, kao i evropski trofej. Nije mi se dalo da osvojim Ligu šampiona. Sa Volerom sam bila druga, treća i četvrta. Sa Galatasarajem igrala finale Kupa CEV. Nekad u šali govorim da ću igrati dok ne osvojim taj trofej. Bitno je želeti - naglaša Erićeva.

BABICA PROREKLA KARIJERU

SLAĐANA Erić je samo po rođenju Tuzlanka.

- Moja mama i danas priča da kada sam se rodila bila sam veoma dugačka, 64 cm, pa je babica rekla da rodila se nova Razija Mujanović (op. čuvena košarkašica, visoka 202 cm). To se mojoj majci nije dopalo, zato mi je dala ime Slađana, ali i priznaje da mi je babica po rođenju prorekla da ću biti vrhunska sportistkinja - priča Erićeva.

OCU POSVETILA KUP

PRE dve godine doživela je porodičnu tragediju. Za godinu dana umrli su joj otac, tri strica i strina. I ipak je smogla snage da se vrati na teren.

- Mom tati je bilo teško što sam posle Kine poslednju godinu njegovog života posvetila njemu. Svaki put kada sam ga vozila na hemoterapiju, govorio mu je: "Ne, ti moraš da nađeš klub, ajde idi". I imala sam baš dobru ponudu iz Koreje. Ali, nije mi se dalo, kao da sam znala da će on da živi još mesec dana. Nikad mi nije oprostio što sam tu godinu posvetila njemu, ali ja bih to opet uradila. Godina je zaista bila psihički preteška. Srećom, ispunila sam tati želju i ovaj pehar sa Ubom posvetila sam njemu - priča Erićeva.

DEPORTACIJA IZ RUSIJE

PRE četiri godine Slađana Erić je doživela šok u Rusiji. U njenom klubu Proton Sartovu nisu joj obezbedili radnu vizu, tako da ju je policija na moskovskom aerodromu privela, jer joj je istekla turistička viza. Sutkinja je Erićevu kaznila deportacijom i petogodišnjom zabranom ulaska u Rusiju.

- Na moju nesreću mislili su da, pošto Srbija ima dobre odnose sa Rusijom, za nas važi tri meseca, a ne samo 30 dana. I zbog te greške sam ispaštala. Ja sam igrala za Saratov, bila na TV, u novinama... I pored svega sutkinja me je momentalno osudila. Za mene je to bio krah. Nisam bila u zatvoru, već u hotelu pored aerodroma. Nešto slično kao Đoković u Australiji. Čak mi je otežavajuća okolnost bila što sam govorila ruski, jer sutkinja nije verovala da neko može za 30 dana tako dobro da nauči. Nije pomoglo ni objašnjenje da sam igrala u ciriškom Voleru, čiji je vlasnik Rus i u kojem je zvaničan jezik bio ruski. Na kraju je klub uspeo da ukine presudu, vratila se, odigrala mesec i po dana, pomogla da ostanu u eliti. Ali, nisu ispali fer - priča Erićeva.

BONUS SADRŽAJ

Knjiga o našem asu koja je izazvala veliku pažnju nosi naziv "Novak, pariske priče". Prođite uz Novaka sve njegove emotivne trenutke u upoznajte ga u jednom potpuno drugom svetlu. Na 320 stranica, ilustrovanih do sada neviđenim fotografijama, predstavljen je život slavnog tenisera.

Kliknite OVDE i poručite još danas ovo remek-delo koje će vas odvesti na najslavnije teniske terene.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije