UVEK GLEDAM SAMO NAPRED : Uroš Stevanović, selektor vaterpolista Srbije, svestan da posle olimpijskog zlata u Parizu mora da bude još bolji

MNOGI sanjaju olimpijsko zlato, a samo retki mogu da se pohvale da su ispisali istoriju sporta svoje zemlje. Selektor vaterpolista Uroš Stevanović (42) je prošlog leta u Parizu ušao u odabrano društvo, jedan je od retkih trenera iz Srbije koji mogu da se pohvale da su trenirali šampione na Olimpijskim igrama. Nastavio je tamo gde je posle Rija i Tokija stao Dejan Savić, a pridružio se i legendarnim stratezima iz drugih ekipnih sportova: Ranku Žeravici(košarka), Branislavu Pokrajcu (rukomet), Zoranu Gajiću (odbojka)....

FOTO: M. Vukadinović

A kako sebe doživaljava kao olimpijskog pobednika?

- U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi. To je deviza kojom se rukovodim uvek. Shodno tome, osećaj je lep kad postaneš deo istorije i kad to uradiš sa svojom zemljom. Ipak, idemo dalje, uvek gledamo napred, a onda su tu nove obaveze, nova takmičenja, izazovi i stalno dokazivanje. Uvek je u sportu bilo teže zadržati se na vrhu nego do njega doći - počinje Stevanović.

*100 FREE SPINOVA DOBRODOŠLICE BEZ DEPOZITA*

Koliko je truda, odricanja, učenja, a i sreće potrebno da bi trener stvorio osvajača olimpijskog zlata?

- Mnogo, uzajamnog učenja i uzajamnog razumevanja pre svega. Rad sa vrhunskim igračima je dvosmerna ulica. Učim i ja od njih i trudim se da im prenesem određena znanja i iskustva. Olimpijsko zlato je prvo rad, disciplina i odricanje, pa tek onda uživanje i slikanje sa medaljama, doček na balkonu i ljubav nacije.

*100 FREE SPINOVA DOBRODOŠLICE BEZ DEPOZITA*

Koliko vam je pomoglo što ste završili Fakultet za fizičko vaspitanje i prošli put od trenera mlađih kategorija do selektora A tima?

- Korak po korak, ništa ne može preko noći. I dalje sam u fazi učenja i zauvek ću biti. I ne bih ništa menjao u karijeri i biografiji.

Put do zlata bio je trnovit. Kako ste to pregrmeli?

- U godinu dana četiri takmičenja, zaključno sa Olimpijskim igrama u Parizu. Premalo za proces kakav bi trebalo da bude i jednostavno smo neke korake morali da ubrzamo čak i da preskačemo. Svako takmičenje je bilo nova lekcija i dragoceno iskustvo koje je dovelo do još jednog olimpijskog zlata. Kockice su se polako slagale u postavljenom sistemu i sa svojim saradnicima nikad nismo dovodili u pitanje kvalitet igrača i da li su naše ambicije realne.

Kako objašnjavate da je Srbija posle osvojene Svetske lige 2019. osvojila samo dve medalje, obe zlatne na LOI?

- Sa ove tačke je lakša analiza. Došlo je do nagle smene generacija. U reprezentativnom smislu. Iako su neki igrači iz prethodne generacije nastavili da igraju i posle OI u Tokiju - Prlainović, Pijetlović, Filipović, razumljivo je da je kod njih došlo do zasićenja pre svega emotivnog i mentalnog posle toliko godina igranja na vrhunskom nivou za Srbiju. Njihov kvalitet je i dalje ogroman, ali jednostavno vreme je bilo da neki mlađi uđu u bazen. Igrači koji su trebali da umesto njih uđu u reprezentaciju jednostavno nisu imali taj kvalitet i došlo je do razmimoilaženja u rezultatima, očekivanjima, odnosu, percepciji samih igrača i njihove uloge u timu. Posle je došlo do odlaska Dejana Savića i sve to je još više uzdrmalo temelje koji su bili već poljuljani. Za stvaranje tima je potrebno vreme, nekada i dva olimpijska ciklusa, ali to je kod nas nažalost često nemoguće. Kad kažem nas, ne mislim samo na vaterpolo nego na srpski sport uopšte.

Da li je problem što se kod nas ceni samo medalja?

- Sportski smo razmažena nacija, to je velika istina. To znaju i obični ljudi na ulici, ali ipak imaju "znanja i iskustva" da iznova prokomentarišu i košarkaše i vaterpoliste, Novaka... Šta da se radi, niko nema toliko selektora po glavi stanovnika, ali niko nema ni onakve dočeke posle medalje i uspeha. Velike emocije imaju svoj plus i minus. Meni lično ne smeta takav stav, jednostavno moraš sa njim da se pomiriš i radiš kako si zamislio.

Nije lako formirati i stručni štab. Pomalo je neobično da ste kondicionog trenera potražili u Hrvatskoj, a sportskog psihologa u odbojci?

- Možda su neobični bili za vaterpolo, do sada ih nije bilo, ali za neke druge vrhunske sportove nisu. Iza svake ekipe i rezultata stoji ogroman rad stručnog staba i još veće znanje. Dajana Zoretić je dokazani stručnjak, pored akademskog znanja ima već ogromno iskustvo u vaterpolu. Andrija Gerić posle fenomenalne igračke karijere ima osmogodišnje iskustvo kao psiholog u sportu i što je jako bilo bitno za nas, čovek je koji zna kako se dolazi do zlata na Olimpijadi. Darko Bilić je sa mnom od 2019. sa juniorskim selekcijama Srbije, a treneri Ćirić, Ostojić, fizioterapeuti Radović i Nikolić, doktori Repac i Marjanović su višegodišnji članovi stručnog štaba seniorske reprezentacije Srbije. Sve u svemu potrudio sam se da složim jednu kompaktnu ekipu.

Kod vas nema otpisanih igrača. Prvo ste Uboviću dali novu šansu, a potom ubedili Ćuka i Dedovića da se vrate?

- Trenutak preuzimanja reprezentacije nije bio idealan, ni rezultatski ni što se tiče atmosfere oko reprezentacije i kod samih igrača. Ubović je bio prvi igrač povratnik jer sam morao da napravim konkurenciju na centarskoj poziciji. Rezultat se video već na prvom takmičenju, Svetskom prvenstvu 2023. u Fukuoki gde smo bili četvrti sa podmlađenom reprezentacijom. Posle EP 2024. u Hrvatskoj i SP 2024. u Dohi gde smo ispadali u četvrtfinalima došli smo do zaključka u analizama da neki mladi igrači neće izneti i doprineti na OI, kad nisu na prethodna tri takmičenja, i da nam trebaju igrači koji će iskustvom podići ne samo ekipu u bazenu, nego i van bazena, a to su sigurno Ćuk i Dedović, koji imaju iskustvo olimpijskog zlata. Nazvao sam ih čim smo sleteli sa SP u Dohi, dok sam se vraćao sa aerodroma. Oni su istog momenta krenuli da se spremaju za OI i najviše su doprineli uz Gerića koheziji da postanemo tim. Taj timski duh je presudan kod ekipa koje žele najveće domete.

Koliko vam je bilo teško da kažete legendarnom Banetu Mitroviću da na njega ne računate u Parizu?

- Bane se prvobitno oprostio od reprezentacije sa odlaskom Dejana Savića. Tada je još rekao da je dosta bilo. Ipak, razgovarali smo i nagovorio sam ga da nastavi. Mnogo nam je tada pomogao, ne samo zbog njegovih igračkih kvaliteta na poziciji koja je posebno bitna u vaterpolu, već i autoriteta koji ima kod mlađih igrača koji ulaze u reprezentaciju. Nije mu bilo lako da pronađe sebe sa novom reprezentacijom, u drugačijoj ulozi, novim mlađim igračima, sa drugačijim pogledima, ne samo na vaterpolo, nego na život. Zahvalan sam mu na svemu što nam je dao u tih godinu dana, i nakon SP u Dohi u februaru odlučio sam se da mu ponudim drugačiju ulogu u stručnom štabu reprezentacije, koju je on odbio u tom trenutku. Ali se nadam da će se već nekako uključiti u rad VS Srbije, jer je krenuo sa trenerskom karijerom u Vašašu i preko je potreban srpskom vaterpolu.

Sedite na dve klupe. I Radnički, kao i reprezentacija ima velike ambicije. Kako sve to izdržavate?

- Vaterpolo je moj život i volim da sam pored bazena. Volim izazove i nove utakmice. Radnički je moja druga kuća, porodica mi je u Kragujevcu od početka sa mnom, preselili smo se iz Beograda, i tu nema nikakve dileme u posvećenost. Zajedno sa Jugoslavom Vasovićem trudim se da Srbiji i Šumadiji dam povod za sportske radosti i uspehe. Mnogo nam je dece u bazenu, vaterpolo dobija svoje mesto u Kragujevcu uz odbojku, fudbal, košarku... Ukratko, izdržavam sve sa osmehom i sa nadom da će rezultati opravdati odricanja, kako moja tako i svih drugih.

Kako se borite sa negativnim komentarima, u kojima se čak pod lupu stavlja i olimpijsko zlato?

- Ne obazirem se, trudim se da analiziram i procenim, i da na osnovu toga gradim budućnost. Poštujem svako mišljenje, ali ne dozvoljavam da me zlonamernost poremeti. Nije ih bilo malo, slažem se, ali najbolje su govorili o sebi. Trudim se da takav pristup prenesem i na igrače. To je sastavni deo posla, pogotovo ovog koji je javan u nekom delu. Svako je odgovoran za svoje reči i dela, u životu ne postoje slučajnosti.

Da li pratite portale, društvene mreže. Kako u tim situacijama čuvate mir u ekipi?

- Pokušao sam da im objasnim da se ne obaziru na društvene mreže, jer one dozvoljavaju anonimnost i da svako ima mogućnost da bude upućen i stručan. To je u redu sa strane opšte slobode, ali ne treba ta mišljenja uzimati u analizu. Što se medija tiče, svi igrači su u obavezi da budu profesionalci, ali i da konačan sud o formi, igrama i utiscima stiču unutar našeg sistema. Mi tajni nemamo u familiji, niti smo neiskreni, i to je sasvim dovoljno za analizu, sve ostalo treba da dođe i prođe, i pohvale i kritike.

Vi treneri stvarate igrače, gradite ekipu, oblikujete igru, osmišljavate taktiku. Kako to vama polazi za rukom?

- Posvećenost, ambicija i što manji nivo profesionalne sujete. Znam da ću učiti do kraja života i sviđa mi se to. Tako se odnosim prema vaterpolu. I od trenera kadeta kroz razgovor se može naučiti. Igrači su neiscrpan izvor znanja, motivacije. Izazovi takmičenja su takođe pokretačka energija, takmičenje sa rivalima. Sve su to ciklusi koji guraju napred kad želiš i možeš.

Kako izgledaju vaši radni dani i kako to vaša porodica podnosi?

- Bez podrške, pre svega strpljenja supruge sigurno ne bih imao mir koji je preko potreban u ovoj profesiji. Radni dani u klubu i reprezentaciji se razlikuju. Sigurno ima više slobodnog vremena u klubu. Tokom OI, kad nemamo utakmice, uglavnom smo gledali snimak naše utakmice i snimke narednog protivnika, spremali materijal za sastanke sa igračima. Ujutru ponovo pregledavali materijal za sastanak, doručak, odlazak na trening. Po povratku prvi sastanak sa igračima, ručak i odmor do odlaska na popodnevni trening. Po povratku drugi snimak sa igračima ako je potreban, večera i ponovo priprema eventualnog narednog protivnika. Sutradan jutarnji trening pred utakmicu i utakmica i sve ispočetka. Sadržajno i monotono.

Tim mora da se podmladi, želja je vratiti se na postolje i na SP u Singapuru i EP u Beogradu 2026. A kalendar vam ne ide na ruku. Kako to izdržati?

- Kalendar je isti za sve, kako je nama tako je i drugim reprezentacijama, nažalost na takve stvari smo već oguglali i navikli se. Želimo da potvrdimo zlatnu olimpijsku medalju i na narednim takmičenjima. Stvorili smo tim koji diše kao jedan i koji je svestan svojih kvaliteta i još važnije mana. Dosta igrača ulazi ili je ušlo u pozne igračke godine, i na nama kao stručnom štabu, i pre svega na njima je da planiramo trenažni proces u narednim godinama da bismo bili konkurentni na narednim velikim takmičenjima. Na svakom velikom takmičenju trebaju da igraju najkvalitetniji i najspremniji igrači u tom trenutku, zato ne gledam u krštenice, nego u prikazano u bazenu. Raduje me što sve više mladih potencijalnih reprezentativaca dobija veću šansu i ulogu u svojim klubovima, i to će sigurno doprineti konkurenciji za sastav. Igranje u "Areni" pred domaćom publikom je san svakog sportiste, neki su već imali to predivno iskustvo 2016. godine i sigurno je to jedan od primarnih ciljeva pred nama.

Bez Boga ni preko praga

VERNIK ste, išli ste kod patrijarha Porfirija uoči Pariza po blagoslov. Koliko vam vera pomaže?

- Odlazak kod patrijarha Porfirija po blagoslov je već deo tradicije reprezentacije pred velika takmičenja i nažalost ovo je bio tek prvi put za mene. Odmalena sam vaspitan od roditelja kao pravoslavni hrišćanin, to je deo mene i trudim se da tako živim svakodnevno. Bez Boga ni preko praga. Posebno sam ponosan kad vidim da slične vrednosti dele i košarkaši, Novak i mnogi drugi srpski sportisti...

Sistem u radu nije od juče

DA li je okupljanje reprezentativaca u Radničkom možda povratak starom receptu?

- Uvek treba primenjivati i ne menjati recepte koji donose rezultate. Sistem u radu našeg vaterpola nije od juče. Kao selektoru reprezentacije sigurno je velika dobit da što više naših reprezentativaca igra u Srbiji. Ideja i cilj u Radničkom nam je da pokušamo već dogodine da ih vratimo još više, što će i meni umnogome značiti kao selektoru.

Sve prema zaslugama

Radnički stvara drim tim. Koji je krajni cilj?

- Uvek najviše ambicije, u svakom takmičenju. Ne bih da se previše bavim obećanjima, ali Radnički će pokušati da sve zasluži u bazenu. Sigurno nećemo odustati od te filozofije ni u budućnosti. Radimo, stvaramo i verujemo da će se to "naplatiti".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije