PREPOZNAJU SE PO OSMESIMA: Generacija učenika negotinske Gimnazije iz 1958. proslavila je 65 godina mature

S. M. JOVANOVIĆ

27. 06. 2023. u 11:23

JOŠ se okupljaju na klupi ispod kestena u dvorištu gimnazije koja u Negotinu postoji od 1839. Završili su je, vele, pre 65 godina, a kao juče da je bilo. Rasuli su se na sve četiri strane sveta, ali se svakog leta vraćaju u školu iz koje su 1958. krenuli u – život.

ПРЕПОЗНАЈУ СЕ ПО ОСМЕСИМА: Генерација ученика неготинске Гимназије из 1958. прославила је 65 година матуре

Foto: S.M.Jovanović

- U celom nas svetu ima. Ja sam, eto, gastarbajter u Novom Sadu. A rado dolazim na godišnjice i štono kažu, čim pređemo 10, imamo kvorum. A sada nas je, eto, 11 čak. Rekoh pre neku godinu: Ja više voziti ne mogu, za javni prevoz nisam, kud da se guram po autobusima. Ali nikad ne reci “nikad”, dođoh opet – kaže Ljubiša Pavlović, koji je nakon fakulteta zaposlenjem u “Panoniji” Vojvodinu upisao u svoj zavičaj.

Nema više nijednog profesora, sa setom konstatuju ovi vremešni, a duhom mladi maturanti. Dok šetaju hodnicima svoje nekadašnje škole sa tugom se prisećaju i onih kojih – nema.

- Promenila se gimnazija, ima novi deo, toga u naše vreme nije bilo. Imali smo poljski klozet u dvorištu i jednu prostoriju u kojoj smo pušili. Direktorka naredi da se to pregradi, a mi po noći skinemo barijeru i ujutru opet isto – seća se Petar Tihojević, koji je u Kladovu radio kao nastavnik fizičkog.

Prepoznaše se, kažu, po osmesima i sjaju u očima. Damama, džentlmenski, uručiše po buket cveća. Na času jedni drugima pokazuju porodične fotografije, pričaju o deci, unucima i praunucima, prepričavaju i nekadašnje zgode i nezgode.

- Lepo je i prijatno sresti se sa drugovima i drugaricama koje godinama nisam videla i biti u školi u koju sam svakodnevno dolazila – kaže Svetlana Mladenović, Ceca Breškovski, koja je na jubilarno generacijsko okupljanje došla iz Beograda, u koji se vratila nakon što je suprug završio specijalizaciju u Americi.

Prošli su pola sveta, ali su im, kažu, ovi negotinski sokaci ostali u srcu. Posebno ovo gimnazijsko dvorište u kojem su drhtali pred kontrolni, stidljivo kibicovali simpatije, šaputali i smejali se. 

Posle časa proslava je mogla da počne. Dogodine će se, obećaše, ponovo sresti, na istom mestu.

Da mogu opet bih se tamo vratio

Nekada ih je, vele, bila puna škola, a sada ih je sve manje. Doživeli su u svojim školskim danima čak dve reforme obrazovanja, išli prvo u osnovnu, pa u gimnaziju, pa kad je škola proširena na osmoletku, ponovo u osnovnu, pa opet u gimnaziju.

-U naše vreme smo je zvali mešovitom gimnazijom. Došao sam sa sela, sve mi je bilo novo. Završio gimnaziju, upisao građevinu, apsolvirao i nisam diplomirao, ali sam radio u železnici, kola za spavanje i ručavanje i da mogu opet bih se tamo vratio – kaže Žarko Radivojević, koji penzionerske dane provodi u Salašu kod Zaječara.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (1)

ODRŽIVA ARHITEKTURA: Važnost energetske efikasnosti