Kolumne

NEĆE MOĆI: Već viđeno

Filip Rodić

27. 02. 2022. u 08:28

MALO je evropskih naroda koji su nacističke trupe dočekali kao oslobodioce - cvećem.

Pored žitelja tri baltičke republike, koji i danas slave svoje esesovce, nacisti su s radošću dočekani u Hrvatskoj i na zapadu Ukrajine, gde je i danas leglo ukrajinskog, slobodno to možemo tako nazvati, "ustašluka". Kao i u slučaju Hrvatske, gde su Nemci brže-bolje doveli Antu Pavelića, u Lavov odmah po okupaciji, 30. juna 1941. stiže Stepan Bandera, kojeg su nacisti prethodno oslobodili iz zatvora u Poljskoj gde je robijao zbog ubistva ministra unutrašnjih poslova Bronislava Pjerackog, i proglašava nezavisnu državu Ukrajinu, te započinje s pokoljem - za samo tri dana ubijeno je oko 7.000 Jevreja i 3.000 Poljaka. Bandera je po oslobođenju Ukrajine pobegao u Nemačku, gde je, zahvaljujući saradnji s britanskom i američkom obaveštajnom službom, ali i s nemačkim BND-om, bio sve dok ga u Minhenu 15. oktobra 1959. nije stigla ruka KGB-a.

UKRAJINCI, koji su se, poput Hrvata u SFRJ, u vreme Hladnog rata žalili da žive pod ruskom čizmom, iako su svi sovjetski lideri posle Staljina bili ili čisti Ukrajinci, kao Hruščov (inače čoveka koji je Krim "poklonio" Ukrajini) i Brežnjev, ili poluukrajinci, kao Andropov i Gorbačov, odmah su, po sticanju nezavisnosti 1991, počeli da veličaju Stepana Banderu i njegove saborce (bolje rečeno saučesnike). Poput Hrvata, koji doduše nisu imali dovoljno hrabrosti da Antu Paveliću dodele neku ulicu ili odlikovanje, ali su to nadomestili odavanjem počasti drugim koljačima poput Mila Budaka, Ukrajinci su veličanje kulta Stepana Bandere ozvaničili imenovanjem ulica po njemu u čak 34 grada, uključujući i Aveniju Stepana Bandere u centru Kijeva (bivša Moskovska avenija preimenovana je u 7. jula 2016). Stepan Bandera je danas počasni građanin tridesetak ukrajinskih gradova, gde su mu posvećena i četiri muzeja, dok jedan postoji čak i u Londonu.

ODLUKOM bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Juščenka, koji je na vlast došao zahvaljujući "Narandžastoj revoluciji" 2005, iako je na izborima izgubio od potonjeg predsednika Viktora Janukoviča, Bandera je 2010. proglašen za "Heroja Ukrajine", što je izazvalo gnev ne samo Moskve i Centra Simon Vizental nego i Poljske, Slovačke i Evropskog parlamenta. Janukovič, koji je svrgnut "majdanskom revolucijom" 2014, po dolasku na vlast januara 2011. tu odluku je poništio.

REČITO je da su nove ukrajinske vlasti prigrlile i poklič "Slava Ukrajini", koji su koristili "banderaši", kao što se ustaški pozdrav "Za dom spremni" i danas čuje u Hrvatskoj, a zabrinjavajuće je što britanski premijer Boris Džonson svoje obraćanje povodom situacije u Ukrajini završava tim pozdravom.

KAO u Hrvatskoj na početku devedesetih, tako su i u postmajdanskoj Ukrajini intenzivirani diskriminacija i progon Rusa (toga je bilo i ranije, ali u znatno manjoj meri). Antiruski sentiment novih ukrajinskih vlasti je, poput uspona HDZ-a, naveo rusko stanovništvo na oružani ustanak koji je, pored Krima, uspeo u regionima Donjeck i Lugansk u Donbasu i tu su, posle žestokih borbi i užasnih zločina, formirane Donjecka i Luganska Narodna Republika, nalik Republici Srpskoj Krajini. Kolektivni Zapad je, kao i u slučaju Hrvatske, zatvarao oči pred otvoreno neonacističkim sklonostima pripadnika "ukrajinskih snaga" (pre svega zloglasnog bataljona Azov) i proruske ustanike nazivao "agresorima", a Putina proglašavao za Hitlera. Da bi se okončala neprijateljstva, 5. septembra 2014. potpisan je Minski sporazum, koji Kijev nikada nije sproveo ni u delu, a kamoli u celini. Granatiranja i čarke su nastavljeni gotovo svakodnevno u poslednjih osam godina.

UMESTO da na osnovu Minskog sporazuma gradi mir, režim u Kijevu ga je iskoristio kako bi se pripremio za oružanu akciju protiv proruskih ustanika u Donjecku i Lugansku.

Kolektivni Zapad, pre svega SAD su u tom periodu ukrajinske snage naoružavali i obučavali kako bi što efikasnije sproveli novu "Oluju" na istoku Ukrajine, dok su Moskva, Donjeck i Lugansk bezuspešno pozivali na pregovore i sprovođenje onoga što je već dogovoreno.

SADA dolazimo do ključne razlike između situacije u Ukrajini i one u Hrvatskoj 1995. Dok Slobodan Milošević i Srbija nisu imali snage (ili volje) da se suprotstave "Oluji" i potpunom etničkom čišćenju Srba iz Hrvatske, Vladimir Putin i Rusija to mogu i nisu čekali da "Oluja" počne, nego su izvršili preventivni udar kako bi sprečili stradanje ruskog naroda u Donjecku i Lugansku. Izvesno je da bi "Evropa" i kolektivni Zapad, da je Srbija 1995. godine krenula u zaštitu svojih sunarodnika na prostoru Hrvatske, Beograd i Miloševića optužili za "agresiju", ali da li bi to zaista bio slučaj? Izvesno je i da se ne bi, kao danas, zaustavili na manje-više besmislenim sankcijama (protiv nas su tada na snazi bile do tada neviđene sankcije), nego bi iskoristili priliku i krenuli u punu vojnu akciju, kao što su to učinili 1999. godine. Samo Rusija 2022. nije Srbija iz 1995. ili 1999.

NATO zagovarači u Srbiji odbacuju tvrdnje o neonacističkom karakteru kijevske hunte tvrdeći da su ekstremnodesne stranke u toj zemlji na nivou "statističke greške", ali imajte na umu da ekstremna desnica ni u Hrvatskoj ne uživa značajniju podršku na izborima, ali to ne znači da ustaški duh nije prisutan u znatno većem delu stanovništva, od Milanovićeve "levice" do Plenkovićevog "desnog centra" i da Srbi u toj zemlji nisu diskriminisani i progonjeni. Ako su Rusi danas u Ukrajini agresori, onda su to bili i Srbi u Hrvatskoj, što je legitiman, ali rečit stav. Mislim da je tu lako odrediti se.