NEĆE MOĆI Da li je Sveti Jovan Zlatousti bio udbaš?

SRPSKA pravoslavna crkva je od svog postanka do dana današnjeg imala centralnu ulogu u srpskom društvu i to joj ne negiraju ni njeni najveći aktuelni kritičari. Upravo zbog toga se ona u trenutnoj dubokoj društvenoj krizi postavlja u fokus i pokušava joj se nametnuti ili uloga koju nikako ne može da ima, ili se nastoji da se SPC preko svake mere ocrni

Foto Z. Jovanović

PRVA zabeležena pobuna u teologiji je ustanak đavola protiv Boga i okončana je tako što je Sveti arhangel Mihailo Lucifera i njegove sledbenike proterao iz raja. Istina je, postoje mnogi u pravoslavlju koji hrišćanstvo smatraju pobunom protiv ovoga sveta i na taj način vide odluku onih koji se odriču svega materijalnog, proglašavaju "smrt svetu" i povlače se u pećine da bi se neprekidno molili Bogu. Nije, međutim, ovo pobuna na koju je vladika Grigorije mislio kada je u intervjuu za N1 na Badnje veče rekao da je "pobuna kod mladih ljudi ne samo prirodna stvar nego je i duhovno jako važna", i dodao da su "oni na neki način anđeli koji neće da drže paučinu na očima i koji stvari vide mnogo bolje od svih nas". Da mu je takva pobuna u srcu, možda bi i sam drugačije živeo i drugačije se bunio.

Za pravljenje paralele sa ovom današnjom pobunom i odnosu koji Crkva treba da ima prema tome mnogo je pak bolja ona koja je zadesila Antiohiju 387. godine. Između ostalog i jer naši omladinci ni na koji način nisu anđeli. Ni oni pali, koji su hteli da sruše "diktaturu Boga", ni oni predvođeni Mihailom. U vreme posta te 387. godine, građani Antiohije pobunili su se protiv cara Teodosija Prvog (kasnije proglašenog za sveca u pravoslavnoj crkvi) zbog povećanja poreza i oskrnavili njegove statue i portrete u gradu, što je u to vreme smatrano strašnim zločinom. Da bi spasli grad surove osvete, hrišćanski prvaci arhiepiskop antiohijski Flavijan Prvi i Sveti Jovan Zlatousti podelili su uloge - arhiepiskop je otišao u Konstantinopolj da ubedi Teodosija da treba da bude milostiv, a Sveti Jovan je građane uveravao da treba da vrate mir. Tako su i nastale njegove čuvene homilije "O statuama". Da, važno je napomenuti i da je ova pobuna u Antiohiji 387. godine bila pobuna povlašćenih i imućnih, na šta ukazuje Edmund Spenser Bušije u knjizi "Kratka istorija Antiohije".

Da su kojim slučajem živi danas, i arhiepiskop Flavijan (takođe proglašen za sveca u pravoslavnoj crkvi), i Sveti Jovan Zlatousti našli bi se na meti razgoropađenih analitičara koji bi ih po kratkom postupku proglasili za saradnike službe, kao što to čini Dragomir Anđelković s patrijarhom Porfirijem (kojeg i on poput komuniste Jova Bakića naziva "Profitije" i još mu dodaje "Majbahški", što zaista ne znam odakle mu, jer kad god sam video patrijarha da se vozi, bio je u "fijatu 500L" braon boje, a video sam ga mnogo puta) i još ponekim visokim crkvenim dostojnikom. Ovim je Anđelković zaslužio da mu verni čitaoci lista "Danas" u komentarima daju podršku tipa: "Savladao sam stečeni animozitet prema autoru i pročitao. Odličan tekst! Bravo!"

Ovaj, nekada predsedniku Aleksandru Vučiću izuzetno blizak analitičar koji je pisanje za desno-konzervativni "Pečat" zamenio pisanjem za levo-liberalni "Danas", za luksemburški dnevnik pod naslovom "Zloduh 'Svetog Sinana' lebdi nad Patrijaršijom", pita da li iko misli da "UDB ili KOS nisu mnoge instalirali u vrh SPC-a ili na neki način privoleli da sa njima sarađuju" i, optužujući vrh srpske crkve za kriminal, dodaje da je "SPC pala u kandže režima i više nego za vlade J. B. Tita". Naravno, da bi se napad na SPC uvio u oblandu "objektivnog" i "dobronamernog", pominje se "nesumnjivo veliki i čestiti patrijarh Pavle", kojeg Anđelkovićevi današnji istomišljenici navode kao svetao primer, iako su ga za života napadali i više nego što to čine s današnjim patrijarhom Porfirijem i što su činili sa njegovim prethodnikom Irinejem. Sada je vrlo zgodan za podrivanje Crkve kojoj je sav svoj život posvetio. Koliko ste puta samo čuli onaj potpuno izmišljeni citat o automobilima i zavetu skromnosti?

Kad smo već kod lažnih citata, vratimo se nakratko na junaka s početka ovog teksta, vladiku Grigorija, Anđelkovićevom srcu mnogo dražeg, koji ne samo da studente poredi s anđelima nego i Svetog Savu proglašava za nekakvog "rokera", a rokere za buntovnike, iako je ta "rokenrol pobuna" bila potpuno lažna i u establišmentu ukorenjena. Setite se samo one fotografije buntovnih Džona Lenona i Joko Ono koji čekaju da im služavka u jednom njujorškom hotelu namesti krevet da bi mogli na miru da se vrate dizanju revolucije. Ovaj vladika je izmislio citat Svetog Simeona prema kojem se on Svetom Savi obraća sa "sine, budi mi otac". Da je citat lažan, ukazuje činjenica da ga nema ni u Žitiju Svetog Simeona, a još manje u Žitiju Svetog Save, niti bilo gde drugde, ali postoji mesto gde Sveti Simeon blagosilja Svetog Savu, što jasno govori o odnosu njih dvojice, i obraća mu se sa "čedo moje slatko i uteho starosti moje, sine, reči moje pazi, ka mojim, pak rečima priklanjaj svoje uho". Sveti Sava, dakle, sluša svog oca, a ne obrnuto. Jedino mesto gde se ovaj citat pojavljuje, a koje sam uspeo da nađem je beseda vladike Grigorija o Savindanu u Parizu 2018. godine, tako da ispada da je on samome sebi izvor.

Nije ovo prvi put da vladika Grigorije krivotvori pravoslavnu veru. Setite se na primer one nju ejdž ekstravagancije sa životinjama u raju. U ovom slučaju zaista je nebitna teološka rasprava o tome imaju li životinje dušu (nekako je nebitna i u samoj Crkvi što dokazuje činjenica da se niko time nije ozbiljnije bavio sve do vladike Grigorija). Bitno je ono što on kaže skrivajući se iza Berđajeva: "Neću u raj, ako tamo nema moje mačke." Zar ja, jedan laik, jednom vladici da objašnjavam da je centralna tačka hrišćanstva nevezivanje za bilo šta materijalno, uključujući tu i ljude, a kamoli pse Garije, i potpuno predavanje Bogu i njegovoj ljubavi, što zapravo jeste raj. Ovo mi je ličilo više na ono kako je Milan Grol opisivao ustaše ("Hrvati sa Srbima neće ni u raj"), nego na mudrost jednog pravoslavnog vladike. Nije toliko bitno zbog čega neko neće, nego da neće u raj. A za takve postoji i neko drugo mesto.

A tu je i bizarna ideja Grigorijevog kadra Nenada Ilića, koga patrijarh Pavle nije hteo da rukopoloži, a kojeg je patrijarh Porfirije brže-bolje penzionisao, da se u situaciji u kojoj se nalazimo ne sme biti neutralan: "Ako se ne daj Bože dogode neke neželjene gadne stvari, najviše će za njih biti krivi baš oni neutralni i sveznajući, zabrinuti zbog onoga što treba da se dogodi kad se ukloni osnovna bolest. Kao i mirotvorci koji ne žele da vide da je mir koji propovedaju mirenje sa bolešću, i tako sabotiraju uspostavljanje zdrave i dobronamerne većine." Za njega su oni koji žele mir i među ljudima dobru volju najgori i najveći krivci, pa je udbaš ne samo patrijarh nego bi to bili i sveti Flavijan i Jovan Zlatousti, a i Sveti Sava koji je mirio braću. To je filozofski pravac "ako nisi s nama, onda si protiv nas", a on u svojoj gordosti veruje da bolje od ovih svetaca zna šta je zdravo i dobronamerno. Možda je on svom potomku Baki Prasetu rekao "sine, budi mi otac", pa zato često izigrava klovna u njegovom cirkusu.

Preporučujemo

Kolumne

0 5

NEĆE MOĆI, Začarani krug samoodbrane

19. 01. 2025. u 12:24

Kolumne

0 6

NEĆE MOĆI: Sankcije oslobađaju

12. 01. 2025. u 18:10

Kolumne

0 5

NEĆE MOĆI, Čija su naša deca?

05. 01. 2025. u 08:00

Politika

0 105

NEĆE MOĆI: Hrvatski interes danas

29. 12. 2024. u 10:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije