KRALJEVINA SRBIJA SE UJEDINILA SA NEPOSTOJEĆOM DRŽAVOM: Šta su bili Jugoslovenski odbor i Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba
DA LI SU Jugoslovenski odbor (1915-1918) i Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba (1918) bili politički subjekti koji su mogli da se ujedine sa bilo kojom državom. Koju su oni državu uopšte predstavljali? Ko su bili njihovi članovi u političkom smislu?
Jugoslovenski odbor nije predstavljao nijednu državu (već samo ideju) i činilo ga je nekoliko političkih emigranata iz Austrougarske, koje je plaćala srpska vlada. Nisu predstavljali ni Austrougarsku, niti neku svoju državu, jer je nisu ni imali. Pravno, oni su bili "grupa građana". Kao grupa građana oni su sa srpskom vladom potpisali Krfsku deklaraciju (1917) o stvaranju nove države na zapadnom Balkanu pod Beogradom kao prestonicom i dinastijom Karađorđević na prestolu, ali ta deklaracija nije imala nikakvu međunarodno-pravnu težinu pred bilo kojim telom izvan Srbije, a cela Srbija se tada nalazila na Krfu, na tuđoj teritoriji, a vojska na Solunskom frontu, takođe izvan Srbije. Praktično, oni su tada samo proklamovali neku buduću državu, a proklamovanih država u istoriji, naročitio u 20. veku, bilo je puno, ali nijedna nije stvarno postojala. Razlika između proklamovane i stvarne države je u tome što jedna postoji a druga ne postoji. Da ne navodimo primere.
Narodno veće Slovenaca, Hrvata i Srba, nastalo u Zagrebu tek posle proboja Solunskog fronta (1918), proklamovalo je takođe nekakvu "Državu Slovenaca, Hrvata i Srba" na južnom prostoru dotadašnje Austrougarske (nedefinisanih granica, bez državnog aparata i činovništva, bez ikakve vlasti, bez vojske, bez overene volje ijednog naroda"), ali ni to telo ni tu "državu" niko nije priznao. Njenu teritoriju oslobodila je od austrougarskih trupa i zaposela srpska vojska, a srpsko činovništvo uspostavilo je prve organe nove vlasti u tim krajevima, po srpskim zakonima.
NARODNO VIJEĆE SHS takođe je predstavljalo grupu građana, kada je krajem novembra 1918. doputovalo vozom iz Zagreba u Beograd tražeći ujedinjenje tog njihovog "ničega" sa međunarodno priznatom i ratnom pobedom ovenčanom Kraljevinom Srbijom. Regent Aleksandar Karađorđević prihvatio je njihovu "adresu" u ime "narodnog jedinstva Južnih Slovena" u svom tadašnjem dvoru na Terazijama i taj događaj, 1. decembra 1918, smatra se ujedinjenjem Kraljevine Srbije sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba (nepostojećom i nepriznatom). Kraljevina Srbija je tada promenila ime u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, čineći bez razloga ustupak dvama narodima koji su četiri godine do tada ljuto ratovali protiv Kraljevine Srbije u sastavu austrougrarske vojske. Da li taj čin pravno regularan? Nije, naravno. Kraljevina Srbija nije mogla da se ujedini sa nepostojećem državom a ta nepostojeća država, koja nije predstavljala nikoga na karti Evrope, nije imala pravo "još i da se ujedinjuje sa drugim, priznatim i postojećim državama" (?!). To se jednostavno zove proširenje Kraljevine Srbije na ceo zapadni Balkan. Nikako drugačije. Jer, država se ne ujedinjuje sa građanima druge teritorije (pojednicima, grupama, udruženjima, kancelarijama, narodima) već sa državama.
RATNI CILjEVI PRERANO OBELODANjENI
KNjIGE GOVORE da su već Niška (1914) i Krfska deklaracija (1917) bile problematične po svojoj suštini, potpisnicima, pa čak i formi, s obzirom na kontekst u kome su usvojene. Niška deklaracija (7. decembra 1914) Narodne skupštine Kraljevine Srbije, usvojena na predlog Vlade, ozvaničila je jugoslovenski program kao ratni cilj Srbije u Prvom svetskom ratu. Naglasila je da samo takav program pruža mogućnost potpunog rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. Narodna skupština nije imala mandat da donosi takvu odluku jer je bila izabrana u okolnostima u kojima se to pitanje nije postavljalo (D. R. Živojinović). Niška deklaracija objavljena je u pogrešnom trenutku, prerano. Nijedna od velikih sila, pa čak ni one manje ambiciozne, nisu žurile da iznesu svoje ratne ciljeve: Nemačka je svoj program uobličila u jesen 1916, ali ga nije objavila; Velika Britanija i SAD iznele su svoje ratne ciljeve tek u januaru 1918. godine. Tako se Srbija izložila nepotrebnim pritiscima, nepoverenju i prikrivenom neprijateljstvu nekih zemalja. Iz toga su proistekli nedostatak pomoći u kritičnim trenucima i nepotrebni ljudski i materijalni gubici.
Srpske ratne ciljeve odbacile su sve velike sile, i prijateljske i neprijateljske. Dok su države Antante prvenstveno težile izbacivanju neprijatelja sa svojih teritorija, Srbija je tražila da dobije teritorije jedne strane države. Niška deklaracija nije imala odjeka u Parizu, a čak ni Rusija nije podržavala program ujedinjenja, sumnjajući u njegovu ostvarljivost i budućnost pravoslavlja u državi sa tolikim brojem katolika. Edvard Grej, britanski ministar spoljnih poslova, odlučnim rečima je odbacio Nišku deklaraciju i njene implikacije. Britanska vlada nije prikrivala nameru da podrži očuvanje Austrougarske kao velike sile, budući da je Nemačka za Englesku bila glavni neprijatelj u ratu. Krfska deklaracija (20. jula 1917) predstavlja sporazum koji su na Krfu postigli Srpska vlada i Jugoslovenski odbor o ujedinjenju južnoslovenskih zemalja u jednu državnu zajednicu.
ODGOVOR SRPSKE VLADE na Majsku deklarciju (1917) bilo je pokretanje inicijative za održavanje zajedničke konferencije sa Jugoslovenskim odborom, a do sastanka je došlo 15. jula na Krfu. Osnovni cilj ove konferencije bio je definisanje principa na kojima će počivati buduća država. Predsednik srpske vlade Nikola Pašić bio je skloniji tzv. malom rešenju srpskog pitanja - proširenje Kraljevine Srbije u krajevima monarhije naseljenim pretežno Srbima, u Bosni i Hercegovini, Krajini, delovima Dalmacije i Vojvodini. Višestruko proširenje Srbije, koja bi se ujedinila sa Crnom Gorom i priključila Bosnu i Hercegovinu, Vojvodinu i Dalmaciju južno od Splita, bilo je prihvatljivo za Britaniju i Francusku, jer bi se tako mogao sprovesti Londonski ugovor s Rimom, koji je Italiji obećao ceo severni deo jadranske obale. Regent Aleksandar Karađorđević je tada nametnuo "veliko" rešenje - Jugoslaviju, ali uz unitarni koncept države u stvaranju, s dinastijom Karađorđevića na čelu. Tako je 20. jula potpisana Deklaracija koja je održavala kompromis između stavova srpske vlade i Jugoslovenskog odbora.
U ovom dokumentu izložena su sledeća gledišta: ime buduće države biće Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca; ona će biti ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija. Usvojen je stav da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, što će kasnije biti osnov za zvaničnu ideologiju o "troimenom narodu"; sva tri "narodna imena" potpuno su ravnopravna, kao i oba pisma. Jugoslovenski odbor prihvatio je vladavinu dinastije Karađorđević. U pitanju je bila vizija države zasnovane na principima građanske parlamentarne demokratije. Ova odluka predstavljala je jednu od prelomnih tačaka srpske istorije i početak sna o nekakvoj "velikoj sili" koju može stvoriti srpska država na Balkanu, makar i sama promenila svoje ime na karti Evrope. Umesto završetka procesa stvaranja srpske države, što je bio osnovni državni i nacionalni cilj do početka Prvog svetskog rata, izabrana je jugoslovenska država ili "velika sila". Krfsku deklaraciju nije prihvatila nijedna srpska saveznica. Najdalje je u kritikama otišla Italija: govorila je o nerealnom programu jugoslovenskog ujedinjenja, zbog velikih razlika koje su postojale između katoličkog i pravoslavnog stanovništva. Ukazivala je i na opasnost koja je pretila Srbima od Hrvata, ali i od Slovenaca kao "vernih branilaca" Austrougarske i upozoravala na Majsku deklaraciju, potpisanu mesec dana ranije u Beču, kao dokaz da Slovenci i Hrvati ne žele da se odvoje od Beča.
JUGOSLOVENSKI ODBOR FINANSIRA SRPSKA VLADA
A KOJE JE TO TELO s kojim je srpska vlada potpisala Krfsku deklaraciju? Jugoslovenski odbor je političko telo formirano 30. aprila 1915. u Parizu, sastavljeno od izbeglih političara i javnih radnika sa južnoslovenskog područja pod Austrougarskom, s ciljem da sarađuje sa Kraljevinom Srbijom i Kraljevinom Crnom Gorom na stvaranju Jugoslavije. U savezničkim državama tražio je podršku, a među iseljenicima prikupljao dobrovoljce za srpsku vojsku. Hrvatski politički emigranti u Italiji, Ante Trumbić, Frano Supilo, Ivan Meštrović, Hinko Hinković, Franko Potočnjak i drugi, nakon tajnog Londonskog ugovora, kojim je Antanta obećala Italiji (26. aprila 1915) da će joj ustupiti celu severnu obalu Jadranskog mora ("južnoslovenska" područja Austrougarske), započeli su političku akciju u cilju stvaranja nekakvog predstavništva južnoslovenskih naroda Austrougarske. Zjedno sa nekoliko Srba iz Bosne, zatečenih u Rimu, postigli su sporazum o osnivanju Jugoslovenskog odbora. Konačno konstituisanje Odbora izvršeno je u Parizu 30. maja 1915. kada su se Odboru priključili slovenački emigranti iz Austrougarske. Za predsednika Odbora izabran je Ante Trumbić. Odbor je 7. maja 1915. preneo svoje sedište u London. Kod sila Antante vodio je akciju za priznavanje prava Hrvata, Srba i Slovenaca na ujedinjenje na osnovu načela narodnosti, ističući potrebu da se u buduću južnoslovensku državu uključe svi južnoslovenski krajevi, posebno oni na Jadranu. Zbog programa koji je pretpostavljao rušenje Austrougarske, Odbor je nailazio na teškoće kod sila Antante. Posebno je žestok bio otpor Italije, koja je bila odlučni protivnik stvaranja južnoslovenske države iz straha da bi ona mogla da ugrozi njenu prevlast na Jadranu. Odbor je uživao podršku i finansijsku pomoć srpske vlade, ali je među njima često dolazilo do ozbiljnih neslaganja oko načina ujedinjenja i uređenja buduće zajedničke države. Na kraju je 20. jula 1917. usvojena Krfska deklaracija.
KADA SU BRITANSKA, francuska, američka i italijanska vlada prihvatile politiku rušenja Austrougarske, one su podržale i nacionalne težnje njenih slovenskih naroda. Ali, Južni Sloveni u Austrougarskoj, za razliku od Poljaka i Čeha, nisu bili priznati kao saveznički narod niti je Jugoslovenski odbor bio priznat kao njihov politički predstavnik. Naročito je bio veliki otpor italijanske vlade. Jugoslovenski odbor je ipak uspeo da zainteresuje sile Antante za ujedinjenje Hrvata, Srba i Slovenaca u zajedničku državu, nudeći čak i rešenja za jugoslovensko-italijansku granicu, ali on nije znatnije uticao na razvoj prilika u državi, niti je imao ulogu prilikom sprovođenja ujedinjenja 1. decembra 1918. Prestao je s radom u martu 1919.
Jugoslovenski odbor nije imao ulogu prilikom čina ujedinjenja (1918), ali jeste Narodno vijeće SHS. Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba bilo je političko telo Slovenaca, Hrvata i Srba u Austrougarskoj, formirano u Zagrebu 5. oktobra 1918. Predstavnici nekoliko političkih organizacija i stranaka sastali su se, posle vesti o proboju Solunskog fronta, oktobra 1918. u Zagrebu, utemeljili Narodno vijeće i usvojili njegov Pravilnik. U Vijeće se 8. oktobra uključila i najjača stranka u Hrvatskom saboru, vladajuća Hrvatsko-srpska koalicija. Upoznat sa stanjem među Južnim Slovenima, car i kralj Karlo I Habzburg objavio je 16. oktobra 1918. Manifest, u kome je obećao uređenje Austrougarske po načelu federalizma. Ali, 19. oktobra 1918. Narodno vijeće SHS odbacilo je taj Manifest. Na sednici održanoj 24. novembra 1918, Središnji odbor Narodnoga vijeća SHS-a doneo je odluku o ujedinjenju Države SHS, koju su proklamovali, s Kraljevinama Srbijom i Crnom Gorom, a 27. novembra poslao je u Beograd izaslanike da ugovore čin ujedinjenja, koje je 1. decembra 1918. proglasio regent Aleksandar I Karađorđević.
TITO POSLEDNjI NOSILAC "HABZBURŠKIH RELIKVIJA"
ODGOVOR IZ ZAGREBA posle ujedinjenja stigao je posle samo četiri dana, 5. decembra ("Petoprosinački akt") 1918, u masovnim demonstracijama protiv nove vlasti i svega što je dogovoreno u Beogradu, ne priznajući ništa od toga, i u oružanom obračunu građana Zagreba i domobrana (iz dve kasarne koje još nisu bile demobilisane) sa zatečenom srpskom vojskom, u kome je bilo mnoštvo stradalih i ranjenih na Trgu bana Jelačića i Ilici.
Tako se od Niške deklaracije (7. decembra 1914), donesene upravo u ime "slobode i narodnog jedinstva Južnih Slovena", za samo četiri godine (5. decembra 1918) došlo do sumraka jedne ideje koja je napadnuta upravo tamo gde su Srbi, kao pobednici u Prvom svetskom ratu, proširili svoju državu i ponudili tu istu "slobodu" i "narodno jedinstvo" svim Južnim Slovenima. Zagrebački Petoprosinački akt (1918) značio je upravo direktan negativan odgovor hrvatske političke misli srpskoj političkoj misli. Te dve ideje odmah su pokazale svoju potpunu suprotstavljenost. Suprotstavljenost i nepomirljivost koja je ostala 73 godine, sve do kraja postojanja Jugoslavije (1991). Zanimljivo je koliko su Srbi dugo želeli da previde ovu činjenicu, mislili su da će je različitim ustupcima ublažiti i stišati, pravili su ustupke i kompromise koji su potpuno obesmišljavali srpsku državnu ideju, do neprepoznatljivosti i zaboravnosti - ništa nije vredelo. Uostalom, preveliki ustupci u državnim stvarima uvek dovode do besmisla onu stranu koja popušta, jer gubi se stav, gubi se identitet, gubi se smisao postojanja ideje kao takve i na kraju neminovno dovodi - do sloma takve države. Jer - nije se više znalo ni zašto se tačno brani, ni šta se tačno brani, osim puke egzistencije, koja i sama biva ugrožena u ratovima (1941-1945, 1991-1995). Na drugoj strani, hrvatska politička ideja imala je sve vreme isti stav od 1918. do 1991 - Hrvatska u granicama tri pokrajine iz Habzburške monarhije ("Hrvatska, Slavonija i Dalmacija"). Isti stav ima i danas, kada egzistira kao međunarodno priznata država i članica EU - i kada ima te granice - iz Austrougarske.
MEĐUNARODNA ZAJEDNICA je devedesetih godina prošlog veka sve vreme lakše shvatala hrvatsku državnu ideju - jer je bila jednostavna i jasna, nego srpsku državnu ideju - koja se mešala sa jugoslovenskom idejom, negdašnjom svešću o "velikoj sili", negdašnjim "granicama", prevaziđenim ideologijama i ukratko ličila na popriličnu konfuziju čak i u srpskim glavama. Nije se znalo ni jasno ni precizno šta se hoće u krajnjem ishodu, oko tog pitanja nije bilo neophodnog konsenzusa.
Treba li podsećati na ulogu Josipa Broza Tita, koji je potpuno promenio državnu ideju Jugoslavije i u nju selektivno vratio granice habzburških pokrajina (1945), kasnije pominjane kao "avnojevske granice"? A sve "avnojevske" odluke imale su tretman "svetih knjiga" u socijalističkoj Jugoslaviji? Možda nam je tek sad pomalo jasno šta se tu zapravo događalo. Svega smo se odrekli, a nismo dobili ništa.
Čuveni engleski istoričar A. Dž. P. Tejlor davno je uočio da države počivaju na "državnoj ideji" i da postoje dok postoji njihova ideja postojanja. Svaka država je poput čoveka, "živa stvar", koja nastaje sa jasnom idejom postojanja i nestaje, gasi se i gubi ("dotraje, oslabi i počne da se ruši") kada izgubi smisao i državnu ideju. Zbog toga su uvek najvitalnije nacionalne države, jer imaju jasnu ideju. To je ilustrovao na primeru nastanka, postojanja i propasti viševekovne Habzburške monarhije, ali i na primeru drugih evropskih država koje su se, svaka na svoj način, borile i propadale za nekakvu preveliku ideju i "prevlast u Evropi". Tako je bilo sa Jugoslavijom, iako engleski istoričar nije bio savremenik njenog kraja, mada je stigao da J. B. Tita, svog vršnjaka, označi kao čoveka koji je Jugoslaviji promenio državnu ideju u nešto sasvim drugo - kao poslednjeg nosioca "habzburških relikvija" u posleratnoj Evropi.
TURSKA DRHTI PRED PRETNjOM IZRAELA: Izbija treći svetski rat? (VIDEO)
MINISTAR odbrane Turske, Jašar Guler, izjavio je da Izrael može da napadne Tursku, čime je podržao ranije izjave predsednika Erdogana, koji je Izrael opisao kao direktnu pretnju za zemlju.
14. 11. 2024. u 17:17
"GLAVNA TEMA JE DA LI ĆE MOSKVA BITI GAĐANA" Veliko upozorenje Vučića: Svet se kreće po ivici ambisa!
PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić obratio se javnosti posle govora na Samitu KOP29 u Azerbejdžanu.
12. 11. 2024. u 12:33
ČITULjA KOSTIĆU OD DECE: "Živiš kroz nas - nastavljamo s ponosom"
MIODRAG Kostić, osnivač i predsednik MK Grupe, preminuo je u sredu ujutru.
14. 11. 2024. u 12:46
Komentari (1)