DVADESET i četiri godine su prošle kao dvadeset i četiri dana. I kako koji dan odmiče sve je teže i teže. Više nemamo snage ni da pričamo, ali moramo da pričamo da se ne zaboravi, svake godine ćemo da ih posećujemo, da ih obilazimo da pokažemo da nisu sami i da ćemo biti uz njih sve dok nas drži snaga.
Pitam se zaŝto država na dan obležavanja , kad su se desili ti stravični zloćini , javno ne pozove ambasade tih nato država , pa bi se njihovim dolaskom ili odsustvom jasno videlo koliko nas vole.
Komentari (1)