NAPRED U MERITOKRATSKI FEUDALIZAM: Od osvinjavanja do strasti za ljudokoljem

NOVINAR Zoran Ćirjaković objavio je tekst na svom blogu o trenutnoj političkoj situaciji. Tekst prenosimo u celosti:

Foto: Tanjug TV printskrin

"Moris i Robert nabili su svinju na motku, podigli je onako tešku i spremni čekali. U tišini, iznad skorele krvi, odjednom su izgledali tajanstveno.

Džek progovori glasno.

„Ova glava je za zver. To je dar.“

Tišina je prihvatila dar i ulila im strahopoštovanje. Glava je ostala na mestu, mutnih očiju, neznatno iskežena, zuba pocrnelih od krvi. Odjednom su svi potrčali što su brže mogli, kroz šumu, prema otvorenoj plaži.

Sajmon je ostao gde je bio, poput smeđe sličice, skriven lišćem. Čak i kad zatvori oči, video je krmačinu glavu. Polusklopljene oči svinje, mutne od beskrajnog cinizma života odraslih, uveravale su Sajmona da je sve to loše.

„To znam.“

Shvatio je da je govorio naglas. Brzo je otvorio oči i video glavu kako se veselo ceri na čudnom svetlu dana, ne obazirući se na muve, prosuta creva, čak ni na ponižavajući položaj na kocu.

Sajmon okrenu glavu i obliza suve usne.

Dar za zver. Hoće li zver doći po dar? Glava kao da se slaže sa mnom, pomislio je. Beži, reče glava nemo, vrati se ostalima. Šalim se – zašto bi se mučio? Samo si pogrešio, to je sve. Malo te boli glava, možda od nečega što si pojeo. Vrati se, dete, reče glava nemo.

Sajmon podiže pogled, osećajući težinu mokre kose, i zagleda se u nebo. Gore je, prvi put, bilo oblaka; velike nabrekle kule štrčale su iznad ostrva, sive, beličaste i bakarne. Oblaci su sedeli na tlu; lučili su, cedili iz časa u čas ovu zagušljivu, mučnu vrućinu. Čak i leptiri su napustili čistinu gde je krv kapala s izopačene, iskežene glave. Sajmon pognu glavu, pažljivo žmureći, i pokri oči rukama. Pod drvećem nije bilo senki, ali sve je bilo biserasto skamenjeno, pa je sve ono stvarno zapravo delovalo nejasno, kao priviđenje. Hrpa creva postala je crna grudva muva što su zujale poput testere. Posle nekog vremena otkrile su Sajmona. Prežderane, sletele su mu na potočiće znoja da piju. Golicale su ga ispod nozdrva i skakutale mu po butinama. Bile su crne i zelenkaste i bezbrojne. Ispred Sajmona, Gospodar muva je stajao na motki i kesio se. Sajmon je najzad odustao i pogledao; video je bele zube, mutne oči, krv. Prikovao je pogled za taj drevni, neizbežni znak prepoznavanja. U Sajmonovoj desnoj slepoočnici krv poče da udara u mozak.

Gospodar muva, Vilijem Golding

* * * * *

U jednom od prvih izveštaja sa blokade Autokomande 27. januara, novinarka „Danasa“, (ne)službenog glasnika srpskog autošovinizma, napisala je da studenti „od zvuka pištaljki i vuvuzela ne mogu da… čuju ni sopstvene misli“.

To je, obično, znak da su stvari krenule pogrešnim putem; da nešto treba menjati. No, svedoci smo krvožedne obojene revolucije koja računa na bezumlje i koja je stigmatizovala mišljenje. Štaviše, po Vučića stvari stoje gore nego što se može zaključiti iz lapidarnog obelodanjivanja ove, na prvi pogled, neprijatne istine.

Svestan da bi bilo kontraproduktivno da pribegne državnoj represiji, ili primeni neke od zakona koje bi mogao da primenjuje, Vučić uporno pokušava da na najveći izazov sa kojim se do sada suočio odgovori racionalno i razmišlja o mogućem kompromisu.

Ali „sumanutost“, koja ga zbunjuje i iritira, nije nikakav eksces ili iskliznuće već suština, drugo ime onoga sa čime se danas suočava. Studenti, i njihova selebriti i profesorska  avangarda, zabranili su promišljanje. Traži se slepo pokoravanje, kakvo mnogi vezuju za islam, i Vučićeva glava – da li na ražnju, da li u zatvoru, ili u avionu za neki daleki azil, na letu bez povratka, jedina je dilema koju tolerišu.

Kako reče jedna moja prijateljica, nije dozvoljeno ni zarez staviti, a kamoli reći „ali“. Svaka kritika oboženih Studenata, ili izražavanje sumnje u tvrdnju da ostanak Vučića na vlasti vodi kraju sveta i propasti, „gubitku 21. veka“, izložiće vas besu naših postistorijskih „Robespjera“ i pretnjama klanjem i „jahanjem“ – što je jedan od bizarnijih aspekata histerije u kojoj žive fundamentalisti nove religije; milenarističkog, „kraj se bliži“ kulta koji sam nazvao studentizam.

Ne bih razumeo njegove duboke, predmoderne, mahom sedamnaestovekovne korene da me prijatelj nije uputio na jedan rad Trajana Stojanovića, istoričara bez čijih uvida, bojim se, teško možemo razumeti korene najvećih i najperverznijih zala sa kojima kao društvo moramo da se nosimo. Moj drug je deo deo tihe većine, jedan od zgađenih pogledom na svet i Srbiju unutar jezgra kulta oboženih „Studenata“, one „naše dece“, uglavnom klasno privilegovane, čiju sinegdohu prepoznajem u Kosti Kecmanoviću, kao i ozverivanjem i osvinjivanjem narodnih staleža, „polu-sveta“, kome su, donedavno golobradi, elitisti skloni.

Trajan Stojanović mi je pomogao i da bolje razumem prirodu otrova koji je u, još nerođenu, kneževinu Srbiju unela dositejevština – danas gradivno tkivo krvožednog studentizma koliko i sklonosti elita da budu zgađene Srbijom, njenim bitkom i prezrenim ljudima koji je nastanjuju. Svima nama koji se radujemo našim svetovima natopljenim slastima Orijenta i koji se ponosimo svim onim što nas čini Srbima. Drugim rečima, svim Srbima koji ni ne pomišljaju da treba da postanu pravoslavni Hrvati po meri zarobljenog uma Mila Lompara, sujetnog samooboženika koji nekim čudom nije postao autošovinista.

Lompar je postao glavni „četiri es“ ukras na fasadi srboskeptičnog kulta koji radije preti kamom nego „demokratskom batinom“. U ovog majdanoljubivog srpskog nacionalistu, retku biljku, učitan je fantazam o „Vučićevom Koštunici“, iako ta patriotska ikebana „ProGlasa“, politički impotentna dinarska mega-ambicija, iza sebe nema ni „kombi stranku“, a kamoli nekog neumornog nadzornika zapadnoljubive moći nalik generalu Aci Tomiću.

LAŽNI SPASILAC STUDENT MALI: „Istoričar se jamačno izlaže opasnosti da naškodi stvarnosti ako omalovažava bitnu ulogu koju u razbijanju starih društvenih struktura i nastajanju novih stanja imaju odmetnici i 'družine hrabrih momaka'… Pa ipak, u borbama naroda drevne civilizacije protiv dekulturacije, koje se neprestano produžavaju, i jedan istorijski fenomen još značajniji od delovanja odmetnutih pravdoljubaca je, ako ne u pogledu događaja koji su ga obeležavali a ono bar kao izraz društvene krize dugog, veoma dugog trajanja, ostao nezapažen od većine balkanologa.“

„Aludiram na milenarizam, koji je dobro poznat istoričarima srednjeg veka na Zapadu i stručnjacima za podvlašćena društva u nekadašnjim evropskim kolonijama, ali rđavo tumačen ili slabo poznat među specijalistima za istoriju Balkana“, napisao je Stojanović daleke 1966. godine – u tekstu u kome je sadržan opis fundamentalističkih strasti, antipolitičkih iluzija i velikih nada, kojima više nije natopljena samo „urbana“, turbo privilegovana, uglavnom dokoličarska Srbija glavnih postpetooktobarskih dobitnika.

„Milenarizam… drugi način bežanja od stvarnosti, obećava da će spasiti na ovome svetu čitavo jedno mnoštvo ljudi ako ne i naciju, i majstorski propagira okončanje tegobnog istorijskog doba.“ Na Balkanu je bio na vrhuncu od kraja 16. do početka 19. veka, ali „milenaristički potresi“, koji, „kada kucne čas“, mogu dobiti i „učene“ forme, ostali su pritajena (anti)politička snaga.

Teško je u opisima Šćepana Malog, koje citira Stojanović, ne prepoznati slike „božje premudrosti“ koja vodi „u neko lepo znatno doba“ – danas u građanističkom Beogradu učitane u lik oboženog, bezimenog „Studenta“. Naime, teško je tu razlikovati bezlično mnoštvo od jednine, ali koherentnost ideja  i smislenost retko su činioci apokaliptičkih vizija.

Umesto lažnog cara dobili smo lažnog spasioca – „Studenta Malog“, ali pozadina je ista:

„Gotovost Južnih Slovena da svesrdno prihvataju takve apostole preporoda objašnjava se okolnostima koje su u isti mah objektivne i subjektivne, naročito njihovim iskustvima s tuđinskom vlašću. Oni su… sačuvali drevni mit o povratku pretka oslobodioca, mit o 'zaspalom caru', koji je u zapadnoj Aziji poznat kao mit o 'skrivenom emiru'. Posredi je, u stvari, fenomen prekomerno osećajnih naroda, spremnih, a i po prirodi sposobnih da prelaze iz jednog prejakog osećanja u drugo, iz očajanja u bezgranično nadanje.“

Stojanović ovaj tekst, jedan od njegovih radova koji nam pomažu da bolje razumemo najneprozirnije ali, istovremeno, najrazornije aspekte srpske sadašnjosti, završava zaključkom „da su milenarizam i zanesenjaštvo, u principu, suprotnost politike.“

APOKALIPSA SUTRA: Stojanovićeva tumačenja pomažu da pojmimo važnost antipolitičke potke protesta koji izluđuju Vučića i na koje ne uspeva da nađe adekvatan odgovor. Naime, protiv njega se danas ne vodi politički rat već je on na meti pohoda vođenog apokaliptičkom imaginacijom i, rečima bračnog para Komarov, velikih antropologa uvezenih, reproduktivnih „alternativnih modernosti“, kakva je i srpska, prožetog različitim „mesijanskom, spasonosnim, čak i magijskim manifestacijama“. 

Vučić nasuprot sebe ima ljude – mada zombi je pojam koji bolje dočarava stanje njihove svesti i upućuje na prirodu racionalnosti za koju u njoj ima mesta – koji veruju u apokalipsu sutra. Zato ih izluđuje svako sledeće, obično, normalno, manje ili više radosno i tužno, srpsko danas. Reč je o modernom fundamentalizmu koga nije lako držati pod kontrolom do trenutka kada će, kako to po pravilu biva, izgoreti u sopstvenom žaru.

Citiraću prijatelja koji mi otkrio tekst Trajana Stojanovića, vrhunski obrazovanog „kompjuteraša“, koji nije studirao jedan od sve brojnijih beogradskih, novosadskih i niških fakulteta autošovinističkih nauka odnosno umetnosti: „Mislio sam, s početka, da je ovo samo obred prelaza 'Nutela' omladine, ali sad prerasta u milenarističko ludilo dečijeg krstaškog rata, gde ljudi za prolazak studenata govore – oslobođenje.“

Na Vučića se ustremila snaga koju ćete bolje razumeti ako posmatrate „Islamsku državu“ nego „Stranku slobode i pravde“. To je suština izazova sa kojim se suočava i sa kojim se ne nosi lako. Mislim da nije na odmet podsetiti da su SAD u Iraku i Siriji „Islamsku državu“ na kraju porazile nemilosrdnim, neprestanim bombardovanjem iz najmoćnijih haubica i aviona, koje je trajalo mesecima. Žilavi su pokreti koje greje fundamentalistički žar.

Vučiću od pomoći nisu ni njegovi vrhunski politički instinkti, ni veliko iskustvo u političkim borbama, ni medijski i državni aparati kojima raspolaže. To nije politička igra na kakvu je navikao, u kojoj akteri posežu za predvidivim alatkama iz „repertoara racionalnih izbora“ ili različitim iracionalnim ali, rečima Donalda Ramsfelda, verovatno najviše potcenjivanog političkog mislioca, poznatim nepoznanicama.

Teško je bilo zamisliti, a kamoli imati, bolje neprijatelje od Dragana Đilasa (građanističkog) i Mila Lompara (nacionalističkog), ali oni su, i dalje, nešto malo više od statista u onome što je Vučića snašlo – u izazovu koji je pred njega postavio jedan iracionalni, fundamentalistički kult, koji ga je uokvirio kao arhiđavola.

Štaviše, na ishod protesta više će uticati mera u kojoj je Đilas, koji oličava celu opoziciju, nebitan, a ne mera i načini na koje može da utiče na njih. Još veći paradoks je vezan za ulogu ključnih zapadnih centara moći. Njihova ravnodušnost prema protestima ima veći značaj nego načini na koje ih različiti zapadni akteri podržavaju ili pomažu.

To ne možemo razumeti ako ne uvažimo činjenicu da ovde, pored litijuma, i dalje postoji „burence baruta“ i da nije bez rizika ohrabriti igre vatrom. Činjenica da je stereotip ružan, ili da je često zloupotrebljavan, ne znači da ne odražava stvarnost.

Konačno, imamo i paradoks koji je zbunio Slavoja Žižeka. U Srbiji, čija su novija ružna istorijska iskustva vezana isključivo za ulogu Zapada i njegove antisrpske politike, jedna obojena revolucija ima šanse da uspe samo bez zastava takozvane Evropske unije. Toga su svesni oni koji ih koordinišu i vode, mladi ljudi čije su aspiracije, ciljevi i vizija, iz mog ugla nažalost, identične sa onima koje su vodile one obojene revolucionare koji su mahali zastavama EU. Kosovo u njihovim glavama uglavnom nije ni primisao – Brisel je „srce Srbije“ kakvu žele i oni i političke snage kojima će, ako pobede, predati Srbiju.  

LAŽA I PARALAŽA: Vučić se, po prvi put, suočava sa nepoznatim nepoznanicama nad kojima ne može da uspostavi kontrolu. Nažalost, priroda destruktivnosti tog kulta, i posledice antipolitičkih iluzija koje su u njega upisane, mogu doći do izražaja tek pošto bude srušen. Tačnije ako uspeju da Vučiću izmaknu političko tlo pod nogama i suoče ga sa pogubnom pozicijom – da se nađe na putu da počne da lebdi iznad Srbije, u političkom vakuumu.

Naime, imam utisak da se među onima koji su zabranili mišljenje ističu oni koji misle da će se u jednom trenutku na ulicama gradova u Srbiji pojaviti toliko velika masa, toliko mnogo ljudi, da će „sve da stane“ – i da će Vučićeva vlast tada jednostavno ispariti. Mada, možda ova optimistička strategija nije promišljana; možda je nametnula bezidejnost, uparena sa odlučnošću katastrofičara koji veruju da je jedina alternativa kraj sveta.

Drugim rečima, teško je reći da li se takva slika priželjkivanog kraja, što znači i da se put ka uspehu protesta više oslanja na delovanja fizičkih nego političkih zakona, javlja kao posledica svesti o slabosti stranaka opozicije; da li je iznuđen zato što ne postoji politički put ka njihovom uspehu. Ili je, pak, ideja o kapilarnoj disperzija protesta, ohrabrivanoj povremenim „spektakularnim“ mitinzima, koja treba do dovede do toga „da Srbija stane“, promišljena, samosvojna strategija, originalna koliko i optimistička.

Na poslednjem masovnom igrokazu, u Novom Sadu, po prvi put je došla do izražaja samouverenost, bahatost i samopravednost slučajnosrpskih putovođa ustreptalih „protestanata“, smeštena ispod optimizma i opijenosti brzinom uzleta. Naime, počeli su da se neskriveno odvajaju od važnih dimenzija jako složene srpske stvarnosti, koja ume da „ispljune“ valer baš onda kada ste ubedili sebe da ste je zakovali u crno-belom ramu.

Činjenica da su misteriozni organizatori protesta otvoreno zagazili u političku sferu učinila je prepoznatljivom političku opciju koja se sve vreme krije ispod njihove apolitičnosti. Lica te opcije, pomoću kojih su po prvi put sapleli sami sebe, jesu novinari-selebritiji – ne Srđan Milivojević, Marinika Tepić i Đilas, političari koji su odavno postali privesci Jelene Obućine, Zorana Kesića, „patuljastog bizona“…

Možda je Vučić prozreo odakle mu dolazi najveća opasnost, činjenicu da ga ovaj put ne ruše već da ga guraju u bezvazdušni politički prostor, ali ne znam da li mu to može pomoći da formuliše neki odgovor čija okosnica nije čekanje i ohrabrivanje pristalica.

Čini mi se da Vučićevo insistiranje na argumentima, pozivi na dijalog i kompromis, odražava, možda neosvešćenu, potrebu da nekako zaobiđe suštinu opsene, zanesenjaštva i zaslepljenosti sa kojom se suočava, kao i meru u kojoj je svakodnevno, razobručeno nasilje „blokada“ uspešno predstavljeno kao nenasilje.

Ponoviću, tu važnu ulogu danas nema opozicija, pa čak ni oni zapadni centri moći koji žele što slabiju i poniženiju Srbiju, već Vučića ovaj put ruši sila koja je ponosno nerazumna. Reč je o napadno obezličenom kultu koji se hrani krvlju – malo je bitno koliko je stvarna i čija je. Pseća ili ljudska; građanska ili narodna; studentska ili policijska.

Sledbenici studentističkog kulta put do uspeha vide u sejanju straha i zebnje, i zato svim silama pokušavaju da ožive devedesete, nelagodu i strahove po kojima ih pamtimo.

Naime, nije Vučić taj koji vodi „povratku u devedesete“. Naprotiv, on nas je odlučno, i jako uspešno, odveo od „devedesetih“ i, možda, obezbedio da one više ne mogu da nam se „vrate“. Danas devedesete, i duboku, iznurujuću zebnju kojom su bile obeležene, pokušavaju da falsifikuju i ožive oni koji su odlučni da ga po svaku cenu eliminišu.

Taj osećaj, i fragmenti paralelne stvarnosti – ciljano oblikovani od strane „Studenata“, selebriti krema dokoličarske klase i luksemburških „Junajted medija“ tako da se rimuju sa stvarnošću devedesetih – služe da ih u našoj svesti, koliko i u svakodnevici, stalno vraćaju i oživaljavaju. To je važno (anti)političke oružje u rukama onih koji su zaključili da postoji jedan, prividno nenasilni, izbezumljujući način da eliminišu Vučića.

Oni su ti koji ovde žive u lažnom, veštačkom „paralelnom univerzumu“, falsifikatu devedesetih odnosno „povratka devedesetih“, i svim silama pokušavaju da stvore iluziju da svi mi živimo u toj laži, koje ne korespondira sa stvarnošću Vučićeve Srbije.

To je jedan od razloga zašto, pored kritika, ne podnose ni mišljenje – sve što može da ogoli činjenicu da su se ukopali u jednoj postideološkoj „Laži i paraliži“, zgađeni svima koji ne šire uporno dokrvavljivane laži, koje razgoreva njihov fundamentalistički žar. Oni, ne znam da li su toga svesni, ni da li misle da tu ima nečega lošeg ako jesu, histerično nadlažuju režimske laži o padu nadstrešnice, koja u svemu što rade funkcioniše kao sveti objekt, totem plemena izuzetnih, nekih nad-Srba.

Režimski mediji, pak, stvaraju jednu ušećerenu, ušminkanu sliku Srbije, i neretko lažu, ali ispod nje se prepoznaje stvarnost – ono što je ovde dobro i ono što ne valja. Veličina i priroda histerije u kojoj su se ušuškali zombiji studentističkog kulta u velikoj meri je proizvod imperativa da sebe, i sve druge, ograde ne od „Svinjformera“ i drugih provladinih medija već od musave, protivrečne stvarnosti Vučićeve Srbije – koja danas, za razliku od devedesetih, sadrži bogatstvo boja, plus nemerljivo više inih radosti.

NASILjE LAŽIRANOG NENASILjA: Stvarnost Srbije je ono što treba da sakrije krvavo crvena-crna koprena, ružna maska koju navlače preko svakodnevice, poružnjena nasiljem koje provociraju svojim, samo prividno nenasilnim, protestima.

Možda bi, pre pola veka, pre Johana Galtunga i njegovih prekretničkih uvida o netransparentnim, podmuklim oblicima nasilja, bilo moguće tvrditi da su blokade nenasilne, ali danas je to smešno. Svako ko na njih odgovori nasiljem, bio uplašen ili samo anksiozan, možda čini krivično delo ali i ono je odgovor na nasilničko ponašanje.    

Fundamentalistima kojima pad nadstrešnice nije „podario“ dovoljno mrtvih tela,  podjednako je važno da sluđuju i izbezumljuju ne samo Vučića i njegove ljude već i sve oni koji ovde žive, i žele da nastave da žive, svoje „male“, „obične“ živote. Zato oni ni ne ruše Vučića već udarnički falsifikuju stvarnost Srbije kojom vlada dvanaest godina.

Činjenica da, napadno, ni ne pokušavaju da ga obore, da sruše Vučić s vlasti, već da preoblikuju stvarnost Srbije, ocrne je i zakrvave i tako mu je preotmu, čini da njihov neprijatelj bude svako ko nije sa njima, ko se nije uselio u njihov paralelni univerzum. Taj imperativa je ono što proizvodi žeđ za krvoliptanjem i strast za ljudokoljem.

To je i ono na šta ne bi bilo lako odgovoriti i da putovođe ovog kulta, koji se i dalje širi po Srbiji, nisu neki od najprivilegovanih aktera u postpetooktobarskoj Srbiji – kojima je postalo jako dosadno i koji su odavno počeli da razjaruju jedan drugog, a ubrzo zatim i „N1“ / „NovaS“ Srbiju – godinama sistematski okretanu protiv skoro svega što je čini srpskom.

Dokle su stvari otišle svedoči činjenica da rečenice „Nepregledna reka ljudi, mnogo suza radosnica na licima desetina hiljada ljudi, predvođenih studentima novosadskog i beogradskog univerziteta, slila se ulicama i bulevarima do sva tri gradska mosta preko Dunava, držeći ih potom u višečasovnoj blokadi.“ – koje su mog prijatelja navele da napiše „Čoveče! Ni ustaše nisu srdačnije opisane pri ulasku u Zagreb. Svaka reč i 'misao' ove maloumne novinarke zaslužuje studiju i posprd. Sva ta zbivanja se kupaju u kiču, na svakom koraku, u svakoj paroli, u svakoj podršci...“ – nisu objavljene u antirežimskom „Danasu“ već u provladinoj „Politici“.

Nažalost, pomahnitale građanističke elitiste je i sam Vučić godinama ne samo privilegovao i zalivao parama već im je omogućio da uspostave efektivni monopol nad izvorima društvenog kapitala i bezmalo celokupnom „kulturnom industrijom“ – verujući da jedina opasnost njegovoj vlasti dolazi od nacionalista, koje je sistematski ućutkivao.

Zato danas Vučićev glavni saveznik nije ni državna sila kojom raspolaže, ni rastući deo skrajnutog intelektualnog krema ponosnih Srba, koji je shvatio da je pitanje ko ruši Vučića postalo primarno, čak i ako su prethodno verovali da mora što pre da padne,  već sklonost mistifikovanih putovođa Studenata i njihovih elitističkih gurua da počnu da se dave u svom slučanosrpstvu i krvožeđi, i uljuljkaju u verovanju da su uspeli da postanu antipolitički alhemičari; da je moguće nadići i nekažnjeno ignorisati političku sferu.

Oni su prezreli zakone (ne samo srpske) političke fizike, i danas očekuju ne samo da im vlast padne u naručje već i da ostane u njemu. Važan oslonac im je verovanje da će njihov fundamentalistički žar spaliti Vučića pre nego što sami izgore u njegovoj vatri.

Ali, njihovo krvoločno, „revolucionarno“ sladostrašće je poselo veliki deo Srbije; verujuće koliko i ateiste. Njegovi barjaktari i ideolozi, uglavnom građanistički narcisi zaslepljeni spasilačkim žarom i fatalno kolonizovanih umova, koji bi ovde da ožive upokojenu dogmu o „kraju istorije“, antirežimsku krvožeđ danas nude kao sinonim moralnosti i normalnosti. Istovremeno test ljudskosti i njeno otelotvorenje u Srbiji.

USAMLjENOST POLITIČKOG TRKAČA NA DUGE STAZE: Vučić je, pak, prilično usamljen – i sam je odgovoran za tu, danas jako neprijatnu, okolnost. On može da računa na jako mali broj društveno relevantnih javnih intelektualaca, koji bi mogli da pomognu, prvenstveno narodu, ali i mnogim hipnotisanim „građanima“, da razume veličinu i prirodu, ne Vučićevog uloga, već uloga Srbije u manihejskom obračunu kome se ne nazire kraj.

Vučićeva politička osama je posledica dve povezane odluke koje je doneo tokom dvanaest godina vladavine – ne bih se iznenadio ako se pokaže da je jedna bila fatalna greška.

Prva, suočen sa istovremeno poražavajućim i ponižavajućim koliko i neizbežnim implikacijama Kumanovskog sporazuma, ključnog „zakona“ postpetooktobarske Srbije, koji Slobodan Milošević (samo formalno) nije potpisao, činjenicom da je postalo pitanje vremena kada će one postati akutne, Vučić je odlučio ne toliko da kontroliše i zauzdava srpski nacionalizam kao opozicionu političku snagu već da ga zatre.

Tu mu je, pored sujete, jurodivosti i političkog analfabetizma Mila Lompara, destruktivnog moraliste koji je vremenom uspostavio efektivnu kontrolu nad krhotinama srpskog nacionalizma kao društvene i političke snage, pomogla važna posledica druge odluke, one koja se može pokazati fatalnom – da 2014. godine, ignorišući upozorenja nekih od najbližih saradnika, donese Zakon o elektronskim medijama.

Donedavno, mada i dalje ne mogu da se odlučim, često sam se pitao da li je njegovo donošenje bila najgluplja ili najmudrija Vučićeva odluka. Reč je o jednoj od visoko rizičnih, neko bi rekao hrabrih neko hazarderskih, odluka gde ne postoji ništa između.

Naime, taj zakon je omogućio da se ovde pojave dve antisrpske, luksemburške televizije, koje su ubrzo postale „čuvari kapija“ opozicije. Jednostavno, oni akteri i političke snage kojih nema u njihovim programima više ne mogu da uđu u svest antirežimskih glasača.

Ponosno srpske partije su vremenom prestale da postoje u izbornim i drugim političkim računicama pristalica opozicije. Uporedo s tim, iz javne sfere su nestajali glasovi patriotskih javnih intelektualca kritičnih prema Vučićevoj vladavini. Mogli su se čuti, skoro isključivo, na „JuTjub“ kanalima, koji su se umnožavali, i tako slabili, stalnim „deobama“, i na društvenim mrežama, koje su postale skup insularnih „soba odjeka“, u koje se ulazi radi potvrđivanja sopstvenog, a ne da bi se čulo drugačije mišljenje.

Vučić je dugo vremena imao ogromnu političku korist od činjenice da su elektronski „Junajted mediji“, u suštini, stopili antirežimsko i autošovinističko stanovište. Danas se suočava sa njenim ružnim naličjem. Činjenicom da je, praktično, nestala i nacionalistička opozicija i glasovi poražavajuće velikog broja elitnih ponosnih Srba, među kojima, naravno, mnogi nisu elitisti, niti oni koji ga slepo, iracionalno mrze.

PONOSNO SRPSKI MUK ISPOD SLUČAJNO SRPSKE BUKE I BESA: Problem je u tome da u polarizovanoj, binarnoj medijskoj sferi, u zemlji u kojoj smo, do pre godinu dana, imali i kakvu-takvu treću političku snagu, nema prostora za glasove ponosno srpskih javnih intelektualaca, uključujući i one koji su prepoznali meru u koje je, danas jedina postojeća, politička alternativa Vučiću pogubna po nacionalne interese i budućnost Srbije – iako među njima nema malo onih koji su Vučića, koliko do juče, nazivali (vele)izdajnikom.

Vučić je sam kumovao stvaranju društvenih okolnosti koje obeshrabruju uključivanje odavno izgnanih, kredibilnih ponosno srpskih glasova intelektualaca koji ove zime nisu zaključili da je „manje zlo“ već nešto mnogo konsekventnije – da njegovu vladavinu, lošu koliko je loša, ugrožava „zlo“ od koga je teško zamisliti veće. Oni su prepoznali da postoje samo dva izbora – Vučić ili sve najgore od Vučića plus, dovoljno je navesti samo jednu od brojnih antisrpskih izvesnosti, politički autoput ka „republici Vojvodina“.

Ali, a to je podjednako važno, čini mi da i dalje ima zabrinjavajuće malo ponosno srpskih javnih intelektualaca spremnih da počnu javno da deluju vođeni svešću da su nastupile okolnosti u kojima nema mnogo prostora za oklevanje. Da „čekanje autobusa“, omiljeni izbor mnogih ovdašnjih elitnih karijerista, posebno onih, ne bez razloga, plašljivijih, ponosno srpskih, može doprineti pobedi slučajnosrpskog kulta, vođenog mnogo više pokretačkim, ekstremno negativnim, jako destruktivnim emocijama.

Pri tome, Vučić je sam omogućio nastanak situacije u kojoj ga, možda više od svega drugog, ugrožava ono što je jedan pronicljivi „Konzervativac“ na „Tviteru“ izrazio rečima: „Moj lični utisak je taj da su u ovoj obojenoj revoluciji patriotski intelektualci ostali u velikoj većini mnogo staloženiji i skeptičniji nego 5. oktobra, osim par izuzetaka a la Lompar. Narod je kolektivno, čini mi se, mnogo više popustio i pao na foru.“

„Fora“ je verovanje u spasonosni obrat – u neizbežno vaskrsenje čiji je preduslov pad vladaoca.

Vučić je, nažalost, ponosne Srbe, koji su većina u narodnim slojevima, a nema ih malo ni među onima koji vole da istaknu da su „građani“, ostavio same sa slučajno srpskim elitama, sklonim da proklizavaju u autošovinizam, i sobom. Zato su se mnogi priključili protestima, a neki, zabrinuti, politički tihuju i mole Boga da ovo što pre nekako stane.

U javnosti se jedva čuju kredibilni ponosno srpski glasovi aktera koji nisu opterećeni bliskošću sa Vučićevom vlašću. Čedomir Antić je, do pre nekoliko dana – kada mu se priključio podjedano odlučan, emotivni glas Milana Brdara – bio jedini ponosno srpski intelektualac koji je, birajući između interesa Srbije i slike o sebi, hrabro izabrao odbranu nacionalnog interesa, koji ja na putu da postane mnogo ugroženiji.

Suočen sa neprijatnom političkom stvarnošću, i nekim od neminovnih posledica eventualnog uspeha u krvavo crveno obojene revolucije, mogli bi tu izvesnost opisati kao malorspksku ili antisrpsku, profesor Antić je prelomio – ravnodušan i prema nemaloj reputacionoj i drugoj ceni, koja se u Beogradu plaća zbog svake, pa i implicitne, podrške Vučiću, i prema svim uvredama, klevetama i pretnjama kojima ga nedeljama zasipaju.

Mnogi nisu svesni da je u elitnim krugovima u Beogradu – slučajno srpskim koliko i ponosno srpskim; u svetu onih koji ne kontrolišu samo tokove društvenog i kulturnog već i opipljivog kapitala, kao i važne odrednice uvažavanja u javnosti – stati uz Vučića pogubno na sličan način na koji je kobno javno se izjasniti protiv Vučića u Babušnici.

Nijedna stigma koju sam iskusio, a nisam malo njih iskusio, ne može da se poredi sa veličinom i „cenom“, kao i merom u kojoj je prihvatljiva stigma koju nosi javno izražena podrška Vučiću. Čini mi se da ona postala još veća jer sam je skrupulozno argumentovao, a sadržala je i kritiku njegove politike i omalovažavajućeg odnosa prema nekim od ključnih odrednica realno postojećeg, ne samo narodskog, srpstva, kome je sklon.

„DA GA MOJE OČI VIŠE NE VIDE“: Mislim da veličinu i prirodu tog belega – stigme koja, u mom slučaju dodatno, zatire i ukopava, koja briše veliki deo onoga što ste postigli i uradili – odlično ilustruje ono kroz šta prethodnih dana prolazi profesor Brdar.

On je, praktično preko noći, od jednog od, s razlogom, najvećih heroja u svesti opozicionih ponosnih Srba – povod je „JuTjub“ intervju objavljen pod naslovom „Ovo neko narodu mora da kaže! Dr Milan Brdar“ – onečovečen i pretvoren u oličenje zla, u novog „nepomenika“:

„Prevario sam se. Ne pada sneg da pokrije breg nego da svaka zverka pokaže svoj trag… Užasno je ovoga slušati… Prso si Brdare... Sa Milicom Zavetnicom pod ruku, profesore... Ti nisi pri pameti!... Profesor je dvostruka ličnost, na početku najstrašnije kritikuje sistem, nerad institucija, nepoštovanje zakona, a onda se još strašnije obrušava na studente… Zato što je UDBAš… Morao da izađe iz ormara kad je frka, isto kao Ković i Antić… PITAM  SE IMATE LI  DECU  I  VOLITE  LI  IH?????... Profesore šta je sa Vama? Ne mogu da Vas prepoznam. Do sad sam Vas cenio i slušao ali očito da ste dvostruka ličnost i da pokazujete pravo lice. Neću više da čujem za Vas…. Da ga moje oči više ne vide, a do sad sam ga obožavala…. Dobro su ga platili pa tako razularen baljezga… U starosti mnogi gube pamet... Studenti, isteraste na čistinu još jednog skrivenog obožavaoca lika i dela Vučića… Jel se i ovaj prodao?... To se i ja pitam ali, mislim da jeste posle toga što govori, i kako govori… Užas šta ovaj čovek priča… Nije gost kriv već onaj koji ga je zvao, Dragane i ti si odlepio i protiv studenata si!... Koliko  ovaj  dobija  love od  SNS-A… Fuj!.... Budala samoživa… S ovakvim nam nema spasa…“

Ne čudi me da – iako su Slobodan Antonić i Miloš Ković danas, baš kao i Brdar i Antić, manje ili više blizu pozicija na kojima sam godinama – Antonić i Ković odbijaju da nastave da deluju u javnosti u skladu sa implikacijama svog jasnog stava o danas jedinom pomena vrednom političkom pitanju, gde se svi smisleni odgovori svode na dva: za Vučića ili za Dinka Gruhonjića. Nema tih argumenta, ni opsena, koje mogu da potru tu suštinu.  

Možemo da maštamo, možemo da se zavaravamo, možemo da pravimo „Srpsku put“ i „Srpski glas“, ali ovde, politički, ne postoji niti, unutar vremenskog horizonta, može da se pojavi nešto treće. Možete ili da ćutite, kao Miša Đurković, ili ćete se naći na jednoj od dve strane koje vode borbu na život i smrt – bilo tako što ćete jednoj otvoreno prići, bilo tako što ćete postati korisni idiot jedne od te dve strana. 

Reći nešto smisleno i ostati iznad ove binarnosti jednostavno nije moguće. Ili ste uz one koji veruju da je Vučić vrhunsko, fatalno zlo ili ste uz one koji su zaključili da glavno, ne toliko akutno koliko jedino pitanje više nije kakav je Vučić već kakvi su oni koji jedini mogu da ga sruše i koji bi zauzeli njegovo mesto.

Antonić je, za moj ukus, previše obazriv, mada mislim da mu je takav karakter, ali ipak on je nastavio da javno govori, nažalost skoro isključivo na portalu „RT Balkan“, manje uvijeno i bitno hrabrije od Kovića, vrhunskog ponosno srpskog intelektualca, toplog, dečačkog lika, koji, nažalost, iznad svega mnogo voli da ga mnogo vole.

Razumem ih, iako bih voleo da su manje proračunati, manje zainteresovani za sliku o sebi i hrabriji. No, dovoljno je da se setim samo nekih od posledica mog poništavanja, i lakoće sa kojom sam pretvoren u društveni leš, da bih razumeo racionalnost njihovog oklevanja – koga ne možemo vrednovati kao kukavičluk bez uvažavanja mere u kome se ovde, svima nama koji nismo prozapadni i koji nismo zgađeni stvarnošću najoklevetanijeg, narodskog srpstva, ne samo ništa ne prašta već i koliko se i kako o nama može lagati.

Nažalost, postalo je sasvim jasno, Vučić nije predvideo ovu situaciju – u kojoj mu vlast rastaču militantno pro-zapadne medijske snage, za koje je verovao da će mu biti, nalik Draganu Đilasu, idealni neprijatelji, i nije ostavio ni medijskog ni javnog prostora za nacionalističke političke snage, koje je video kao jedine opasne neprijatelje, ali koje su mu danas preko potrebne.

Zato, ako ovaj bezumni kult uspe da ga skine sa vlasti, to će, delom, biti posledica odluke koju je sam doneo 2014. godine. Da li hazarderski, imao je često političke koristi od te svoje crte, da li više iz nehata ili hibrisa – postalo bi samo akademsko pitanje.

SVINjOKOLj KAO METAFORA LjUDOKOLjA: Rađanje studentizma, instrumentalne ali stvarne (slučajno)srpske religije, i metastaza građanističkog fundamentalizma, praćeni su razgorevanjem strasti za ljudokoljem.

„Junajted mediji“ nisu samo autošovinizam pretvorili u raspršenu, skoro pa sveprisutnu, kulturu autošovinizma, već su mu, pored (anti) nacionalne, dodali i, danas ništa manje važnu, klasnu dimenziju. U ovim, ne toliko antivladinim koliko antinarodnim medijima, huškanje na dehumanizaciju, koja se smestila u temelje studentističke, antidemokratske krvožeđi, oličava ustreptalo, sladostrasno izveštavanje o ritualizovanim okretanjima prasića na ražnju.

Ona u ovim medijima bivaju „servirana“ javnosti više kao predskazanje nego poruka – ne samo Vučiću i njegovim ljudima, odavno uokvirenim kao „svinjska hunta“ čije je glasilo „Svinjformer“, već i svima koji ga podržavaju, pa i onima čiji je jedini „greh“ što nisu ustali protiv Vučića i priključili se „stadu“ čiji su pastiri zvezde ove dve televizije. 

Ipak, ono što je tu, možda, najbizarnije, jeste činjenica da je jedan takav kult dobija blagoslove iz krugova bliskih antirežimskom krilu episkopa Srpske pravoslavne crkve.

Više od sedam decenija serijski klevetano, poistovećivano sa  nacizmom i unižavano, pravoslavlje je u Srbiji danas gurnuto još dalje u drugi plan. Veru u Isusa Hrista, Bogočoveka, istiskuje oboženi „Student“, tačnije „naša deca“, shvaćena kao Čovekobogovi. Reč je o bulumenti narcisoidnih, antipolitičkih, uglavnom slučajnosrpskih „Toniblera“ i „Bilklintona“, koja je shvaćena kao bezlični skup postideoloških mesija i bezgrešnih čovekobogova.

Ne aludiram ovde toliko na trećeputašku ideologiju plenumaša, koliko upućujem na prirodu njihove narcisoidnosti. U nju je utkano verovanje da su ne toliko od Zapada već da su Zapad, da je ta njihova zamišljena zapadnost suština onoga što ih čini izuzetnim – što podseća na obožavanje Zapada među kosovskim Albancima, koje je kumovalo imenima kao što je „Tonibler“.

Iza njih ovde ide stado zombija hipnotisanih programima televizija, kojima bi primereniji nazivi bili „N(DH)1“ i „Novi SS“, ali i rastući broj onih koji se priključuju ovom misionarskom kultu vođeni strahom, sve snažnijim društvenim pritiscima, koji su nekada otvoreni a nekada podmukli, ili, jednostavno, shvatanjem „valja se“.

Protesti su za rastući broj Srba, veliki ali (i dalje) manjinski, postali nešto nalik vašarima, koji obično sadrže cirkuske čari. Drugim rečima, ne ono na šta se ide već ono na šta se obavezno ide. Veliki problem za Vučića je i da su rušilačke emocije umeju da postanu mnogo moćnija pokretačka sila od onih koje slave životnost i koje joj teže.

Povrh svega, na delu je i izrastak jednog od važnih proizvoda duboke kulture u kojoj smo svi, i svezubi i krezubi, socijalizovani – činjenice da smo skloni da živimo u „crno-belim“ svetovima. To nas navodi da, kada nas ubede da nam je jako loše, zaključimo da ne može gore. A ovde danas, bojim se ne samo iz ponosno srpskog ugla, može samo gore. To je diktat Kumanovskog sporazuma i zapadnog odnosa prema Srbiji, kojim je ispisan.

Dok smo 5. oktobra imali narodni bunt, čije je glavno pogonsko gorivo bila jedna ružna stvarnost deceniju dugog trajanja, natopljena anksioznošću, zebnjom i strahovima, danas smo svedoci jednog histeričnog, antinarodnog bunta privilegovanih – fundamentalističkog, istovremeno napadno ateističkog i kvazireligioznog, „kraj se bliži“ kulta kome je počeo da prilazi i rastući broj prezrenih u Srbiji, iako ih ideolozi i putovođe bezumlja koje je poselo veliki deo Srbije vide kao „zlo“ veće i od samog Vučića.

Drugim rečima, dok je protiv Miloševića 5. oktobra radila srpska stvarnost, danas je potrebno lažirati stvarnost Srbije, i ućutkati sve one koji govore da je reč o falsifikatu, da bi postali svedoci jedne besomučno krivotvorene reprize „5. oktobra“.

KOLjITE I JAŠITE, JA I DALjE DRŽIM ČAS: Kada jedno društvo posedne masovno ludilo; kada postane opasno misliti; kada je neslaganje stigmatizovano; kada vas suprotstavljanje kultu smešta u položaj osvinjenih meta jahanja i ljudokolja, onda ne čudi da će se bezumlju vremenom priključiti i neki od onih kojima je namenjena sudbina prasića na ražnju.

Da sam malo više narcisoidan, imajući u vidu količinu i prirodu pretnji koje dobijam na „Tviteru“, naslovio bih ceo tekst – „Koljite i jašite, ja i dalje držim čas“. Činjenica da su me – u režiji Šolakovih „doglavnika“, koje vidim kao Natoslava Ćosića i Dražu Pavelića – poništili, i ostavili bez posla predavača, ne znači da su mi izvadili mozak.

U stanju sam da prepoznam giga budalaštine, kao što je činjenica da se „krvave šape“, koje bi imale nekog smisla, koliko god on bio bedan, da je neki pas zaklao čoveka, tumače kao simbol činjenice da je jedan čovek, iz nehata, verovatno uplašen, ubio psa.

Svedoci smo pokušaja da Gospodar muva bude „odigran“ uživo. Da ogoljen, lišen alegorije kojom je natopljen, postane stvarnost nalik „snaf filmu“ u režiji zapenušanog profesora sociologije, koji, držeći se poze vragolastog deteta, sladostrasno oživotvoruje stereotipe o nezasitom crnogorskom koljaču, i „novinara“ dve luksemburške televizije, koje pogled na prase koje se na blokadama okreće na ražnju dovodi do orgazma.

Ostaje da neko od prepaljenih novinara-televanđelista sa „Novog SS-a“ izda komandu – „Touch the screen! Touch the screen! Students are comming soon“, i da se onda ukaže Dinko Gruhonjić, otelotvorenje danas jedine raspoložive alternative Vučiću. Uostalom, „naša deca“ su među njihovim idolopoklonicima shvaćena nalik „vidiocima“ iz Međugorja, mada ovde verujući „građani“ (još) nisu krenuli da hodaju na kolenima.

Verujem da bi im mnogi, uz izraze divljanja, obrisali guzu kada kake. Iako je konkurencija jaka, kada govorimo o disciplini kreativnog prknoljublja, u oči mi je ponovo upao profesor koji voli da kaže „oni su heroji“. Ovaj put je dodao: „Kada su me zvali za podršku, rekao sam da sam ja ovde samo u njihovoj službi, ali nemojte da se mešamo, možemo samo da pokvarimo. Smemo samo da ih podržavamo…Oni… će nas štititi u budućnosti, to je neki novi DB – deca budućnosti, to su ova deca koju sada vidimo u sadašnjosti.“

Već sam ga citirao, ali se ne usuđujem da mu navedem ime. U skučenom svetu u kome živim kao „prvokanselovani“ u Srbiji, mnogo toga je okrenuto naglavačke, pa i logika kojom se samocenzurišem. Ali, i u mom slučaju važi – samocenzura je pounutrašnjena cenzura.

Mada, mene „cenzuriše“ i Vučić. Ne zbog onoga što bih mogao da kažem o njemu već zbog onoga što mislim, i što pre ili kasnije izgovorim, o onima koji ga ruše. Razumem ga – mnogo je ovde besnih koje bih, verovatno, još više razbesneo i koji bi tvrdila da „znaju“ da to što govorim, a što bi bilo „gore“ od onoga što čitate u ovom, peglanom i upristojavanom tekstu, ne dolazi iz mog mozga već iz njegovog okruženja.

Možda me zato zabavlja činjenica da Vučićevu vladavinu opisuju kao „diktaturu“. Da bih je samerio sa „hibridnom“ političkom stvarnošću, moraću da izvrnem čuvenu rečenicu Viktora Igoa i napišem – kada je diktatura fikcija, revolucija postane greška.

ANTINARODNA LEVICA U MARŠU OD GAZIMESTANA: Iako, sem par lomparoidnih fikusa, oni koji govore u ime protesta, ili govore iz njih za novinare srbofobičnih „Junajted medija“, uglavnom ističu da su levičari, reč je o elitističkim, antinarodnim protestima čiju je suštinu moguće smestiti u poklič – smrt narodu, sloboda autošovinizmu.

Glasovi ponosnih Srba, koji su, sem možda u Beogradu i Novom Sadu, postali većina na svim masovnim protestima i blokadama održanim ove godine, bivaju besramno zaglušeni i marginalizovani u „Junajted medijima“ koji se lažno izdaju kao drugačiji od režimskih. Teško je ne videti ironiju da time, čak i danas, pomažu Vučiću dok se upinju da ga sruše.

Ideal koji ovi mediji promovišu sadržan je u shvatanju jedne Studentkinje da su slabije obrazovani „tužan deo ove naše zemlje“ i da samo treba da se „vide svi ovi ljudi koji su obrazovani, budućnost ovde. Među nama su i budući predsednici, ministri, doktori, stomatolozi, trebalo bi da se na nas obrati pažnja, a ne na neki, nažalost, polusvet“.

Elitisti, koji vole da veruju ne samo da su najbolji već i da su jedini vredni, po pravilu su najgori od nas – „nula ljudi“, kako je jedan tviteraš opisao citiranu Studentkinju. Jednu od mnogih koji mi zvuče kao neke, osloniću sa na ovde na logiku koju koriste kada govore o narodu kojim su zgroženi,  „slučajnoljudske“ Hilariklintonke i Medlniolbrajtke.

One su od potpune, ponosne nezainteresovanosti za politiku i lukavstva ideologije, za samo nekoliko nedelja svoju originalnu viziju promena, i artikulaciju ciljeva protesta, oličenih u praznoglavostima tipa „da sve bude normalno / onako kako treba“ i „da svi rade svoj posao“, razvili u seriju antipolitičkih „recepata“ predstavljenih kao vrhunske istine. Mogao bi se taj smešni, (nad)ideološki bastard opisati kao neki, istovremeno zdravorazumski i pervertirani, neoliberalni anarhizam, koji bi, koliko razumem, trebao da deluje kao istovremeno konzumerska alhemija i razvojna antipolitička mašina.

Oni bi Srbiju da povedu „napred“ u poredak koji bi mogli da opišemo kao meritokratski feudalizam, u kome bi vlast funkcionisala po modelu aristokratskog samo-upravljanja – vladavine samo njih, na dobrobit svih, valjda i „krezubih“ i „zaostalih“, koji im se gade.

Citiraću prijatelja, koji je u ovoj viziji osetio „ukus naše propasti“.

„Država: Studentoslavija.

Oblik uređenja: studentokratija (vladavina obrazovanih, diktatura plenuma).

Ustav, prvi članovi:

Ko ne završi fakultet mora nositi traku na desnoj ruci da bi svi akademski građani i državni službenici mogli da ga identifikuju i postupaju sa istim u skladu sa Zakonom za neobrazovane.

Na početku svakog dana, u slavu studentske revolucije, sa razglasa se pušta himna Studentoslavije – 'Njeno ime je Dona'”.

Obožena „naša deca“ nam obećavaju svoju (samo)vladavinu kao postistorijsku i nadpolitičku prečicu do raja – koji mi liči na hibrid onoga što je ovde obećavao Edvard Kardelj, svi mi smo ostali pomalo socijalisti, i onoga što su inaugurisali Ronald Regan i Margaret Tačer: „TINA“ (There Is No Alternative), odnosno, u prevodu sa „postideološkog“ novogovora, više ne postoji niti, što je ključno, može postojati alternativa.

Ispratiću njihovo samorazumevanje, naši mladi, nadideološki nadljudi su poverovali ne samo da su u stanju da poraze „zlo“, i da su prozreli besmisao (svake) politike, već i da, svi smo mi postali pomalo neoliberali, mogu da proizvode samo dobro; i to dobro za sve.

UŽASI MERITOKRATIJE: Pogled na svet „plenumaša“, novokomponovanih spasioca Srbije, sastavljen je od iste one „postideološke“ magle od koje je bila sazdana „trećeputaška“ obmana Tonija Blera i Bila Klintona. 

Njeno gradivno tkivo su iluzije, sada na steroidima, o mogućnosti vođenja nadideološke, antipolitičke politike, „dobre za sve“, koju će doneti vladavina stručnjaka i bezimenih, „um caruje“ meritokrata, zaslužnih bez bilo kakvih zasluga – sem ako misle da činjenica da su upisali državni fakultet po sebi predstavlja potvrdu da su zaslužni i izuzetni; da su vlasnici Istine.

Ovi narcisi, često „nula ljudi“ koji veruju da su nadljudi, nezasisti su u svojoj želji da budu tetošeni i privilegovani, mada ni fakultete nisu završili. Mnoga od tih maminih i tatinih „zlata“ i „sunaca“ veruju da su se rodila zaslužna i izuzetna.

Ali čak i stvarna, „čista“ meritokratije, ona gde „lične“ zasluge nisu uparene sa klasnim privilegijama nasleđenim od roditelja, koju oličava Bil Klinton, sklona je da završi u nečemu što je, po svom razornom društvenom učinku, destruktivno koliko i maligni oblici nepotizma. Naime, oni koji se uspinju nepotistički često imaju svest da nekome nešto duguju – makar to bili samo rođaci i njihovi prijatelji; da se nisu uspeli „sami“.

Svi mi, i privilegovani i oni koji tu nisu, malo toga postignemo sami. Po pravilu, mada toga često nismo svesni, ili se krijemo iza floskule „plaćam porez“, čak i kada jesmo jako zaslužni, i te zasluge u velikoj meri dugujemo svojoj državi i društvu. Srbija, sem heroja sa Košara, njihovih porodica i poredivih žrtvovanja, ovde malo kome nešto duguje. Čak i ako smo od nje dobili jako malo, samo mi smo dužnici Srbije – a ne ona naša.

Meritokrate, kao Klinton, skloni su da veruju da su svi mogli da dostignu vrhove do kojih su „sami“ stigli, da su oni koji su se zaglavili negde oko „dna“ sami krivi. Iako je to postalo jasno tek dve decenije kasnije, malo koji američki predsednik je doneo toliko veliku i trajnu štetu radničkoj klasi i siromašnim slojevima, kvalitetu njihovih života i njihovom životnoj sigurnosti, kao žovijalni „levičar“, naizgled narodski, harizmatični komunikator – Bil Klinton.

Zato veliki deo ove „naše dece“, mnogi od onih koji se oglašavaju na „Junajted medijima“ i preziru one koji nisu njihovi statusni klonovi, čine mali „Bilklintoni“. Ako neko ovde zaslužuje prezir, onda su to i neki od njih. Ima čak i onih kojima, čini mi se, strast za lapotom i prezir prema siromašnima koji glasaju za Vučića, deformiše mlada lica.

U vremenu neoliberalizma, njegove hegemonije bez stvarnih alternativa, radničkoj klasi, deprivilegovanim staležima i narodskim slojevima, najviše zla su donele meritokrate kao Klinton. Takvi su i naši „plenumaši“ i njihove najvatrenije pristalice.

Često se gubi iz vida da mnoge ključne levičarske ideje, kao što su solidarnost, briga za ponižene, one koji životare u svojim razmrskanim, manje ili više neživotnim, životima, i veru u društvenu pravdu, nisu sahranili Margaret Tačer i Ronald Regan. Oni su samo iskopali duboku raku u koju su ih zatim ubacili Toni Bler i Bil Klinton.

Obožena „naša deca“ nam obećavaju isto to, „trećeputaško“ zlo u novom, još više antipolitičkom pakovanju – pri tome ravnodušna prema srpstvu i različitim posledicama Kumanovskog sporazuma, ključnog srpskog „zakona“, „ustava“ Ustavu Srbije.

Mnogi, u suštini, veruju da bi ovde zaseli na neki od neoliberalnih vrhova – mada lukavstvo neoliberalizma je oličeno u meri u kojoj je prihvaćeno verovanje da i nad najvišim vrhom postoji vrh koji se mora osvajati – da u Srbiji nema onih koji imaju jako malo i koji glasaju za Vučića. Ono što njih boli nije tolika autoritarna komponenta Vučićevog „hibridnog režima“ već demokratska, koliko god da je istanjena.

Zato bi naši oboženi „Studenti“, naši razjareni „Tonibleri“ i „Bilklintoni“ da vladaju Srbijom – ne demokratski, ne čak ni mekano autokratski, kao Vučić, već totalitarno, kao samooboženi vlasnici znanja i istine. Oni veruju da im je Srbija kriva što se već nisu uselila u meritokratsku društvenu lažu, sazdanu od ušećerenih slika Zapada.

Mnogi, ne većina, već žive u svom privatizovanom „Diznilendu“. U njega su se, ubrzo posle 5. oktobra, uselili njihovi roditelji, Đinđićevi ljudi koji su prisvojili „državne pečate“ i odmah krenuli da naplaćuju „overu“, zatim selebriti bulumenta, krem nove dokoličarske klase sa spasilačkim ambicijama, a onda i zapadnoljubivi profesori, koji ih lože i guraju ka preziru prema srpstvu i siromašnima, prema prezrenima u Srbiji.

Nažalost, ovde na fakultetima društvenih i humanističkih nauka, i umetnosti koje obećavaju distinkciju i uvažavanje, brojni autoriteti sa zvučnim titulama rade nešto, po Srbiju, mnogo fatalnije od onoga što čine Dinko Gruhonjić i slični trovači mladih umova, koji proizvode autošoviniste i srodne vrste.

Naime, poistovećujući zapadno i univerzalno, slaveći zapadno pratikularno, koje je samo drugačije provincijalno, kao ne toliko superiorno koliko primereno svima, pa i nama, nezapadnjacima, naši fakulteti oblikuju mlade mozgove koji su našpanovani da kasnije sami izaberu autošovinizam ili nešto slično. 

Jer, ako je zapadno univerzalno, a ovde ne funkcioniše ili ne može da profunkcioniše, onda problem može biti samo u nama – „zatucanima“, „neporavljivima“, „srbistancima“, „panačanima“; u „zverinjaku“.

Ne čudi me da smo ovde dobili „građanina“ koji veruje da je liberal i pravi, valjani Evropljanin, slučajno Srbin, koji je na jednom forumu napisao da je šteta što je iz Srbije 1945. isterana vojska nacističke Nemačke jer bi, da nije, već bili u Evropskoj uniji.

STUDENTSKA DRŽAVA I NjENI PONOSNO SRPSKI DISIDENTI: U poređenju sa našim mladim, solipsističkim „trećeputašima“, primera radi, pripadnici „Islamske države“ su racionalni ljudi, koji, pri tome, veruju u pokoravanje Bogu i preziru sve oblike idolatrije, naravno i svako (samo)oboženje. Pri tome, i naši studentisti ostvarenje svoje utopije vezuje za nasilje – mnogo više za siledžijsko uguravanje Srbije u devedesete nego njihovo oživljavanje

Ipak, mnogi važni aspekti studentističkog kulta, i građanističke „studentske države“ koju nam obećavaju kao nadpolitičku panacea, ne mogu se razumeti pomoću poređenja su (ino)stranim fundamentalističkim fenomenima i kvazi-releigioznim (anti)ideologijama, bile one verske ili sekularne, levičarske ili desne.

Svi smo mi Srbi – što više verujemo da smo samo slučajni Srbi, i što više nam se gadi Srbija, time pokazujemo da smo baš jako veliki, giga Srbi. Naravno, u onom ključnom, duboko kulturalnom smislu, one dimenzije srpstva iz koje ovde niko ne može da se ispiše – kako god i koliko god da se samoporekne ili ispiše iz svog srpskog identiteta. 

Srpstvo je moguće odbaciti samo kao samorazumevanje, kao jedno od imena našeg identiteta, ne i kao našu srž, „softver“ uma svih nas koji smo ovde socijalizovani. Miloša Kovića koliko i Svetislava Basare.

I ovaj raspomamljeni slučajnosrpski kult je, iznad svega, čedo naše duboke kulture i jedan od nusproizvoda endemske zatrovanosti Srbije kulturalno slepom dositejevštinom, koja je posela nemali deo srpske elite i okrenula ga protiv naroda.

Važan deo udesa Srbije predstavlja činjenica da elita, koja je svakom društvu preko potrebna, ovde toliko elitistička, velikim delom samoporeknuta, kao i da vodeću  ulogu u društvu imaju njena dva antinarodna segmenta. Slučajnosrpski samoporeknuti elitisti, koji su ponosno slučajni Srbi, skloni da proklizaju u autošovinizam, i njihovi najbolji neprijatelji, prosvetiteljski samoporeknuti elitisti, koji su slučajno ponosni Srbi.  

Da nije društvenih mreža, mnogi ne bi bili svesni da u građanističkim, srboskeptičnim protestima ima i ponosno srpskih, nažalost nema adekvatnije reči, „disidenata“ – pobunjene naše dece koja u svom narodu ne vide krezubi „polusvet“, koji zaslužuje prezir i mnogo toga goreg. Među „protestantima“, u oba smisla reči, su i naša cenzurisana i ućutkivana deca koja govore „hvala Bogu i našem dragom srpstvu“ i traže da studenti krenu u „marš na Gazimestan“.

Vučić je, delom, sam odgovoran što su se postrojili iza samopreknutih elitista, mada utehu može da traži u činjenici da ih „novinari“ dve antisrpske televizije izbegavaju i besramno ućutkuju u živim uključenjima.

UBIĆEMO ZAKLAĆEMO KO SA NAMA NEĆE, LATINIČNA VERZIJA: "Nije nam hladno, grejemo se pozitivnom energijom… kao da je nuklearna elektrana. Ostajemo ovde celu noć, nećemo spavati. Blokade se nastavljaju, jer zahtevi nisu ispunjeni", rekao je jedan hipnotisani Student ETF-a iz Beograda.

Ištvan Kaić je prepoznao da je „zahtevi nisu ispunjeni“ postao slogan – ali njegova suština nije „Druže ProGlasu mi ti se kunemo“.   

Ne zato što naša obožena deca ne žele da se otvoreno pokore svojoj idejnoj i političkoj avangardi već zato što ne žele da prihvate dvopolnu političku stvarnost. Hteli to ili ne, oni su samo produžena ruka i udarna pesnica „ProGlasa“, koji je, pak, mnogo više udarna pesnica Dinka Gruhonjića nego Dragana Đilasa – u obračunu u kome Vučićev lični ulog ne može biti veći i u kome postoje samo dve strane.

Politički, postoji samo Vučić i, nasuprot njega, antinarodni front koji čine „ProGlas“, i njegova ponosno srpska ikebana, tanušni „srpski glas“ samoonjegošenog Mila Lompara, dublet Studenti / naša deca, marinikoidi, i druge političke karikature kalibra Borka Stefanovića, Dinko Gruhonjić, koji ovde ne može ništa da izgubi, „nevladine organizacije“ – a danas i deo naroda, čak i rastući broj onih, širom Srbije, od Bogatića do Kragujevca, kojima je Vučić mnogo dao; mnogima mnogo više nego što su mogli da sanjaju.

Nasuprot Vučića, dobili smo jedan, suštinski antipravoslavni i slučajnorspki, kult, koga su blagosiljali sledbenici arhiepiskopa Grigorija. Reč je o prividno postideološkom, zdravorazumskom, ne toliko antidemokratskom koliko antipolitičkom bastardu, koga bi mogli da opišemo kao trockistički-tačerovsko „četništvo“. 

Krvožedni deo njegovog „vjeruju“ staje u moto „ubićemo zaklaćemo ko sa nama neće“, a narcisoidni u refren jedne od neformalnih himni globalnog trijumfa antidruštvenosti, desetak godina starog hita Albanke Blete Redže („Bebe Reksa“) – „Oh, it's just me, myself and I; Solo ride until I die“.

Neke putovođe i ideolozi krvožednog bunta, koji je više (versko) fundamentalistički nego (društveno) revolucionarni, ne priželjkuju toliko reprizu „Vladavine terora“, koja je postala deo nasleđa Francuske revolucije, koliko oživotvorenje Gospodara muva. Naime, svezubi veruju da i Belzebuba treba regrutovati u borbu protiv lažirane slike Vučića kao arhiđavola i njegove vladavine, ne toliko mekom koliko nežnom rukom.

Vučić se više ne suočava samo sa moralizmom elitnih nacionalista, koji odbijaju da uvaže Kumanovski sporazum i njegove ne toliko političke koliko nadustavne posledice, i pomamom građanističkih zilota, čija pobeda obećava sažimanje Srbije i još brži rast autošovinizma i srodnih stanovišta. 

Izvore fundamentalističkog žara, i veličinu iluziju da krvožeđ danas predstavlja meru ljudskosti i moralnosti, nije moguće razumeti ako nemamo u vidu da su iza novog kulta stali neki ugledni pravoslavni teolozi:

„Moramo da se delimo! Na one koji su na strani pravde, istine, nenasilja i one koji su na strani nepravde, laži i nasilja. Danas je i pred patrijarhom i pred svima nama nikad lakši izbor, jer je očigledno šta je dobro a šta zlo, odnosno, ko je dobar a ko zao“, kaže jedan od zaslepljenih, ne toliko saboraca koliko „udarnih pesnica“ autošovinizma, pravoslavnih isključivača srpskih mozgova, u intervjuu „Radaru“, magazinu od koga postoji samo jedan (ne-elektronski) medij koji je više („Autonomija – Portal Građanske Vojvodine“) i samo jedan koji je opasnije (nedeljnik „Nedeljnik“) srbofobičan.

NOVI SRSPKI BOGOVI I ANTISRPSKI UBER-BOG: Pravoslavlje, kao i posmrtni ostaci srpskog nacionalizma kao političke snage, danas vegetiraju u senci studentizma, te nove, politeističke srpske „religije“. Egzemplarno srednjovekevne, iako je jedna od ključnih reči njenog „vjeruju“ modernost.

Ona je prvo posela najprivilegovanije pripadnike urbane, kulturno kulturne, prdopuderaške srednje klase – velike dobitnike u tranziciji, „demokratizaciji“, doziranoj od strane „kolektivnog“ Zapada, i siledžijskoj (pre)evropeizaciji drugačije evropske Srbije, natopljene orijentalnim slastima i balastima.

Negde u januaru, posle praznika, novi kult je nadišao klasne i statusne okvire privilegovanih elitista koji su ga kanonizovali. Tu je važnu ulogu imao „blagoslov“ grupe bogoslova, monaha i monjahinja, čijeg duhovnog otac su neki račvasti jezici nazvali „biskup Grgur“, pa se taj kult još lakše prihvata kao sinegdoha srpske moralnosti.

Pri tome, reč je o „veri“ po meri samoživih generacija za koje postoji malo šta sem njihovog metastaziranog ja; bogomdanosti koju su srpski roditelji skloni da upišu u svoju decu, i koju osnažuje individualistička, antidruštvena potka društvenih mreža.

Nisam hrišćanin, pa ne bih trebao da sudim, ali imam utisak da ćemo, pored ponosno slučajnih Srba, kao što je Nikola Samardžić, i slučajno ponosnih Srba, kao što je Milo Lompar, morati da razmišljamo i o pravoslavnim autoritetima koje je mržnja prema Vučiću odvela od, rekao bih, Hristove poruke u zagrljaj jednog antisrpskog crno-belog sveta – u kome je jeres etnofiletizma do nogu potuklo i obesmislilo zlo etnonihilizma, kako je Bojan Jovanović opisao sinergiju autošovinističkog i srodnih stanovišta.

Verovatno najsramniji deo dobrovoljnog služenja idejnog i identitetskog „potomstva“ arhiepiskopa Grigorija autošovinizmu i povezanim samorazumevanjima oličava sledeći deo iz istog intervjua „Radaru“, mog, inače, dragog prijatelja, koji sadrži odličnu ilustraciju onoga gde su, zaslepljeni mržnjom prema Vučiću, završili neki teolozi i drugi crkveni autoriteti po meri zgodnog dizeldorfskog vladike:

„[Patrijarh] je u toj besedi izneo nekoliko alanfordovskih poruka, poput 'bolje da se ne svađamo nego da se svađamo', i slične, ali i jednu veoma opasnu tezu, koju je kasnije ponavljao, i čak je ubacio i u Božićnu poslanicu. A to je da su drogirani batinaši, lokalni dileri, korumpirani partijski funkcioneri, i studenti, srednjoškolci, njihovi profesori, umetnici i drugi koji mirno traže istinu i pravdu zapravo braća koja treba da se izmire. Oni nisu braća. I ne znam kako je on zamislio dijalog koji bi vodio pomirenju studenata i onih koji ih gaze na ulici“.

Ipak, novu dogmu, noseću nedodirljivu misao studentizma, smestio je u odgovoru na sledeće pitanje, i reči: „Danas je i pred patrijarhom i pred svima nama nikad lakši izbor, jer je očigledno šta je dobro a šta zlo, odnosno, ko je dobar a ko zao.“

Meni nije. Ja nisam ni kršten, ali mnogima koji jesu, kao profesori Brdar i Antić, studentistički kult, i stavovi njegove profesorske, političke i selebriti podrške, koju oličavaju zvezde iz Pavićevih pitkih karikatura srpske duboke kulture i njenih izrastaka, gade se, imam utisak, još više nego meni.

Nije malo onih vernika i ne-vernika koji u tom, navodno očiglednom, „dobru“ prepoznaju još veće zlo od onoga koje ja vidim u njemu. Pri tome, mislim na one koji nikada nisu bili Vučićevi, niti su ikada  večeravali sa Vučićem, kao Jovo Bakić-Kapičić, „levičarski“ prvosveštenik ovog krvožednog studentističkog kulta, niti su se smejurili i uživali u Vučićevom društvu, kao novinarke luksemburših (para)televizije sa penom na ustima.

Reći da izbor nikada nije bio lakši; da izbor ni ne postoji; sugerisati da su oni, koji ne naprave izbor koji su napravili sledbenici „biskup Grgura“, zlo; da „oni koji gaze“ bahate, zapenušane, obožene (nad)ljude, koji nam obećavaju Srbiju po meri jednog nakaznog idolopokloničkog, (anti)demokratskog hibrida koga je korisno posmatrati kao društveni uradak „Grigorija Gruhonjića“, ne zaslužuju ni razumevanje, ni oprost, ni milost, ni mogućnost bilo kakvog iskupljenje – e to je ono što je, po meni, zlo.

To je zlo koji oštri nož za ljudokolj; to je, za mene, zlo koje daje legitimitet pretnjama klanjem i jahanjem koje svakodnevno dobijam.

Da li je ono hrišćansko, pa i ko je tu sve poverovao da je Bog, mesija ili spasilac; da li samo studentisti, pomahnitali selebritiji i teolozi, koji o drugima sude po meri svog lika i stava, pitanje je na koje sam – nisam kršten, ali ni retardiran – sebi odgovorio:  

Ja u izbezumljenoj Srbiji, kojom caruju dve emocije, bes i strah, prepoznajem obrise jednog pervertiranog – istovremeno „pravoslavnog“ i građanističkog – politeizma. Bogovi Studenti, Bog Grigorije, Bogovi Grigorijevi teolozi, oni koje vole i uvažavaju slučajni Srbi, sigurno još neki Bogovi i još više Boginja, i iznad svih njih – Uber-bog Dinko."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije