POZORIŠTE APSURDA: Autorski tekst - Mirjane Vasović, profesora Fakulteta političkih nauka Beogradskog univerziteta u penziji

Hteli - ne hteli, učestvujemo ovih dana, nedelja i meseci u svojevrsnoj predstavi političke pantomime koja se odvija na relaciji studenti-vlast. Dramski zaplet je poznat: studenti se prave da se bune zbog pada nadstrešnice, a vlast se pravi da im veruje; studenti se prave kao da imaju neke zahteve, a vlast se pravi da ih kao ispunjava. Vlast se kune da ništa više ne stoji na putu njihovoj ljubavi, a studentima ispunjenja nikada dosta.

Foto: Printskrin

Te nije dostavljena odgovarajuća dokumentacija, te nešto u objavljenoj dokumentaciji fali, te to što fali ne zna se ni da li ga je bilo, a i da ga je bilo - nečitko je, a i da nije nečitko - oni toliko dokumenata ne bi uspeli da pregledaju, a i kada bi u tome uspeli - ne bi ništa razumeli. Rečju, "slepci u mračnoj sobi traže crni šešir koji se tamo uopšte ne nalazi". Sve to pod reflektorima uvek budne intelektualne i medijske javnosti, s jedne, i sve bešnje široke građanske javnosti, s druge strane.

Računa se da je tokom ovih protesta oko dve hiljade studenata i srednjoškolaca, uz podršku roditelja, radije rizikovalo da izgubi školsku godinu nego da se saglasi sa tim da su zahtevi ispunjeni, kako je tvrdila vlast. U rizik od gubitka godine, stipendija i školarina, uvalili su i ostalih par stotina hiljada svojih kolega, ali tome nije pridat takav etički značaj, niti je to imalo veći medijski odjek. Kao što nije ni činjenici da njihovi profesori, koji su ih svesrdno na to huškali, nikakav rizik od gubitka posla ili plata nisu snosili.

Toliko galame i uzbuđenja, oko u toj meri nesagledivog državnog problema, nije bilo još od ondašnje čuvene rasprave o carevom novom odelu. Sa kakvom komičnom ozbiljnošću javni servis (koji se ne snalazi dobro u magli svoje nepristrasnosti i objektivnosti) i drugi "nezavisni mediji" (koji se u toj magli dobro snalaze) izveštavaju da se tu i tu okupilo toliko i toliko studenata i srednjoškolaca koji neumorno blokiraju, okupiraju, marširaju, jedu, sviraju i igraju, sve tražeći ispunjenje svojih pravednih, ali nemuštih, zahteva. Sa kakvom analitičkom minucioznošću univerzitetski profesori objašnjavaju da će studenti odblokirati fakultet onda kada dlaka podeljena na dva bude pocepana na četiri dela. Sa kakvom dramatičnom patetičnošću glumci i drugi radnici u kulturi daju podršku studentima kojima su "mir i razum" na prvom mestu a "bezbednost svih građana... apsolutni prioritet", a zatim podižu krvave šake uvis kako bi sve bilo ubedljivije. Sa kakvom hrišćanskom trpeljivošću predstavnici vlasti okreću i drugi obraz, mada šamare primamo mi. I upućuju apele za smirivanje situacije ne zna se kome, pozivaju na razgovor ne znaju koga, nude i očekuju ne zna se šta. Jer, sa druge strane pregovaračkog stola dočekuje ih ćutanje što rektorskog kolegijuma, što njemu nadređenog Vođe, pod konspirativnim imenom Plenum. O kome, inače, ne znamo ništa (ni lica, ni imena, ni namere, ni načina odlučivanja) - osim da postoji. Čak i o Božjem liku, volji i delu imamo više informacija.

Kada smo već kod careva, trebalo bi razmotriti političku (nikako etičku) pozadinu ovog teatra apsurda. Jer, o nečijim "kozjim ušima", tj. o denuncijaciji vlasti, ali i sopstvene države i naroda, ovde je reč, zar ne? Optužbe za korupciju već su, belodano, sadržane u paroli sa protesta "korupcija ubija" i tome se ne može ništa prigovoriti. Ali, pošto je korupcija postala već opšte mesto u političkim razračunavanjima i batina kojom možeš da udaraš svakog, bez očiglednog povoda i trajnijih posledica, vlast se dosetila da je upotrebi u svrhu vaspostavljanja poljuljanog poverenja javnosti. Priznaćete, ako lopov sam kaže da ga treba obesiti, ne možemo a da mu ne verujemo. Vlast se, isto tako, potrudila da sebi obezbedi alibi za sve što ne preduzima u cilju sprečavanja ovog puča u produženom trajanju. Između ostalog, na taj način što tendenciozno podiže drastične optužnice protiv (samo nekih) njegovih kolateralnih žrtava. To je jedino zbog čega je naišla na oduševljeno odobravanje onog dela opozicione javnosti koji ne propušta priliku da kliče ispod tuđih vešala.

Ima ova igra gluvih telefona i svoja geopolitička ishodišta. Neka bismo mogli naslutiti već na osnovu informacije o rektoru Đokiću koji je, odbivši da sa predsednikom države razgovara javno, sa Emanuelom Žiofreom razgovarao tajno. Mada nismo lično prisustvovali, o čemu drugom bi tu moglo biti reči osim o tome da Srbija treba da prigrli "evropske vrednosti" i vladavinu prava (ma šta to značilo), kao i američki gas, a da odbaci Kosmet i Rusiju - na svom bezalternativnom evropskom putu. Takođe, "uznemiravajuće" prisustvo kineskih firmi u poslovima izgradnje Srbije apostrofirano je u "slučaju nadstrešnica" na više nivoa, a u skladu sa geopolitičkim negativnim stereotipima koji su podmetnuti javnosti (korupcija, nekvalitetnost, nelojalna konkurencija, nepoštovanje procedura). Moguće da je jedan od razloga neprestanih zahteva za sve više i više "nedostajuće dokumentacije" upravo traganje za podacima koji bi mogli da potkrepe ove insinuacije, pa i na taj način, pored svih ostalih, "zaustave Srbiju". A i da preporuče firme nekih drugih zemalja kao njihovu zamenu.

Na kraju, i važnije od svega, iza cele te pozorišne šarade krije se najveća podvala koja je Srbiji podmetnuta, sadržana u scenariju skrivenih organizatora ovih protesta koje nisu svesni, sigurna sam, ni indoktrinirani i izmanipulisani studenti i đaci (a moguće ni njihovi roditelji) To je uvođenje određenih, tendencioznih, simbola i parola, nesporno od strane osvedočenih srpskih neprijatelja. Zar vam se ne čini da simbol krvave šake, crvena farba koja simulira krv i parola "ruke su vam krvave" - kao propagandne poruke koje služe moralnom žigosanju i osudi odgovornih za pad nadstrešnice u Novom Sadu - deluju, ipak, prejako i preterano za ovu priliku, ma koliko strašna nesreća to bila? Prejake su čak i kada bi se odnosile na državni vrh i vlast u celini. A nismo ih viđali ni posle većih nesreća u regionu, niti ih je bilo u sličnim okolnostima u Grčkoj, Turskoj i Italiji. Zato nemam dilemu da se na taj način - stavljajući ove poruke u ruke naše sopstvene dece - po ko zna koji put, podiže optužnica kojom se žigoše cela Srbija i baca krivica na ceo srpski narod za zločine koji nisu počinili. Ja im to ne mogu oprostiti. A vi?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije