SRAM VAS BILO: Ne rugate se vi Časnom pojasu, već ljudima koji u njemu traže nadu

DOK su društvene mreže bile pune podsmeha na račun Časnog pojasa Presvete Bogorodice, mnogi su zaboravili da iza svakog poklonjenja stoji nečija životna borba, molitva i nada da će sutra biti bolje nego danas.

Foto: N.Skenderija

Postoji nešto duboko uznemirujuće u prizoru čoveka koji se smeje tuđoj veri.

Ne zato što vera ne sme da bude predmet rasprave. Ne zato što je zabranjeno sumnjati, postavljati pitanja ili misliti drugačije. Već zato što se iza takvog podsmeha najčešće ne krije ni znanje, ni hrabrost, ni kritičko mišljenje. Krije se nešto mnogo prizemnije – prezir prema ljudima čije životne borbe ne razumete.

Poslednjih dana društvene mreže preplavljene su ljudima koji su odlučili da se narugaju Časnom pojasu Presvete Bogorodice i stotinama hiljada, možda i milionima onih koji su došli da mu se poklone. Nisu se rugali samo svetinji. Rugali su se svemu onome što ta svetinja predstavlja ljudima koji su pred njom stajali. Rugali su se veri da život može biti bolji nego što danas jeste. Rugali su se nadi da patnja nije poslednja reč. Rugali su se ljudskoj potrebi da u najtežim trenucima pronađe oslonac izvan sebe.

I upravo tu počinje problem.

Jer samo čovek koji nikada nije bio suočen sa pravom životnom provalijom može da poveruje da je vera puka intelektualna igra. Samo neko ko nikada nije sedeo kraj bolničkog kreveta i čekao da lekar izgovori rečenicu od koje zavisi nečiji život može da se podsmeva molitvi. Samo neko ko nikada nije gledao kako mu se svet ruši pred očima može da misli da je nada smešna stvar.

Postoje trenuci kada čovek ostane bez svih odgovora. Kada novac ne pomaže. Kada poznanstva ne pomažu. Kada politika ne pomaže. Kada ni medicina, uprkos svom znanju i napretku, ne može da pruži ono što očajnički želimo da čujemo. Tada ljudi traže snagu tamo gde su je vekovima tražile generacije pre njih. Ne zato što su glupi. Ne zato što su zaostali. Nego zato što su ljudi koji u sebi imaju i veru i nadu da će u tim trenutcima spasenje doći.

Zato je toliko odvratno posmatrati samoproklamovane moralne i intelektualne gromade kako sa sigurnog odstojanja ismevaju ono što nikada nisu pokušali da razumeju. Njihov problem nije u tome što ne veruju. Problem je što više ne veruju ni u šta osim u sebe. Sve posmatraju kroz prizmu koristi, interesa, političkog svrstavanja, društvenog statusa i trenutnog aplauza svoje male digitalne publike. U njihovom svetu nema mesta za svetinju jer ne mogu da razumeju da postoje stvari koje se ne mere novcem, uticajem i ličnom promocijom.

Otuda i ta gotovo patološka potreba da se sve objasni cinizmom. Ako neko dolazi pred svetinju, mora da ima skriveni motiv. Ako neko plače, sigurno glumi. Ako se neko moli, sigurno je neuk. Ako se stotine hiljada ljudi okupe oko vere, mora da postoji neka prevara. Takav pogled na svet ne govori ništa o veri. Govori sve o njima.

Jer čovek u drugima najčešće vidi ono što nosi u sebi.

Onaj ko ceo život misli samo o interesu, svuda vidi interes. Onaj ko sve meri novcem, veruje da se sve može kupiti. Onaj ko je izgubio sposobnost da poštuje svetinju, na kraju izgubi sposobnost da poštuje i čoveka.

A iza onih koji su dolazili da se poklone Časnom pojasu nisu stajale političke parole. Stajali su životi. Stajale su neprospavane noći roditelja koji strepe za zdravlje svoje dece. Stajale su godine razočaranja žena koje sanjaju da postanu majke. Stajali su ljudi kojima je život visio o koncu i koji su se, kada više ništa drugo nije ostalo, uhvatili za veru kao za poslednju nit nade. Stajali su oni koji su izgubili nekoga koga vole. Oni koji se bore sa bolešću. Oni koji se svakog jutra bude sa teretom koji niko osim njih ne vidi.

I onda se pojavi neko ko misli da je duhovit zato što će takvim ljudima objasniti kako su budale.

Ne, nije to duhovitost. Nije to inteligencija. Nije to hrabrost.

To je moralni poraz.

To je trenutak u kojem čovek toliko ogugla na tuđu patnju da više ne vidi ljude, već samo priliku za podsmeh.

Možda je upravo zato ova pojava mnogo opasnija nego što izgleda na prvi pogled. Nije problem u jednoj uvredi na društvenim mrežama. Problem je u tome što se podsmeh proglašava za inteligenciju, prezir za obrazovanje, a ruganje običnim ljudima za nekakvu višu svest. Kao da je znak napretka izgubiti sposobnost da poštuješ ono što je drugome sveto.

A nije.

Pravi znak zrelosti nije da se smeješ veri drugih ljudi. Pravi znak zrelosti je da razumeš zašto im je potrebna, čak i kada ti nije potrebna. Da poštuješ njihovu nadu čak i kada je ne deliš. Da ćutiš pred nečijom mukom čak i kada ne razumeš njegovu molitvu.

Jer postoje stvari koje nadilaze politiku, ideologiju i dnevne sukobe. Postoje mesta na kojima čovek ostaje sam sa svojim strahom, svojim bolom i svojom nadom. A kada se narugate toj nadi, niste pokazali da ste pametniji od drugih. Pokazali ste samo da ste zaboravili šta znači biti čovek.

Nije strašno kada čovek izgubi veru. To je njegova lična stvar. Strašno je kada izgubi saosećanje. Jer tada više ne prestaje da veruje u Boga – tada prestaje da veruje u ljude.

I zato se sve ovo može sažeti u dve jednostavne reči.

Sram vas bilo.

Ne zbog toga što ne verujete.

Nego zbog toga što ste izgubili sposobnost da razumete zašto drugi veruju. Ne zbog svetinje koju vređate, jer svetinje su preživele mnogo gore od vaših objava i komentara. Nego zbog ljudi kojima se rugate. Zbog onih koji pred Časni pojas nisu došli da bi nekome nešto dokazali, već da bi pronašli mir, utehu, snagu i nadu za još jedan dan svojih borbi.

Najveća ironija je u tome što ih posmatrate sa visine, a ne primećujete koliko su zapravo bogati. Ne novcem, ne položajem i ne uticajem, već nečim što se ne može kupiti niti naslediti. Bogati su verom da sutrašnji dan može biti bolji od današnjeg. Bogati su nadom koja ih održava kada život postane težak. Bogati su sposobnošću da, uprkos svim udarcima, sačuvaju poverenje u dobro, u ljude i u Boga.

Nasuprot njima stoje oni koji u svakoj svetinji vide razlog za podsmeh, u svakoj molitvi predmet sprdnje, a u svakom okupljanju skrivenu računicu. I upravo tu leži tragedija. Nije siromaštvo kada čovek nema mnogo. Pravo siromaštvo počinje onda kada izgubi sposobnost da poštuje ono što je drugome sveto, kada izgubi osećaj za tuđu muku i kada mu tuđa nada postane razlog za podsmeh.

Zato se ne postavlja pitanje šta vernici vide u Časnom pojasu Presvete Bogorodice. Mnogo je važnije pitanje šta su izgubili oni koji u njemu ne vide ništa osim prilike da se narugaju ljudima.

Jer svetinje će ostati. Vera će ostati. Nada će ostati.

Ono što nestaje jeste sposobnost da se razume tuđe srce.

A kada se to izgubi, nijedno bogatstvo ovog sveta ne može da nadoknadi takav gubitak.

(24sedam)

Preporučujemo

Politika

0 12

ČEKAJU SE REZULTATI IZBORA NA KiM: Izlaznost 36,81 odsto, prvi rezultati CIK oko 22h, najveći odziv u srpskim sredinama

07. 06. 2026. u 09:13 >> 20:43

Politika

0 0

USTAŠKO LUDILO: Tukli čoveka na skupu Proglasa jer je za Vučića (VIDEO)

07. 06. 2026. u 20:31

Politika

0 1

NOVA BLOKADERSKA SKANDALČINA U VRNjAČKOJ BANjI: Zloupotreba maloletne dece na najvišem nivou

07. 06. 2026. u 19:54

Politika

0 0

BLOKADERI U OČAJU NE ZNAJU VIŠE ŠTA RADE: Aktivisti SNS-a napadnuti tokom razgovora sa građanima! (VIDEO)

07. 06. 2026. u 19:53

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije