ZAGREB SE BUNI SVAKI ČAS: Od Hrvata tri note za tri meseca, hoće da ojačaju podršku svojih birača

Када је Хрватска у питању, не треба очекивати другачије понашање. То је млада држава, без вековне државно-правне традиције какву баштини српски народ. Темељ те државе има само две папирнате тачке ослонца, које је у форми чувених синтагми "хрватско државно и историјско право" и "трoјединица" измислио Фрањо Рачки (1860), а на које је Угарска пристала, јер је тиме обезбедила "легимитет" својих историјских "права" на Далмацију ( до 1860. под "угарским приморјем" и "аустријским приморјем" подразумеван је простор од Ријеке до Сења). Како су те исте 1860. први пут у угарском хрватско-славонском сабору увели свој "хорвацко-кајкавски" језик (до тада немачки, угарски), први кораци присвајања српске Далмације били су прихватање српског језика и књижевности, и преузимање штокавско-икавског буњевачког изговора у Војводини и српско-штокавске дубровачке књижевности. Континуирана претеривања сваке врсте која данас стижу из Загреба имају за циљ да Срби забораве Далмацију (одакле потичу Буњевци, Неретва) и оближњи Дубровник. Једини делотворан дипломатски одговор српске стране на овакве и сличне ноте јесте свакоднево јавно упућивање Загребу четири захтева: 1 - враћање најстаријег иловичког текста Законоправила Светог Саве који хрватским језикословцима већ 150 година служи за кроатизацију најстаријег слоја старосрпске народне лексике, 2 - враћање најстаријих ћириличних текстова Дубровачког, Которског, Стонског и Пољичког статута, 3 - враћање најстаријих дубровачких српских повеља и писма (XI-XII век) и најстаријег фонда Дубровачког архива за исти период, 4 – враћање оригиналног текста Његошевог „Горског вијенца“. Прва грмљавина ових српских захтева над Европом тренутно би утишала храватску завист и "јал" на вишевјековну српску државно-правну и културну традицију и трајно позитивно ресетовала хрватску дипломатију.