POEZIJOM OBLIKOVAO LJUDE: Tri i po decenije otkako se upokojio epski bard hadži Radovan Bećirović Trebješki

TRIDESET pet godina se navršilo otkako se u carstvo nebesko preselio epski bard srpskog roda hadži Radovan Bećirović Trebješki. Njegovi zemni ostaci počivaju na nikšićkom groblju, nedaleko od Sabornog hrama Sveti Vasilije Ostroški.

Guslar Radovan Bećirović Trebješki / Foto Porodična arhiva

Živi Trebješki u epskoj poeziji i nakon smrti, u čijoj književnosti je kao pesnik delovao decenijama, i ostavio neizbrisiv trag. U manastiru Bijela kod Šavnika, koji je po predanju zadužbina Svetog Jovana Vladimira i kneza Vulovića iz tog kraja, još iz devetog veka, održano je molitveno i književno sećanje na hadži Radovana.

Sve ono što je bio i što je tvorio u svom osamdesetogodišnjem trajanju, pesnik je oslikao u svojoj antologiji "Život bez života". Njegova ličnost i životno delo, njegov etos imaju u sebi s jedne strane nečega jedinstvenog i neponovljivog, a s druge strane, u njega se sabiraju i kroz njega protiču vekovi, prošli i sadašnji. Kroz Trebješkog progovoraju raznoliki ljudi i događaji, iskonskim jezikom, jezikom gusala, biblijskim, narodnim.

- Dolazio je često u ovaj manastir Radovan, nakon što je mlad došao iz Ljevišta u ove grede u Bijeloj i na njima pesnički uzrastao. U najteža vremena dao je sebe za svoj narod. Mnogo puta je bio utamničen zbog izgovorene ili napisane reči. Uzdao se u Boga i svaka njegova pesma je kao voštanica koja vekovima gori - kaže arhimandrit Isaija (Krgović), iguman.

KNjIŽEVNIK Radomir Uljarević primećuje neuporedivu ulogu Radovana Bećirovića u očuvanju nacionalnog identiteta srpske kuture, srpskog jezika i srpskog deseterca.

- Srpska narodna poezija je velika tužbalica. Posebno mesto među narodnim pesnicima ima Bećirović zato što je poslednji među njima i zato što je trebalo on da opeva čitavu istoriju, a ne samo jednu njenu epizodu, i da onako bogonadahnut iznova za novo vreme sačuva stari metar i u desetercu ožali sve od Kosova do danas. Kao što je narodni pevač sanjao ono što danas zovu "srpski svet", tako Radovan Bećirović svedoči o tom svetu, njegovoj važnosti i stvarnosti pokazujući nam u svojim desetercima da je naša čežnja za slobodom jedina stvarnost koja postoji i koja nas opseda, i da smo mi zatočenici te i takve stvarnosti u kojoj su naša crkva i književnost, obrazac smisla i postojanja koji jedini čine stvarni identitet ovoga naroda - kaže Uljarević.

On konstatuje da je naša kultura u osnovi guslarska i to u najboljem značenju tog pojma.

- U desetercu je naša duhovna matrica, a ritam Bećirevićevog deseterca katkad podseća na ritam njegoševskog deseterca i neretko se kod Radovana javljaju oni kosmološki momenti kao kod Njegoša. On kaže: "Često čovjek u velikoj nuždi, usred podne zublju luča uždi. Da sunčevoj svjetlosti pomože, da potraži što naći ne može." Neka bude što biti ne može, rekao bi Njegoš. Ovde se kao i kod Njegoša postavljaju osnovna pitanja koja izviru iz susreta kosmološke i epske dimenzije. E taj susret pevanja, Radovana Bećirovića izdvaja iz opšte deseteračke pevanije. Čitamo ga u dahu kao kakav roman u desetercu, kao veliki istorijski roman čiji su fragmenti iz pojedine pesme pisane kao epizode kod savremenih romanopisaca u skladu sa inspiracijama i idejama kojima je autor bio zaokupljen, a na kraju kad se taj poreda na način da svaka pesma dobije svoje mesto prema sledu događaja koja prate sudbinu srpskoga naroda dobije se i puna slika te sudbine. Da je živeo dva veka ranije Radovana Bećirovića bismo znali kao jednog od Vukovih pevača, jer Vuk nikako ne bi propustio da zapiše mnoge od ovih pesama. Prosto, jer su one prirodni nastavak svekolikog epskog pevanja koje sačinjava veliku homersku epopeju, veliku rapsodiju koja je najpouzdaniji, najveličanstveniji pečat za narodne tragedije kroz koju kao narod i danas bauljamo.

ULjAREVIĆ ocenjuje da je Bećirović poslednji epski čovek u našoj deseteračkoj narodnoj književnosti koji je izrastao na našoj patrijarhalnoj mudrosti i religijskom osećanju sveta. On peva o novovekovnim stradanjima i bratoubilaštvu, o jamama koje pre njega niko nije smeo da pomene.

- Tako se tragizam nastavlja u svoj svojoj punoći, tako se sudbina naroda pokazuje kao prokletstvo kome se ne može sagledati ni kraja kao što mu se ne naziru ni počeci - veli Uljarević.

 

Guslar Radovan Bećirović Trebješki / Foto Porodična arhiva

PESNIK Blagoje Baković kaže da je velika čast uraditi nešto za pesnika za koga još nismo iskreno primili saučešće, a pustili smo da prođe 35 godina.

- To govori o prilikama koje su se dešavale u Radovanovom narodu, ali govori i o njegovoj veličini. Poezija je čudo, kao i podvodne vode, kao i jezera koja vekovima imaju kad da čekaju jer ne gube vreme i nađu svoju pukotinu i pretvore se u izvor. Gusle su medij koje je sačuvao Radovan, a one njega. On je potomak velikih svojih prethodnika Starca Raška, Tešana Podrugovića, slepe Jece, slepe Živane, Filipa Višnjića. Svi ti slepci, šti bi rekao Brana Petrović, "u nevidu svome sunce su nalazili i kazivali nam da to sunce koje oni nađu u nevidu može da nam bude vodič u svim pomrčinama i u svim vremenima koja su u nama, za nama i pred nama". U novije vreme doživeli smo nekoliko doktorata na njegovom delu. Mislim da je to tek početak priznanja Trebješkog - dodaje Baković.

Prvi put za selo Bijela profesor dr Drago Perović čuo je preko imena i poezije Radovana Bećirovića.

- Duh njegove poezije oblikovao je mene lično i ljude koje ja poznajem. Jer smo njegovu poeziju slušali pre nego što smo počeli da čitamo.

"JEDI DžEMA KAD SKORUPA NEMA"

- IMAO sam sreću i božji dar da uzrastam uz nogavicu na suknenom odelu Radovana Bećirovića - kaže prof. dr Mihailo Šćepanović, podsetivši na bliske porodične veze dve familije. - Kada mi je počelo da se prosijava pamćenje pratio sam ga pet-šest godina do Krnovske glavice, do džade kod vodomera, da izjaše starac, a ja da vratim konja kući. I onda gore na Krnovskoj glavici izvadi knjigu s naslovom "Stabljike srpstva", i eto nekako evo šezdeset godina nisam ispod njih pomaljao. Znali smo se i našaliti. Kada sam upisao gimnaziju kod braće Bećirovića, Milovana i Ljubomira, bio sam dva tri meseca kod njih. Dobra strina mi je spremala belu kafu i džem. Stari Radovan je došao, pogledao kako večeravam, pomilovao po glavi i rekao: "Jedi džema kad skorupa nema". Jednom smo čekali pljevaljski autobus za Nikšić, ali nam nije stao. Posle je naišao prazan auto, prošao pored nas, da bi se potom Radovan okrenuo put njega i rekao: "Blago tebi labane kad ne dereš tabane".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije