Pet godina nigde!

MADA se 1999. godine prilikom intervencije NATO radilo o sprečavanju masovnog progona Albanaca od Miloševićevog režima, stvorene su činjenice koje su delom izazvale današnju dilemu. Kosovo više ne može da se vrati Srbiji kojoj u međunarodno-pravnom pogledu pripada. Danas se ono nalazi u rukama albanskog većinskog stanovništva. Položaj manjina je, međutim, katasrofalan. Situacija je ista kao 1999. godine, samo su uloge promenjene. Zagovornici albanske stvari progone Srbe koji su ostali ili one koji su se vratili. Takođe su u teškoj situaciji i Romi, pa čak i Albanci katolici.
Kosovo je danas protektorat Zapada, pre svega EU, koji su uspostavile Ujedinjene nacije. Protektorat se stvara kada ne postoji rešenje prihvatljivo za sve aktere. To izgleda i kao nužno rešenje kojim niko nije zadovoljan, jer se blokiraju svačiji ciljevi. Najnoviji nemiri, u kojima su izgorele crkve, poginuli ljudi, ukazuju ponovo na albanski vrhovni cilj: nezavisnu državu od Srbije. Provizorijumom protektorata Zapada od 1999. godine pokušava da stvori održive strukture za funkcionalnu demokratsku javnost. Kosovo ima pored lokalne uprave, parlament kao i predsednika. Doduše, nema državu, ali ukupna postojeća upravna struktura podleže najezdi nacionalističkih fantazija koje formalni protektorat, administarcija UN, Unmik toleriše, piše frankfurtski "Rundšau".
POSLE 1990. godine Kosovo koje je dugo kulturno profitiralo od relativno liberalnih ideja koje su vladale u Titovoj Jugoslaviji, moglo da postane pokretač svealbanske modernizcije. Umesto toga od Prištine je potekao agresivni etnički nacionalizam. NJegovi ciljevi su: albansko-muslimanska homogenost Kosova i njegovo otcepljenje od Srbije. Željena homogenost predstavlja prosti zaključak proizašao iz multikulturalnog iskustva i nesposobnosti za kompromise: posle propasti Jugoslavije javila se želja da se vlast prigrabi samo za sebe.
Homogenost se, međutim, posmatra kao garancija identiteta. Identitet se tako čini kao jedan korpus sa malobrojnim obeležjima. Obeležja deluju kao fasada, čak i sam islam u albanskom kontekstu ima malo od sopstvene suštine. On je više komponenta nacionalizma nego religijska platforma. Povezanost albanske zajednice proističe iz tradicionalne klanovske strukture. NJeni nepisani zakoni određuju lojalnost i rivalstva. Ova klanovska struktura je poslužila kao baza za ilegalno društvo tokom Miloševićeve diktature. Albanci su isprobali paralelno društvo kojim danas potkopavaju koncept protektorata. Oni su ispod nivoa protektorata uspostavili neformalnu vlast koja čini da sve ovo postane farsa.
Albansko pitanje je rezultat balkanskih ratova 1912/13. godine i ima veze sa tim što Albanci nisu uspeli da obezbede dovoljno veliku teritoriju za nacionalnu državu iz baštine Osmanlijskog carstva. Oni su od svih balkanskih naroda bili u najboljim odnosima sa Osmanlijama i promaklo im je da se tada pobrinu za koncept svoje države naslednice. U znaku kolaboracije pozicionirale su se albanske elite i u Drugom svetskom ratu. Cena za veliku Albaniju, uključujući Kosovo, koju su nacisti tolerisali, bila je oružana SS divizija "Skenderbeg" u čije aktivnosti je spadao progon Jevreja. Utoliko radikalnije se pokazao raskid sa principom kolaboracije u posleratnom periodu. On je doveo do izolacionističke strategije Envera Hodže nakon čega je izgubljena svaka sposobnost za kooperaciju. To je albanski usud.
BUDUĆI da se razlika između Kosova i Albanije, koja pati od svojih izolacionističkih simptoma, čini previše velikom i da bi njihovo ujedinjenje bilo diplomatskim putem teško izvodljivo, kosovski ideolozi pokušavaju da povećaju sopstvenu teritoriju destabilizacijom zapadne Makedonije i srpske preševske doline. Time bi se, međutim, stvorila jedna druga Albanija sa katastrofalnim posledicama po stabilnost regiona, što bi bio presedan.
Nacionalistički intelektualci kosovske akademije i nezaposleni gerilci OVK su značajno doprineli pobuni makedonskih Albanaca u Tetovu. OVK se nikad nije mogla jasno odvojiti od organizovanog kriminala.
Između protektorata i štićenika postoji jedan osnovni nesporazum o svrsi postojanja protektorata. Dok protektorat želi da uspostavi ponovo multietničko društvo, njegovim štićenicima je stalo do nezavisnosti u znaku albanske homogenosti. Vrlo rečit primer je organizacija naslednica OVK, koju Unmik posmatra kao neku vrstu pomoćne tehničke organizacije koja, međutim, za gerilce predstavlja jezgro buduće kosovske vojske.
Ali, daleko od nacionalističkih fantazija vlada surova realnost. Funkcionalna privreda ne postoji. Pokušaj privatizacije je propao u začetku. Pitanje vlasništva se ne može valjano regulisati bez učešća Beograda. Osim toga, nema puno toga vrednog za privatizovanje. Kosovo se finansira iz kase protektora. Kako njegova uprava tako i pomoć. To je nezavisnost na račun međunarodne zajednice. Čini se da je potpuno nestala obična tradicionalna ideja da pravo na samostalnost proističe tek iz ekonomskih pretpostavki.
Već pet godina različite međunarodne organizacije obučavaju lokalno stanovništvo po pitanju građanskog društva i šta proističe iz toga? Međunarodne snage i njihova autohtona klijentela vode i dalje simboličan život sa nastupima koji pomažu da se zavaraju razmere realne katastrofe. Oni su deo ekonomije protektorata, stvaraju veštački radna mesta i oživljavaju opštu retoriku. "Monitoring" se tako pokazuje kao sumnjivi posao.
Zapad je 1999. godine delovao kao vatrogasac, pet godina kasnije on još uvek ima istu ulogu. Ali, svrha svega toga ne može da bude tolerisanje i finansiranje fantazije o vlasti nekih lokalnih političara i balkanskih moćnika. Zapadni protektorat bi trebalo da nastupi odlučnije, na kraju krajeva, taktičnost prema lokalnim sanjarima plaća se ljudskim životima.

(NASTAVLJA SE)