Zamke nemačkog plana

Piše: dr Petar OPAČIĆ
DIPLOMATIJA je prvo izvršila pritisak na Rumuniju i prisilila je da veliki deo Transilvanije vrati Mađarskoj, koji joj je oduzet posle Prvog svetskog rata, a južni deo Dobrudže Bugarskoj. Zatim je rumunska vlada tajnim sporazumom pristala na slobodan ulazak nemačke vojske u Rumuniju, a 23. novembra 1940, pristupila Trojnom paktu. Pošto je Mađarska, zalaganjem Nemačke dobila zapadnu Transilvaniju, vlada admirala Hortija je dala saglasnost na prolaz nemačkih trupa preko njene teritorije u Rumuniju, pa je 20. novembra 1940. potpisala ugovor o pristupanju Trojnom paktu.
Bugarska vlada je, na zahtev Hitlera, odobrila u zimu 1940/1941. godine da nemački oficiri dođu na njenu teritoriju i prouče planove za napad na Grčku. U nastavku pregovora, Nemci su obećali Bugarskoj izvesne teritorije na račun njenih suseda, kao i veće količine oružja za opremanje njene vojske, pa je bugarska vlada odobrila ulazak nemačkih trupa na svoju teritoriju, a 1. marta 1940. potpisala ugovor o pristupanju Trojnom paktu.
U međuvremenu, pod pritiskom Nemačke, Bugarska i Turska su, 17. februara 1941. potpisale pakt o nenapadanju. Na zahtev Hitlera turska vlada je 20. marta 1941. godine zvaničnim pismom potvrdila da će mirno primiti ulazak nemačkih trupa u Bugarsku i njihov napad na Grčku, s kojom je, inače, bila u savezu. Tako je Hitler u relativno kratkom vremenskom razdoblju zatvorio obruč oko Jugoslavije i time stavio jugoslovensku vladu pred jedino moguć i realan izbor u datoj situaciji da se pridruži Trojnom paktu ili da uđe sa Silama osovine u beznadežni rat.
HITLER je bio opsednut željom da sa Jugoslavijom uspostavi savezničke odnose. Musolini, koji je imao zavojevačke pretenzije na istočnoj obali Jadrana, protivio se pokretanju pregovora za zaključenje saveza sa jugoslovenskom vladom. Do promene u italijanskom držanju došlo je zbog nepovoljnog razvoja operacija u ratu protiv Grčke i pošto je jugoslovenska vlada objavila neutralnost u italijansko-grčkom ratu. Na sastanku italijanskog ministra spoljnih poslova grofa Ćana sa Hitlerom, 18. novembra 1940. godine, Ćano je preneo poruku Musolinija fireru da može da započne razgovore sa beogradskom vladom u cilju sklapanja saveza. To je, prema tekstu grofa Ćana u njegovom "Dnevniku", veoma obradovalo Hitlera…
“Kad je dobio naš pristanak za eventualne pregovore sa Jugoslavijom”, piše Ćano, “Hitler je postao topliji, srdačniji, ponekad skoro prijateljski. Misao o savezu sa Jugoslavijom toliko ga je uzbudila da je raniji mračni pesimizam (u razgovoru zbog ugroženosti Balkana izazvane italijanskim napadom na Grčku) postao previše ružičast”. Čak su mu, zabeležio je Ćano, zasvetlele suze u očima. Posle italijanske saglasnosti za uspostavljanje saveza sa Jugoslavijom, Musolini je mogao da se nada da će dobiti svaku vojnu pomoć za pobedu nad Grčkom.
Oduševljenje Hitlera zbog italijanskog pristanka da može započeti pregovore sa Beogradom nije ga napuštalo. Na novom sastanku Ćana sa Hitlerom u Beču, 20. decembra, povodom potpisivanja ugovora o pristupanju Mađarske Paktu, svi razgovori sa mađarskim predstavnicima bili su čisto formalni, jer se i u tim časovima firer, ističe Ćano, “isključivo bavio Jugoslavijom”. Radovao se što je duče dao načelan pristanak za pregovore, pa je rekao grofu Ćanu “da namerava da pozove kneza namesnika Pavla u Berlin i da mu predoči velike stvari: spreman je da pomogne knezu Pavlu, čija je žena veoma tašta, da se popne na presto…” Istog dana telegrafisao je Musoliniju da mu saopšti da nikad neće zaboraviti njegovu solidarnost u vreme anšlusa Austrije i da sada stoji svim snagama iza njega” u slamanju Grčke i inače. "Toliko je bio opsednut Jugoslavijom", naglasio je Ćano.
Nemačka diplomatija je tokom 1939. i 1940. godine intenzivno nastojala da pridobije kneza Pavla da Jugoslaviju priključi Trojnom paktu nudeći mu primamljiva obećanja. Ali, on je nastavio da lavira između zapadnih saveznika i Sila osovine izbegavajući da se određeno izjasni o ponudi. Tek posle pomenutog italijanskog zaokreta u odnosu na Jugoslaviju, učestali su kontakti između Berlina i Beograda.
Hitler je na svaki način nastojao da reši odnose sa Jugoslavijom na miran način, jer je smatrao da bi rat protiv Jugoslavije bio suviše težak i komplikovan. Ali, pošto su jugoslovenski vladajući krugovi, posle kapitulacije Francuske, izgubili nadu u realnu pomoć Velike Britanije, jugoslovenska vlada je prihvatila načelnu ponudu za početak neposrednih pregovora sa Nemačkom. Međutim, pregovori nisu išli ni brzo ni lako, jer su i knez i Vlada težili da zadrže neutralnost zemlje. Hitler je u toku preliminarnih pregovora izjavljivao da bi mir na Balkanu, prilaskom Jugoslavije Trojnom paktu, bio očuvan.
U referatu koji je predsednik vlade Dragiša Cvetković podneo na Krunskom savetu o toku pregovora krajem četrdesete i početkom 1941. godine, koje citira Ferdo Čulinović u njegovoj knjizi "27. mart 1941", naglasio je da je ”opasnost koju sadrži njihov (nemački) predlog u tome što će Nemci svakako tražiti garantije da će se Pakt poštovati u svakom pogledu… i zahtevati neko pravo uvida i kontrole. Time bi se ceo Balkan uputio pravcem nekog poluprotektorata”. U zaključku referata Cvetković je rekao. “Nama su misli i neposredne namere Nemaca nepoznate… ali silazak Nemaca preko Bugarske na jug, za nas znači smrtnu opasnost… jer najkraća veza Nemačke i obala Jegejskog mora vodi upravo preko naše zemlje. Stoga ne možemo pristati ni na kakav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu imali Solun, oni će nas postepeno zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno napadnu nego da nas izolovano mrve. U slučaju napada i otpora naša bi čast bila očuvana, a to će značiti nešto u trenutku likvidacije ovoga rata...”
(Nastaviće se)