Savez sa đavolom

KRITIČNOG dana, 20. marta, kada je isticao ultimativni rok za odgovor jugoslovenske vlade na nemačke zahteve od 14. februara o spremnosti jugoslovenske vlade da prihvati nemačke zahteve, knez Pavle je u cilju pribavljanja mišljenja i podrške za pristupanje zemlje Trojnom paktu pozvao u dvor patrijarha Srpske pravoslavne crkve Gavrila Dožića.

U toku razgovora, među njima su se iskristalisala potpuno suprotna mišljenja o odnosima sa Nemačkom i silama Osovine, o čemu je patrijarh u toku istog dana obavestio članove Svetog sinoda. Naime, posle kneževog izlaganja o teškom položaju u kojem se našla zemlja i nemačkom ultimatumu koji je pred vladu postavljen da se izjasni za Pakt ili protiv njega, patrijarh mu je odgovorio: “Mene iznenađuje i poražava stanje u koje je dovedena naša otadžbina i vrlo mi je teško dati ma kakvo mišljenje u ovom momentu, utoliko pre što nisam ranije obavešten, niti sam mogao pomisliti da je tako očajan naš položaj.

Naše tradicije, naš ponos, i naš glas koji imamo u svetu, zatim naše obaveze prema svim onim herojima i mučenicima, koji su za ovu državu svoje živote položili, kao i naše obaveze prema svima prošlim i budućim generacijama našega naroda, imperativno nalažu da se ne priključujemo Tripartitnom paktu, jer ne treba zaboraviti da bi takvo priključenje u budućnosti po naše interese narodne i državne moglo doneti i najfatalnije posledice…”

U daljem izlaganju patrijarh je naglasio da je veliko oduševljenje naroda i vojske “za energičan otpor” jer, očigledno, nije znao koliko su nacionalistički, separatistički, klerikalni i kvislinški elementi pustili korene među obične ljude, pa je dodao da bi vest o zaokretu Vlade u spoljnoj politici i pristupanju naše zemlje Trojnom paktu odjeknulo kao “bomba, koja bi mogla izazvati eksploziju u zemlji”. Zatim je dodao:

“Zašto Kraljevska vlada, koja je mogla i morala videti i poznati raspoloženje naroda, kad je dobro znala da je položaj naše države doveden u tako nesretan škripac, zašto ona nije preduzela potrebne mere da se narod i njegovo javno mnjenje pripremi za jedan takav preokret naše državne politike, i naše buduće orijentacije? Naprotiv, ona je tako postupila da je oduševljenje za otpor sve jače snažilo i širilo. Takva politika mi je veoma čudnovata i prosto neshvatljiva! Pri polasku rekao sam Njegovom kraljevskom visočanstvu: `Ja vas molim i kumim odložite koliko god možete konačnu odluku, jer se bojim teških posledica, ako se sa takvim predlogom iznenadno izađe pred narod.`"

Iste večeri, 20. marta, održana je dramatična sednica vlade na kojoj su trojica ministara (Srđan Budisavljević, Branko Čubrilović i Mihailo Konstatinović), koji su se protivili pristupanju Paktu, podneli ostavke i izazvali krizu vlade. Ali pošto su ministri i vođe katoličkih i muslimanske stranke - potpredsednik vlade i vođa Hrvatske seljačke stranke Vlatko Maček, zatim ministar i šef Slovenačke ljudske stranke Miha Krek i ministar i vođa Jugoslovenske muslimanske stranke Džafer Kulenović, odlučno bili da zemlja priđe Paktu, krnja vlada donela je sudbonosnu odluku da predsednik vlade i ministar inostranih poslova otputuju u Beč 24. marta i potpišu protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Vesti o krizi vlade, i ostavci trojice ministara, praćene su glasinama o tajnim dokumentima koji su obavezivali Jugoslaviju da ratuje na strani Nemačke, što je izazvalo talas nezadovoljstva u srpskim krajevima države.

U toku 23. marta održano je nekoliko dramatičnih susreta u političkom vrhu zemlje. Zbog velike uzrujanosti u javnosti, koja je izazvana ostavkama ministra i pretpostavkama o zaokretu vladine spoljne politike u cilju priključivanja zemlje Trojnom paktu, knez Pavle je uputio nov poziv patrijarhu Dožiću da dođe u dvor da ga umoli da podrži vladinu politiku. Nakon intimnog ručka vođen je kratak razgovor o tekućoj politici u kome su učestvovali, pored kneza i patrijarha, kneginja Olga i doktor Miroslav Spalajković, koji je vatreno branio vladinu politiku.

Prema kazivanju samog patrijarha, on je malo uzimao učešće u razgovoru. Kada mu je kneginja Olga predložila da bi trebalo angažovati sveštenstvo da narodu objasni situaciju, patrijarh Dožić je odgovorio da je to bila dužnost Vlade da objasni zaokret u svojoj politici, pa je - ostajući i dalje čvrsto protiv pristupanja zemlje Trojnom paktu - napustio dvor oko 15 časova.

Istog dana general Simović je, za vreme posete bivšem ministru Božidaru Maksimoviću, govorio protiv Pakta i o obaranju vlade. Maksimovićeva sluškinja - Slovenka, prisluškivala je razgovor i odmah otrčala kod svog župnika i obavestila ga o Simovićevim izjavama. Župnik je zatim obavestio ministra Kreka, a on kneza Pavla, pa je ovaj pozvao Simovića u dvor u 17 časova da bi saznao istinu o njegovom stavu. Simović je, prema kazivanju Dragiše Cvetkovića, predsednika vlade, koji je prisustvovao audijenciji, “izneo svoje gledište s brutalnom iskrenošću i jasnoćom. Počeo je time da Trojni pakt znači vojni savez sa silama koje su smrtni neprijatelji Jugoslavije, i da će nas neizbežno baciti u oružani sukob sa Engleskom, a docnije možda i sa Rusijom.

U taj opasan položaj vlada ne sme da dovede zemlju. Zatim je istakao svoje uverenje da će Hitler uraditi s nama kao što je uradio sa Čehoslovacima. Ceo srpski narod uviđa to svojom zdravom pameću. Zbog toga se toliko i uzbunio. U vojsci vri, naročito među nižim oficirima. Starešine s mukom drže trupu u rukama. Po raspoloženjima koja je zapazio, veruje da će mlađi vazduhoplovci bombardovati ministarstva, pa i sam dvor, ako se pakt potpiše. Nastaće neopisiv haos, raspadanje državne mašine. Kao građanin i kao vojnik na odgovornom položaju, on na to upozorava sasvim otvoreno”.



SAMOUBISTVO


ZA rat, a protiv pristupanja Paktu, izjasnilo se i Udruženje rezervnih oficira. Obavešten da rezervni oficiri traže od kneza da, umesto pristupanja Paktu, pozove narod na otpor, knez Pavle je 23. marta izjavio: “To što traže ta gospoda oko narodne odbrane - to je samoubistvo, a ja smatram da za samoubistvo uvek ima vremena”.
(NASTAVLjA SE)