Od gotovog veresija

Kroz mnogobrojne razgovore i rasprave postepeno se kristalisala misao o stvaranju zajedničke države Južnih Slovena, koja bi, s jedne strane, ojačala snage Srbije i Crne Gore u odbrani nezavisnosti, a s druge omogućila i drugim jugoslovenskim zemljama i narodima da se oslobode tuđinske vlasti i ujedine sa "jednokrvnom braćom".
Dve srpske kraljevine boriće se u Prvom svetskom ratu da se ujedine "sa Bosnom, Hercegovinom, Vojvodinom, Dalmacijom, Hrvatskom, Istrijom i Slovenačkom" u jedinstvenu državu koja će "bez posebne organizacije čuvati nacionalne osobine svakog plemena" koje se uključi u njen sastav. Taj cilj počivao je na tada vladajućem uverenju da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod s tri imena, ili tri plemena jednog naroda.
Takvo uverenje je preovlađivalo u intelektualnim liberalnim sredinama svakog od ovih naroda. Plan njihovog ujedinjenja predviđao je da će u novoj državi biti zagarantovane sve tekovine moderne, demokratske civilizacije: građanska prava, potpuna ravnopravnost triju religija (pravoslavne, katoličke i islamske), čuvanje posebnosti slovenačkog jezika, ravnopravnost ćiriličnog i latiničnog pisma, kulturne specifičnosti svakog naroda, stečeni položaji "sposobnom i ispravnom činovništvu".
Ono što je ovu državu imalo učiniti centralističkom monarhijom, jeste ustavno uređenje jednako za sve njene delove, jedinstvena odbrana i spoljna politika, te zajednički državni simboli, uz zadržavanje amblema koji su izražavali "istorijsku individualnost Hrvata", a po potrebi i Slovenaca.
Sva ova načela uneta su u jednu svečanu izjavu koju je Narodna skupština Srbije usvojila 7. decembra 1914. To je znamenita "Niška deklaracija", kojom su ratni ciljevi odbrane Srbije i nacionalni planovi ujedinjenja srpstva, zamenjeni ciljem obrazovanja jugoslovenske države, podrazumevajući utapanje dveju suverenih srpskih država u njen sastav. Time je Srbija načinila prvi, ali odlučujući, korak u zameni svoje državne gotovine za nesigurni jugoslovenski kredit. To jamačno nije bio rezultat njene velikosrpske politike.
Nikola Pašić, najodgovornija ličnost tadašnje srpske politike, naslućivao je da ovo rešenje krije u sebi mnoge neizvesnosti.


ZA čitavo vreme rata on će ponavljati da "Srbija hoće da oslobodi i ujedini Jugoslovene, a neće da se utopi u more jedne Jugoslavije". A baš to će joj se dogoditi zbog kratkovidosti vladajuće političke i intelektualne elite tog smutnog vremena.
Alternativu ovom novom državnom programu Srbije imala je jedino Apisova organizacija "Ujedinjenje ili smrt" - „Crna ruka“, koja je predviđala samo ujedinjavanje celog srpskog naroda štokavskog jezičkog područja u jednu federalno organizovanu državu. Budući da je ovakav plan tretirao sve Hrvate štokavce kao Srbe, a istovremeno iz sastava ove države isključivo Slovence, on je u sebi nosio elemente velikosrpskih ideja. Zato od strane odgovornih činilaca srpske državne politike nije uziman u ozbiljnu raspravu.
Kad je ova organizacija, nasuprot politici vlade i regenta Aleksandra, tokom rata na Solunskom frontu ostala uporna u ovim i nekim drugim svojim zahtevima, dajući mesta i sumnji da je za njihovo ostvarenje spremna na upotrebu revolucionarnih i terorističkih sredstava, sama sebi je potpisala smrtnu presudu. Na montiranom sudskom procesu u Solunu početkom 1917, koji su udesili Pašić i regent Aleksandar, mnogobrojnim presudama "Crna ruka" je razbijena, a njen vodeći čovek Dragutin Dimitrijević Apis i dvojica njegovih najbližih saradnika (Vulović i Malobabić) osuđeni su na smrt i u junu pogubljeni.
Bilo kako, u pravu je Ljubodrag Dimić koji je zaključio da "Niška deklaracija" predstavlja "definitivnu prekretnicu" u definisanju ratnih ciljeva, kao i u ukupnoj državnoj i nacionalnoj politici Srbije. Nesaglasnost u tom pogledu doći će do izražaja vrlo brzo posle izglasavanja "deklaracije".


IMAJUĆI neprestano na umu ideju o ujedinjavanju srpskog naroda, Nikola Pašić je u dubini duše na obrazovanje Jugoslavije gledao kao na rešenje u kojem celina srpskog nacionalnog i teritorijalnog prostora neće izgubiti integritet. U taj prostor on je računao Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, srpske predele Južne Ugarske, jadransku obalu do Dubrovnika, a po mogućnosti i do Splita. Tek posle zaokruživanja ovog entiteta on bi se mogao uključiti u sastav centralistički uređene jugoslovenske kraljevine na čijem bi čelu bili vladari iz dinastije Karađorđević.
U zgradi Krsmanovića u Beogradu, 1. decembra 1918. proglašeno je stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.
Slovenci su ujedinjenje smatrali neizbežnim, a Hrvati nužnim zlom, a delimično ga osećali i kao svoj poraz. I jedni i drugi su ga smatrali privremenim rešenjem i prolaznom stanicom ka samostalnim nacionalnim državama. I među njima bilo je istinskih i oduševljenih Jugoslovena, ali još više onih Hrvata koji se nisu odricali sna o velikoj Hrvatskoj. Vreme će to ubrzo pokazati. U svakom slučaju mi danas znamo da je unitaristički koncept ujedinjenja Jugoslavije, pa i ujedinjenja uopšte, Srbima doneo više štete nego koristi.
Ideologiju nacionalnog jedinstva Jugoslovena iskreno i masovno prihvatili su samo Srbi, slabeći na taj način svoje vlastito nacionalno biće i osećanje i svoju otpornost prema pritiscima s raznih strana kojima će biti izloženi do danas.

KRAJ