Od Pariza do Rima

Piše: Petar Petrović

LUBARDA se u Parizu često viđao i družio sa svojim zemljakom, slikarem Mihailom - Mišom Vukotićem (1904-1944). U čestim šetnjama i obilascima pariskih galerija Vukotić je imao običaj da zastane pred pojedinim slikama i da kaže: „Kakva je ovo umjetnost! Paradajz i jabuke! Uh! Gdje su oni handžari! Kakva li bi to umjetnost bila!“ Naravno, to što su Lubarda i Vukotić gledali u pariskim galerijama bilo je u suštoj suprotnosti sa njihovim osećanjima i sa onim što su poneli sa sobom iz Crne Gore.
U početnim pomalo i nesigurnim Lubardinim slikarskim koracima, vrlo bitnu podršku i ohrabrenje mu je pružio jedan drugi slikar sa Cetinja, Milo Milunović (1897-1967). Sreli su se jednom prilikom u nekoj kafani na skupu na kome se govorilo o bratstvu Bugara i Jugoslovena. Milunović je kao već iskusan slikar u francuskoj metropoli ispitao svog zemljaka koliko dugo je u Parizu, gde živi i šta radi. Kada mu je posle tog susreta Lubarda pokazao šta radi, Milunović je kratko rekao da ima raskošan talenat, ali da treba da radi mnogo. Lubarda mu se zahvalio i rekao mu da se u Parizu teško živi i da namerava da se u skorije vreme vrati u Crnu Goru. Milunović mu je kategorično odgovorio: “A, ne! Ne kući, nikako. Treba ovde raditi!“ Posle nekoliko susreta Lubarda je u Milunoviću našao prijatelja koji mu je u tom trenutku pružio važan oslonac u životu.
MOŽE se reći da mu je Milunović na izvestan način pomogao da razume šta je to slikarstvo, odnosno da razume prirodu same umetnosti. Posle izvesne pauze i premišljanja u radu, Lubarda je po druženju sa Milunovićem, ali i sa drugim našim umetnicima poput Mihajla Vukotića, Stojana Aralice, Riste Stijovića, Milivoja Uzelca i dr, počeo intenzivno da slika. Shvatao je rad velikih umetnika poput Sezana, Pikasa, Braka ili Matisa. Tako je već 1927. godine, sa navršenih dvadeset godina, Lubarda prvi put izložio svoja dela na grupnoj izložbi u pariskom Salonu nezavisnih. Sledeće godine nastupio je na velikoj izložbi jugoslovenskih umetnika u Parizu, a 1929. priredio prvu samostalnu izložbu otkako je otišao na studije, ali ne u Parizu nego u Umetničkoj kući “Bragalja“ u Rimu. Po završetku izložbe vratio se u Pariz gde je nastavio da slika.
Mada je bio u žiži aktuelnih umetničkih pravaca tog vremena, Lubardino pridržavanje svojevrsnom realističnom pristupu u likovnom izrazu tih godina proizlazilo je zapravo iz samog njegovog karaktera. Smatrao je da ima još dosta toga da vidi i utvrdi. Sam je priznao: "Možda sam bio i tvrdoglav i želeo prvo da izučim ono što mi zovemo zanatom, i drugo, ono što se zove savlađivanje primarne materije, to jest samu predmetnost. Zapravo, ja sam smatrao da se preko predmeta opšte uzetog, može dobro ući u slikarstvo.“
POSTUPNO i često iznenadno otkrivanje smisla slikarstva, kod Lubarde se dešavalo kada je bio u tzv. stvaralačkim grčevima. Tako je jednom slikao neki portret u atelju i neprestano se mučio. Mada ga je, kako bi rekli, postavio po propisu, ipak, nije bio zadovoljan kako je slika izgledala, bacio ju je u stranu i skoro zaboravio na nju. Kako je tada bio primoran da vrlo štedljivo raspolaže sa slikarskim materijalom, Lubarda je silom prilika ponovo uzeo tu sliku i počeo da skida i pere naslage boja. To nije bilo nimalo lako, boja se zapekla i zato teško skidala, ali kako se skidala, tako se pred očima slikara otvarala upravo ona slika koju je on želeo da naslika, koju je prizivao u svojoj glavi. Ovu pojavu Lubarda nije mogao u potpunosti da shvati, ali je osećao da u slikarstvu otpada upravo ono što je na neki način višak, odnosno ono što slikar doda u neznanju, nespremnosti ili u preteranoj želji da stvori dobru sliku. Kasnije, posle dvadeset-trideset godina slikanja, razumeo je koji je i kakav put do stvaranja prave slike. Ovaj događaj iz pariskih dana za mladog Lubardu bio je na neki način prozor kroz koji je počeo da gleda u horizont gde je nazirao smisao svog daljeg boravka u Parizu. Osetio je da je pravo vreme da se okrene svojoj rodnoj Crnoj Gori.
Odluku da se vrati u zemlju Lubarda donosi 1932. godine. Odmah po dolasku u Crnu Goru Lubarda odlazi na primorje, obilazi gudure i penje se uz planine, nadahnut neopisivom lepotom svoje ljubotinjske kolevke. Iste godine Lubardina porodica se seli u Rumu, a Petar u Beograd, odakle će u narednih nekoliko godina svoju porodicu često posećivati i pomagati joj. Kada nije stizao da ih obiđe, poslao bi pokoje pismo, ali kako je ponekad bio i zaboravan ili zamišljen, dešavalo se da napisano pismo umesto u poštanskom sandučetu završi u džepu njegovog kaputa ili sakoa.

(Nastaviće se)