Susret sa smrću

Piše: Petar Petrović

POČETAK Drugog svetskog rata zatekao je Lubardu u Beogradu. Odmah po okupaciji biva zarobljen od Nemaca kod Topole, i u kratkom roku sproveden u zarobljenički logor u Krems, Nemačka (pod brojem 66765, Krems-Stalag DžVII-B i DžVII-A). Pritisnut bolovima u zglobovima, Lubarda je poslednje atome snage davao kako bi ostao u životu. Kao bolesnog zarobljenika, okupacione vlasti bi ga po kratkom postupku likvidirale, da mu srećnim sticajem okolnosti nisu pritekli u pomoć neki njegovi drugovi i pomogli da preživi. Lubarda je kasnije pričao o svom životu provedenom u logorima Nemačke i Italije, ali je prvenstveno iznosio ona zapažanja koja su viđena okom umetnika, a ne običnog zatvorenika.
TAKO je jednom, kada su šetali po krugu ostao zagledan preko žice u neko cveće, u šumu i o nečemu razmišljao. Iz tog kratkog „sna“ trgnuo ga je neki zvuk došavši niotkuda. Onda se okrenuo i video stražara na kuli i tek tada je shvatio da je ostao sam, da nema nikog oko sebe. Kada se vratio u baraku, neki nemački vojnik počeo je nešto da mu priča na nemačkom, a kako Lubarda nije znao nemački ćutke ga je gledao dok se Nemac nije razbesneo i zaurlao. Taj događaj je on doslovno opisao:
„(...) Ja sam ga još jedared pogledao i prosto se začudio koji mu je đavo. Odmah je tražio tumača. Pitao me je gde sam bio. Pa tu u logoru, rekoh, gde ću bit? Kaže, treba u određen sat doći. Rekoh, ja nemam sata. Meni sat ovdje ništa ne treba, kaži ti njemu. A bio me on potražiti, rekoh, kad ima sat. To je njegova dužnost, da zna ko je unutra a ko nije“. Čuvši ove reči nemački vojnik je ućutao, povukao se i ostavio Lubardu na miru.
Drugi događaj bio je vezan za Lubardin susret sa stvarnom smrću. O tome on je govorio na sledeći način:
„Jednog dana došao je jedan stražar u moju baraku. Odvojio je nas šest zarobljenika i poveo nas. Mi nijesmo znali gdje nas vodi. Bio je dan tmuran, maglovit, kišan, i mi smo išli dosta daleko negdje oko logora. Kad smo došli u jednu šumu, prišli smo nekoj vatri da se zagrejemo jer je bila velika hladnoća (...) Od magle se nije vidjelo ni dva do tri metra dalje. Onda je moj drug (Dušan Bogdanović - prim. P. P.) prišao meni i tiho kazao: `Petre, ali nijesi vidio leševe, evo ti prilike da vidiš`. (...) Uto, iznad naših glava prolazi jedan ogromni točak. Najedared sam vidio jedan prizor koji ne znam ni da li mogu tačno ispričati. To su bile ruke, noge, jedno brdo i dvokolica ogromna. Sve je to jedno preko drugog na njima, kao da je čovjek neke čudne makarone poslagao, sve je to visilo preko tih kola. A ovaj točak je polako išao i pravio je brazdu kroz zemlju. Rekoh, ovo je užas. To je prvi put bilo da vidim tako nešto( ...)“.
LOGORAŠKE dane Lubarda je nastojao da prekrati crtanjem i ponekad slikanjem. Tako su od 1941. do 1944. godine nastale serije njegovih radova sa temama iz života u zarobljeničkim logorima, portretima, skicama i studijama predmeta ili enterijera baraka ili logorskih kampova. Radio je ilustracije za logoraški list „Naši dani“ u Stalagu, koji su vodili zarobljenici. U logoru Krems, za kapelu Sv. Save, koja se nalazila u jednoj od baraka, naslikao je bočne slike za oltar, sa predstavom logoraša koji se mole Bogorodici i Hristu i slikani krst koji je posle rata predat Muzeju Srpske pravoslavne crkve, a danas se nalazi u manastiru Nikolje, pod Kablarom. Na Lubardinim crtežima sve te barake ličile su na mrtvačke sanduke, poređani jedan do drugog. One su zato i date realistički, ali kao umetnika Lubardu je više zaokupirao psihološki osećaj čoveka-zarobljenika i upravo to je želeo da prikaže, taj trenutak da zabeleži. Tu i tamo to mu je polazilo za rukom, ali bilo je više trenutaka melanholije, čudne tuge, osamljenosti i muke, kada nije mogao ni da razgovara, niti bilo šta drugo. Tada, u tim danima krize, zarobljenika niko ne dira niti ga bilo šta pita. To stanje Lubarda je nastojao da transformiše u poseban likovni osećaj. Po sopstvenom priznanju, život u logoru je imao dosta uticaja na scene bitaka koje je posle rata slikao. Tako će on kasnije reći i ovo:
„U logoru sam shvatio jednu stvar, prvi put možda tako snažno: umjetnost, ako želi da izrazi jednu stranu života, doživljaj, ne samo optički nego i onaj psihički, onda umjetnost nužno traži jednu posebnu kombinaciju, jednu likovnu optiku, ali i optiku duha u isti mah.„
Kraj Drugog svetskog rata i oslobođenje Jugoslavije Lubarda je dočekao sa olakšanjem. Iz logora je izašao drugačiji, sa jednim iskustvom koje nikada neće zaboraviti. Izlaskom iz logora on će istovremeno zaokružiti i jedan period u životu u kojem je vidno mesto imala njegova prva supruga Jelena, od koje se sledeće 1945. konačno razilazi. Ta 1945. koliko je obećavala novog i (valjda) boljeg, toliko je za Lubardu bila vrlo teška i mučna. U aprilu umire mu u trideset i trećoj godini brat Veljko od tuberkuloze, a u istoj noći umire mu na porođaju i muško dete iz veze sa jednom Čehinjom koja je tih godina živela u Beogradu. Otac Đuro, oficir kraljevske vojske, biva streljan od strane novih vlasti, a da mu se pri tom nije znao ni grob gde je ukopan. Svi ti događaji nagomilali su se u Lubardi, pritiskali ga, ali je jedini izlaz video u onom što je jedino želeo i umeo da radi - da slika!

(Nastaviće se)