Dete sa sedom kosom

ZA sliku „Noć u Crnoj Gori“ Lubarda dobija prvu nagradu na 3. bijenalu u Tokiju 1955. godine. Za razliku od drugih nagrada koje su novčane, ova tokijska bila je u naturi, zapravo radilo se o bisernoj ogrlici čija je vrednost bila između 1.100 i 1.200 dolara.
Nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu, pozivi na gostovanja u renomiranim galerijama i muzejima, napisi u dnevnim i stručnim listovima, ali što je najvažnije, sve bolja Lubardina dela govore da su pedesete godine prošlog veka bile za Lubardu zaista zlatne godine.
„Ja sam ja“, govorio je on, „i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more da zapjeni kao šampanj. Rasklapam bregove, Crvene stijene kršnih predjela, plave sijenke u podne, žuti strah smrti, bijeli krik galebova, sve su to boja moje palete“.


POČETKOM šezdesetih godina Lubardu bira SANU za njenog redovnog člana. Tako je ispravljen propust ove naše visoke naučne ustanove s početka pedesetih kada je umetnik odbijen prilikom kandidature za dopisnog člana (premda je tada u svečanoj sali naslikao delo velikog formata sa alegorijskom predstavom nauke). Na desetogodišnjicu svoje čuvene izložbe u Galeriji ULUS-a na Terazijama, Lubarda priređuje desetu samostalnu izložbu u Galeriji Kulturnog centra u Beogradu. Uoči sledeće njegove izložbe u galeriji „Penelope“ u Rimu 1962, poznati kritičar, teoretičar i poznavalac moderne umetnosti K. Đulijo Argan s pravom je napisao da je Petar Lubarda „najveći slikar svoje zemlje i jedan od najsenzibilnijih i najprefinjenijih slikara Evrope“. Svestan da je na najboljem putu da dosegne najviši nivo u umetničkom otkrivanju prirode i čoveka, Lubarda započinje seriju svojih slika na temu svetlosti i kosmosa. Rezultat toga je monumentalno delo „Put u kosmos“, koje je Lubarda slikao u zgradi SIV-a u fresko tehnici na zidu centralne sale veličine 100 metara kvadratnih, kao i veći broj pripremnih studija i kompozicija manjih formata, koje je iste godine izložio u Galeriji Doma JNA u Beogradu. Pun snage i siguran u sebe i svoj rad, Lubarda će u jednom intervju reći i sledeće: „Ja ne pripadam školama, ja stvaram školu! Da ne mislim da sa svakom slikom donosim nešto novo, svakako ne bih ni slikao, a kamoli izlagao. Ovakvo slikarstvo ne trpi okvire drugih škola. Sve što slikam dalje, slikam bolje!“.


U PRVOJ polovini šezdesetih godina Lubarda je studijski boravio u Indiji. Iskustvo koje je stekao u susretu sa jednom drugačijom, drevnom civilizacijom i religijom bilo mu je dragoceno u daljem stvaralačkom radu. U jednom pismu koje je iz Nju Delhija uputio svojoj sestri, sestričini i zetu kaže da Evropa, pored čitave njene civilizacije, naspram Indije izgleda „prilično tanka!“. Stigao je i da 1963. priredi samostalnu izložbu slika u Nju Delhiju i Bombaju. Već 1964. godine dobija još jedno u nizu značajnih priznanja - Sedmojulsku nagradu SR Srbije, a dve godine potom i veliku AVNOJ-sku nagradu. Na ličnom planu, međutim, imao je pomalo nestabilan život. Za svega dve godine stigao je da se razvede i ponovo venča sa svojom suprugom Verom, za koju većina savremenika tvrdi da je imala neobjašnjiv uticaj na Petra, koji je u suštini bio dobar i čestit čovek... i koji je mnogo podsećao na neko dete koje slučajno ima sedu kosu.
Veliku retrospektivnu izložbu Lubarda je priredio 1967. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, obeleživši četrdeset godina umetničkog stvaralaštva. Sledeće godine izlaže svoja uglavnom novija dela na izložbama u Titogradu (Podgorica), Cetinju, Beogradu, a posebno je u znak sećanja na streljane đake kragujevačke škole 1941, u memorijalnom muzeju „21. maj“ u Kragujevcu izložio svoja dela na temu „Dosta krvi, dosta ubijanja“, koja je potom poklonio gradu Kragujevcu


DRUGA polovina šezdesetih godina za Lubardu je bila u znaku istraživanja novih slikarskih tehnika i tehnologija, primene sintetičkih bojenih lakova, istraživanja u oblasti slikane materije, potpunog apstrahovanja ideja i zamisli, intelektualnoj spoznaji izvan granica vidljivog sveta. Čini se da je u odnosu na druge slikare njegove generacije Lubarda u tome odmakao najdalje.
Dve godine posle retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Lubarda prihvata poziv Srpske akademije nauka da u Galeriji ove ustanove priredi još jednu veću izložbu svojih radova na kojoj bi bila predstavljena dela iz vremena studija i boravka u Parizu, pa sve do najnovijih slika iz ciklusa "Zodijak", "Životinje" i dr...
Već pritisnut godinama i bolešću, Lubarda je početkom sedamdesetih godina sve manje prisutan u javnosti.
Godinu dana pred smrt Lubarda odlučuje da svoju slikarsku ostavštinu, koja se u tom trenutku nalazila u njegovom ateljeu, preda gradu Beogradu na čuvanje i izlaganje. Petar Lubarda umire u svojoj kući-ateljeu u Iličićevoj br.1 13. februara 1974. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.
KRAJ