Prvi put u tazbini

Piše: Vojislava Latković
RADOST dolaska u Milevin rodni kraj i sve pripreme za put, njen suprug prihvati kao pravi zet koji iskreno želi da upozna tazbinu. Zamišljao je te prostrane ravnice, po pričama svoje žene, i plašio se prašnjavih ulica, grubih ljudi koje njegova majka nije volela da vidi. Ipak, u duši, znao je da su oni dobroćudni i dobronamerni pripadnici Slovena. "Jedva čekam da stignemo u Kać, Titel i Novi Sad. Naše dete će upoznati babu i dedu", razmišljao je, "za moju Micu to će biti doživljaj, pa i za mene, osobito".
Mileva je bila posebno uzbuđena. Sa sinom i suprugom doći će u Novi Sad, u divnu kuću u Kisačkoj ulici, prostranu, udobnu, sa više soba i dvorištem.
Toliko su ih dobro primili i ugostili da je Albert bio prijatno iznenađen. Naišao je na gostoljubive, ljubazne ljude koji su mu se divili. Čudio se toj plemenitoj slovenskoj duši. Nije očekivao da vidi brda hrane i pića na gozbama priređenim u njihovu čast. Osetio je jednostavnost ovih prisnih, simpatičnih domaćina, pa je od radosti, oko vrata, na ramenima, nosio svog sina... To ih je malo iznenadilo jer jedan tako veliki čovek ima baš neobično prisno i jednostavno ponašanje. Sedeo je sa meštanima i svojim tastom u kafani "Eržebet Kiljarne" i veselo razgovarao o običnim stvarima. Šalio se jednako sa seljacima i sa građanima koji su ga o koječemu zapitkivali. Bilo je nekih dobacivanja na njegov račun, što mu je bilo simpatično.
Milevin otac Miloš Marić slegao bi ramenima na neosnovane primedbe, jer se njegov zet ponašao pristojno i sasvim prirodno. To njemu nije smetalo. Znao je da je Mileva htela njega, po svaku cenu.
PO povratku u Bern, naučnik je posle radnog vremena boravio van kuće, opsedan obožavaocima. Sa prijateljima je organizovao muzičke zabave, gde je i sam svirao i uživao u društvu. Supruga se osećala zapostavljenom. Svoje nezadovoljstvo nije rečima izražavala, već ćutanjem.
Posle ne baš tako zanimljivog druženja s Milevom koja je više ćutala i bila ljuta, Albert se prošeta po sobi i naglo spusti u fotelju, zamisli i prepusti razgovoru sa samim sobom.
Zaokupljen problemima da što bolje objasni, objavi i prezentuje radove uvaženih kolega, sve više je učio, usavršavao se u struci. Tako je u pomenutom naučnom časopisu, u Lajpcigu, uspeo da objavi šest svojih i dvadeset jednu raspravu drugih fizičara istraživača. One su bile sasvim dovoljne da se 1905. godina označi zlatnom godinom i godinom čuda u oblasti fizičkih otkrića. Albert je, s pravom, postao pojam među naučnicima još pre provere njegove teorije o fenomenu kosmosa. Divili su mu se i svi oni koji ga lično nisu bili upoznali.
KUĆA Ajnštajnovih i dalje je bila stecište fizičara, muzičara, filozofa i studenata raznih struka. Razgovaralo se, prvenstveno, o Albertovim dostignućima. Mileva je lično govorila o njegovim radovima i u razgovoru ravnopravno učestvovala. Njen suprug, vispreni čudotvorac, objašnjavao je svoje hipoteze znalački, precizno, jasno, zanimljivo, uz svoj šarmantni humor. Strpljivo je odgovarao na razna pitanja.
Bernski dani života za Milevu i Alberta pokazali su se dobri, uspešni i dosta mirni. Ogroman publicitet je doprineo da profesora upoređuju sa božanstvom.
U to vreme uspeha i nadahnuća, on je kod kuće radio i konsultovao se sa ženom. Mileva je rešavala zadatke koji su mu pomogli da se prvo sam osvedoči da su moguće njegove pretpostavke.
Imali su identična interesovanja, iako su bili potpuno različitih naravi.

(Nastaviće se)