Osoj pun nesoja

Piše: Ljubomir TEŠIĆ
Hrvati su došli na prepad, sa one strane Vrbljane i Vučje Poljane - odakle smo ih najmanje očekivali. I narod je počeo da beži spasavajući goli život. Nije bilo vremena ni stoka da se digne u bežaniju. Bežalo se u trku, u strahu da se ne padne u zarobljeništvo, samo sa plastičnim kesama u rukama. Uvek su mi bile te slike pred očima - krici, zapomaganja i jauci...
Tako se desilo da ja ne uspem da pobegnem iz okruženja, da ostanem u ovoj klopci. Spas sam potražio u svojim zemunicama. I gledao kako pljačkaju i odnose belu tehniku, televizore, posuđe, nameštaj. Svinje su ubijali iz pušaka i tovarili ih u kamione, ovcama su vezivali noge i tovarili ih u kamione. Blagojevići su od vajkada, u čitavoj okolini, bili poznati kao stočarski kraj. Veliki šleperi su stizali iz Splita i tamo odvozili plen.
Mene je hvatao sve veći strah. Prođe nekoliko dana okupacije. Kao miš svake noći sam konačio u drugoj zemunici. Iz svoga podzemlja ne izlazim ni danju ni noću, jer nisam mogao da naslutim sa koje će strane da dođe njihova, ustaška patrola. A počeli su da patroliraju od prvog dana logorovanja u Blagojevićima, nastavlja svoju ispovest Drago Kevac. - Video sam ih kako, sa puškama na gotovs, špartaju selom. A jednom, oko podne, dok sam četvoronoške bauljao od košare prema zemunici pod stenom, zamalo me patrola nije primetila. Pritajio sam se u grabovom gustišu. Bila su trojica. Prošli su ćutke kozjim stazama prema kućama ispod osoja.
NAJVIŠE sam se uplašio kada su u strelcima počeli da "pročešljavaju" selo. Išli su od kuće do kuće i zavirivali u svaki ugao. Tražili su da se još negde u Blagojevićima ne kriju "ćetnici". Tako su nas podrugljivo nazivali.
Ovu moju kuću, štalicu iza nje, obore za svinje pretresali su nekoliko puta. Ništa im nije "mirisalo" da tu negde, u podzemlju, obitava čovek. Ili se meni tako činilo. Gledao sam ih sa Osoja, ispod kamena, odakle sam imao najbolji pregled: dobro sam video, a lako nisam mogao biti viđen.
Video sam ih kako odlaze dole, prema logoru, zaprćeni živinom iz moje avlije koju su uspeli da pohvataju ili iz mašingevera pobiju. Posle se, sasvim u gustom mraku, ili u cik zore, četvoronoške dokradem do kuće - sve isprevrtano, polupano i odneto ono što im se učinilo vrednim...
... Tako se u Blagojevićima pucnjava, rafalna i pojedinačna, buka, hajka, skičanje svinja, rika i bleka životinja nije dugo stišavala, ali se nije smirivao ni njihov doziv; najviše sam čuo "o, Ante", "o, Josipe", "o, Zvonko".
Počeo sam da patim od nesanice. Ako sam ponekad i tonuo u san, budio sam se uz krike: uhvatili me, i odmah, pred zemunicom, uz zločinački kikot, klekli mi na grudi i počeli da kolju...
Već prve noći, na samoj obali reke, uz logor, bili su montirali agregat za struju koji je danonoćno grmeo. Svi električni vodovi, još ranije, kada je počeo versko-građanski rat, bili su pokidani, a bandere porušene. Bio je osvetljen čitav logor, ali i one kuće "zidanice" i "ciglanice" u kojima su boravili "časnici" i deo vojske.
Žuta svetlost tamo gde se najmanje očekivala u meni je izazivala još veću jezu.
OPREZNO, noću, pognuto, četvoronoške, odlazio sam i točio vodu u plastični kanister i držao ga kraj sebe, u zemunici; u svakoj sam imao po jednu posudu.
Šta ako zapreti opasnost pa ne mogu do izvora. Zato sam uvek, u svakoj bazi, u podzemlju, morao da imam vode za - ne daj bože.
I po nekoliko dana i noći nisam smeo da, puzeći, idem na izvor. Vazda čujem bat njihovih čizama, dozive, psovke i ajkanja, kao što se to u našem kraju čini na zverke, jer su vukova i medveda u svako doba bili prepuni Osoj, Šiša, Vučja Poljana i Sokolovača.
Ponekad sam iz zemunice na Osoju, izvlačeći se za trenutak na sunce kao gušter i vazda okrenut leđima prema svojoj jazbini da lako i brzo, u slučaju opasnosti, neprimetno mogu u nju da šmugnem - ponekada sam se, dakle, penjao na uzvišenje, odakle sam mogao da brojim topništva - teške haubice iz čijih je dugih cevi prema srpskoj teritoriji bljuvan oganj - priča Drago.
A kada nastade osmi dan moga bivakovanja po zemunicama i kada me sasvim savlada sumnja da neću moći da se sakrivam a da me ne otkriju, odlučio sam da bežim; ko zna koliko će na ovom mestu, u Blagojevićima, da logoruju. Jer, samo bekstvom iz ovog pakla mogu da se spasem. Međutim, dugo sam bio u dilemi: kuda i na koju stranu? Pred sobom sam imao dve ozbiljne prepreke: svuda, na sve strane, na putevima, duž reka, ali i na kozjim stazama i bogazama, bili su oni, ustaše, dok su uz njih, ali se nikada ne mešajući, bile Alijine vojske sa zelenim barjacima.
ZATO sam dobro znao: putevima i rečnim usecima Sane i Ribnika ni za živu glavu nisam smeo.
Kao mravi, sa svih strana, vrebale su tuđe vojske, koje su se takmičile ko će više pod svoju čizmu staviti srpske zemlje, uz uverenje da će ona zauvek, u miru, ako ikada dođe do njega, ostati deo njegove države. Hrvati su držali levu a muslimani desnu obalu Sane. Mi Srbi smo odavno znali da oni jedni druge sumnjiče, ali ih je nužda naterala da budu u savezu protiv Srba. Nisu se mešali i niko nije smeo da prelazi na tuđu teritoriju koju su već, prećutno, bili podelili...
Dakle, kada nastupi osmi dan okupacije mojih Blagojevića u kojima će stolovati Tuđmanovi bojovnici sve do proleća, dao sam se u bekstvo; po svaku cenu sam morao da se probijem iz obruča i nađem među našima, tamo gde se front, za trenutak, zaustavio...
Ovde sam rođen, ovde sam sviko i obiko. I mi, svi Kevci, ovde smo u davnoj davnini pustili duboke korene na svojoj zemlji i pod svjim nebom.
Imao sam ratničkog iskustva i iz onog partizansko-fašističkog rata, ali i iz ovog novog, građansko-verskog, u kome su se krvnički, među sobom, klala tri naroda...
(Nastaviće se)