Robija i za psa

Piše: Ljubomir Tešić
POZNAVAO sam sve staze i bogaze od Lisine i Bobije, pa do Zmijanja i Manjače. Sve sam to, mnogo puta, u svom veku, nogostupom prešao. Do Banjaluke sam mnogo puta i pešice išao, ali su se, ovog puta, između nje i našeg kraja isprečile mnoge neprijateljske vojske. Uz njih, na putu moga zamišljenog puta kojim sam nameravao da bežim isprečila se i Dimitar-planina, surova i nepristupačna. Bio sam više nego uveren da ću u Vlagojevićima, u svojim bazama, kad-tad, pasti u kandže svojim dželatima...
Tih nekoliko dana, dok sam se skrivao po zemunicama, oko kuće i po zabitima Osoja, moj Medo je stalno bio uz mene. Pripije se uz mene i ćuti. Ni da lane! Sa mnom je u zemunicama spavao i po šumi se oprezno kretao... Trzao se na svaki pucanj puške ili topa, nije ispuštano ni muklo "av, av". Čudo od psećeg razuma!
Odlučim - bežaću, ali sa sobom neću voditi i Medu. To je i za mene i za njega veliki napor. Plašio sam se, bežeći kroz divljinu i predele pune neprijateljskih zamki, izdaće me - nenamerno!
Tako ga tog dana domamim u košaru, ostavim mu dosta hrane i vode, a onda ga, na prevaru, zamandalim iza debelih čamovih vrata, a ja, s jednim šatorskim krilom na ramenu, čuturicom vode, komadom suve slanine (jedan komad sam ostavio Medi) i komadom već skorelog hleba koji sam u trećoj bazi u Osoju ispekao - krenem strmom planinom u novu neizvesnost, slobode da se dočepam. A sloboda je bila - među svojima!
Najpre sam gazio bukovom i grabovom šumom. Računao sam: uhvatiću pravac prema Dimitar-planini, pa Sitnici, onda oprezno preći polja Ratkova koja su obrasla leskom i glogom, pa da se onda uhvatim južne strane Manjače, a tamo je - dobro se znalo - bio neprobojni naš front. Onda ću, jednako sam planirao, preko Zmijanja stići u Majdan, pa odatle u Banjaluku, u zbeg u koji je krenuo i sav drugi izbeglički narod od Petrovca, Ključa, Ribnika, Drvara, Glamoča i Grahova.
I rastajući se od Mede, penjući se Osojem, šaputao sam sebi u bradu: "Moj Medo, možda se više nikada videti nećemo..."
U DžEPU sam imao četrdeset nemačkih maraka. Ne znam kako sam do njih u ovom ratnom metežu došao, ko mi ih je dao. Dva puta po dvadeset. U ruci sam držao dva komada zgužvanog papira, bio sam uveren da će ova tuđinska sitna para, u nuždi, dobro doći. A uz njih, imao sam nož - pravu bosansku čakiju - spravicu bez koje se nikada u životu nisam rastajao.
Već prvog dana, napuštajući proplanke i visove Osoja, zaključio sam kako će me, možda, i sreća poslužiti da, neopažen, dođem do cilja - sigurne slobodice. Ovuda se nije lomatao ni jelen, ni srna, ni vuk, ni medved. Lomatao sam se ja, uplašeni Drago Kevac.
Međutim, treba da kažem da sam u sebi vazda, od najranijeg detinjstva imao nečeg hrabrog, hajdučkog. A volja za životom - da još živim i preživim - bila je jača od svega. Prošao sam kroz mnoga smrtna iskušenja, pa ću pobediti i ovo. Verovao sam da ću nadmudriti svoje progonitelje koji su mi radili, kao i svoj mojoj srpskoj braći - o glavi.
Uvijen u šatorsko krilo, konačno sam u lišću, pod kakvom bukvom ili jelom. Idem šumom, a proplankom ili čistinom samo kada moram. Poljane pretrčavam brzo, a na nebu su danonoćno avioni, najviše je onih, američkih... Bacaju bombe nasumice, mitraljiraju i raketiraju, takođe, nasumice.
Bio sam uveren da me hrvatske i muslimanske vojske koje su vukle dole, cestama, gledaju durbinom. Mogu da me uoče, a onda da se daju u hajku za "četnikom". Sada sam išao prema Markovića-kosi, pa u širokom luku oko sela Slatina. Zaobilazim u velikom luku, jer se u selu vijorila šahovnica. I ovde sam dobro poznavao svaku kozju stazu. U Slatini sam radio, kao trgovac u državnoj trgovini, punih deset godina.
Onda, oprezno uđem u borovu šumu. Čujem zvonce - kao ono na ovcama. Zatim, zvono - kao na govedima. Zvoni čas jače, čas slabije. Odmah sam znao: to su njihovi diverzanti. Tako se, zvoncima i klepčićima, javljaju jedni drugima. To si im - javke!
IZNAD Slatine sam krišom sišao do Špikića kuća, pa onda odatle, uz živice i plotove, okrenuo put Jezera...
Pred suton, natrapam na vodenicu. Ne znam kome je u Slatini pripadala. Unutra, tušta i tma miševa. Vodenički kamen isključen. Ko zna kada je prestao da radi. Zbog miševa nisam hteo u mlinu da konačim. Konačio sam napolju, podalje, u nekom buđavom seniku, a naokolo - kao u mojim Blagojevićima - pustoš: narod ili u bekstvu ili u ropstvu, ili, u trku, pobijen...
I ovde luta stoka, na sve strane, uz bleku i riku i pojedinačni lavež zastrašenih i rasteranih pasa...
Ne zna se ko je zaposeo ovaj prostor - da li ustaške ili muslimanske vojske...
Od Slatine dobro se vide neprolazni vrh Dimitar-planine i televizijski toranj. Avioni su ga danonoćno gađali raketama, ali je toranj jednako prkosio svojim uspravnim stavom. Računao sam da će mi toranj, kao i elektrovod biti glavni orijentir u daljem bekstvu. Taj pravac nisam smeo da ispustim iz vida ma kakva prepreka preda mnom bila. Jer sam bio uveren: ako iz vida izgubim toranj - zauvek sam izgubljen na surovim i nepreglednim stranama Dimitar-planine.
Bežeći, naiđem na visoravan. Prostrani pašnjaci i na njima čobanske kolibe za sitnu i krupnu marvu - sama zgarišta. Ljudi - nigde! Sve davno pobeglo pred muslimanskom i hrvatskom vojskom.

(Nastaviće se)