Ubijanje uz Šenluk

Piše: Ljubomir Tešić
OPREZNO se niz šljivik spustim do kuće. Nikada je nisam zaključavao, posebno ne sada, u okupaciji. Iz kuće su mi prvih dana okupacije i masovne pljačke odneli bicikl, "rog", stari frižider "obodin", crno-beli televizor. Odneli su i lovačku pušku koja je bila dobro sakrivena na tavanu. I više se ne sećam šta još.
Vojnici su po Blagojevićima stalno, i danju i noću, patrolirali, ali se nisu mnogo udaljavali od logora. I oni su, posebno u gustoj pomračini, živeli u strahu i kretali se oprezno. Plašili su se "četničke" kame da im se, iza plotova, ne zarije u leđa.
Gotovo da nije bilo večeri a da se u centru logora u nebo nije izvijao plameni jezik vatre, uz vrisku, pevanje i nadvikivanje. Obično su na ražnju pekli vola, kravu ili po nekoliko ovaca...
Činile su se svakojake orgije i slavlja. Pevale su se i stare pesme o Paveliću, ali i nove o Tuđmanu. Hranu su jeli iz američkih i nemačkih konzervi i pili skupocena pića koja su, takođe, u velikim količinama stizala od zapadnih saveznika. Jedno vreme provijant su spuštali kao bale helikopterima, a zatim dovozili od Ključa i preko Vučje poljane u teškim kamionima.
Gledao sam odozgo, iz Osoja; penjao se na bukvu, dobro uvijen u granje. Na tavanu sam našao stari očev durbin.
... Danonoćno je nad selom prvo grmeo jedan agregat, a onda još dva. Logor je bio osvetljen zastrašujućom svetlošću u kome su se, nalik na đavole, vazda strojili i prestrojavali vojnici. Ponekad su u nebo ispaljivali rakete raznih boja koje su osvetljavale selo, kanjon i okolne planine, i širile strah.
U Blagojevićima je bila presečena odstupnica još jednom mome suseljaninu. Nije stigao, kao ni ja, da izbegne okruženje i nađe se van klopke iz koje je bekstvo bilo nemoguće.
Bio je to Bogdan Pavlović, moj ispisnik.
Nas dvojica dugo nismo znali jedan za drugoga. Tek, jedne noći, u gustoj pomračini, tako reći smo se sudarili. On je prvi šapnuo i briznuo, od prevelikog uzbuđenja, u plač: "Drago, brate, po sudbini, da li si ti to?" "Jesam, bogde, a da li si ti to, Pavloviću, brate?" Potvrdio je, pa su i mene, od velikog uzbuđenja oblile suze.
MOJE baze i zemunice, rasute po Osoju, bila su sigurnija mesta. Nalazila su se na severnoj strani Blagojevića, podalje od logora, a njegova skrovišta su bila bliža, jer su i Pavlovića kuće, tako reći, bile u centru sela. On je u svojoj kući bio izložen stalnoj opasnosti da bude viđen i otkriven. Najviše se krio po trapovima za krompir, u zabatu kuće, po pojatama i pod stogovima sena i slame...
Pavloviću sam odmah predložio da se preseli kod mene na sigurnije mesto, ali on je to odbio. Verovao je u - sudbinu! Šaputao mi je: "Nema smrti do suđenog dana. Kada dođe taj dan mreti se mora! Ako mi je suđeno da umrem od njihove, ustaške ruke, sudbini ne mogu umaći, ma koliko se krio na sigurnim mestima..."
Bogdan Pavlović i ja, noću smo se sastajali, osmatrali logor. Pitali smo se: dokle će ovo zlo da traje. Nismo ni slutili da će to trajati mesecima - ravno 165 dana.
... Bogdan je u Blagojevićima imao veliki šljivik i od davnina je pekao dobru rakiju. Pred samu ustašku ofanzivu buriće je posakrivao po okolnim šumarcima. Ponekada smo pili u pomračini, i iz plastičnih posuda; piće nas je omamljivalo, hrabrilo i uspavljivalo. I, na čudan način - tešilo! Ali, češće, činilo i neopreznim!
Uvek smo na rastanku određivali sledeći sastanak. A razmaci su bili veoma kratki. Bili smo kao hleb potrebni jedan drugome.
Te noći je on trebalo da dođe do moje baze u košari. Dugo sam ga čekao u zagrljaju sa svojim Medom. Ali, te noći Bodana Pavlovića, na nesreću, nije bilo.
Iščekivao sam ga punih deset noći. Jedanaeste noći, po najvećoj pomračini krenem prema Bogdanovoj kući. Hrvatska vojska je sve ređe noću patrolirala po selu, ali su oko samog logora držali guste straže. U logoru se posle ponoći obično sve utišavalo i logor je tonuo u san. Samo su i dalje uporno tutnjali motori agregata. Dobro sam znao gde su stražarska mesta i kada se vrši smena i ajkanje i dozivanje.
Gotovo zaobilazno, četvoronoške, dođem do Bogdanove kuće. Vrata su bila otvorena. Na samom pragu, zaudarajući, u stanju raspadanja, počivalo je Bogdanovo telo. Lako se moglo nazreti da je Bogdan usmrćen ne kuršumom, nego nožem. Vrat mu je bio presečen ispod grla, ali je glava ostala da visi preko drvenog praga. Činilo se da se ćutke i bez otpora predao onome o čemu je govorio: sudbini ustaškog noža!
POBEGAO sam u najudaljeniju bazu pod Osojem. Te noći oka nisam mogao da sklopim. Danima sam nagađao kako su ga, i gde, otkrili. Možda je svojim dželatima pružio otpor. Možda je, u čemeru i jadu, bio pod uticajem alkohola, pa ga je odala neopreznost. Sve je bilo moguće. Nikada nisam saznao gde počivaju kosti Bogdana Pavlovića.
Dugo mi je pred očima bilo zaklano Bogdanovo telo koje je počivalo na kućnom pragu. Uvek mi se činilo da sam usnio ružan san...
Već sam odavno izgubio svaki osećaj za vreme. Bio sam na putu ili da poludim ili da podivljam. Nisam znao šta se zbivalo u svetu, a posebno nisam znao šta se zbiva u zaraćenoj i krvi okupanoj Bosni, u mom neposrednom okruženju.
Jedino sam po pomračini i dnevnoj svetlosti znao kada se smenjuju dani i noći. A koji je dan i mesec, koji je crkveni praznik, koliko već dugo u podzemlju, u mišjim rupama, traje moj život - odavno sam za to izgubio svaki osećaj.
... Jesen je uveliko odmicala. Jabuke, već smežurane u senu i slami, grickao sam i, čini mi se, da me je to i održalo u životu, davalo mi snagu, u meni podsticalo čudnu volju i silu života.

(Nastaviće se)