Neman u jagnjećoj koži

Piše: Ljubomir Tešić
OKUPATORSKA vojska je često izvodila manevre. Vojnike su časnici terali da su uvek u punoj ratničkoj kondiciji; da se suviše ne opuste i ne ulenje. Topništvo je pucalo po okolnim planinama, ne birajući posebne ciljeve. Granate su fijukale visoko preko Osoja prema Dimitar-planini, a pešadija je sprovodila egzercir oko sela ili je bezbroj puta "pročešljavala" samo selo - svaku kuću i okućnicu. Uskakali su u demolirane kuće i "glumili" osvajanje naselja - naglo otvarali vrata i prozore i uz - nezapamćenu dreku - kao da se igraju, vikali: "Ruke uvis, ćetniće!" I pucali nasumice u mračne prostorije u kojima su se kotili miševi. Najčešće su psovali srpsku majku i "ćetničkog" Boga...
U to vreme sam se sasvim povlačio u onu najudaljeniju zemunicu ispod kamena, jer se tamo nisam plašio eksplozija topovskih granata. Dobro ušuškan i zamaskiran, odatle sam imao dobar pregled čitavog sela i svih njegovih zaselaka. Retko su zalazili dublje u šumu. Šume su se neverovatno mnogo plašili, ali i guste pomračine iz koje je vrebalo - na tuđoj zemlji i pod tuđim nebom - stotine opasnosti. Rano su se povlačili u logor i neposredno oko šatora razmeštali guste straže. Meni je tada bilo lakše. Nastajalo je moje vreme: tumarao sam naokolo kao slepi miš!
Međutim, ponekad, da bi rasterali strah, ili kad bi otkrili nešto sumnjivo, stražari su nasumice pucali u pomračinu u kojoj je nešto šušnulo i ti nagli rafali posebno su u meni izazivali opreznost...
U KASNU jesen, kada sam se tome najmanje nadao, iznenada je patrola prošla ispod moje zemunice. Krv mi se od straha u žilama sledila. Bila je to trojka. U toj formaciji su obično i patrolirali. Bili su malo usporili, a zatim i zastali. Čuo sam kako jedan od vojnika glasno reče: "Ja osećam da ovde ima nekoga!" "Ma, kakvi ima, moj Jure. U ovoj zabiti i po zimi ni vuk ne može da se održi. Nemoj da buncaš, ludo!"
I počeli su da se udaljavaju niza selo; onaj glas je ponavljao:
"Ljudi, opet vam ponavljam, da ovde negde, u okolini, ima nekoga. Ja sam, kao lovački pas, od najranijeg vremena lako osećao ljudsku sagu..."
Tada su druga dvojica počela glasno da se smeju i da ga podrugljivo zadirkuju: "Čovek s psećim njuhom!"
Ovo me je upozorilo na opreznost. Nikada se nije moglo pretpostaviti odakle patrola može grunuti. Plašio sam se da ovu sumnju vojnika "s psećim njuhom" ne ispričaju svojim časnicima kada budu podnosili "raport". Zato sam, kada je pao gust mrak, pretrčao u treću, udaljenu bazu u kojoj sam osećao najveću sigurnost...
Za vreme njihovih "egzercira" po Blagojevićima, sve dublje sam se povlačio u guste šume Osoja. Čekao sam dok se ne uvuku u logor. A povratak i zbor su uvek najavljivali trubom...
Sa sve jačom zimom, u Osoju sam češće sretao čopore vukova. I njih je naterala nevolja da se savijaju oko sela loveći kakav plen, a do plena nisu mogli doći, jer je selo odavno opustelo. U njemu više nije bilo domaćih životinja. Jedanput, kada sam se tome najmanje nadao, natrapam na medveda, mrku grdosiju. Uplašim se ja njega, uplaši se on mene. I on, kao i vuci, sve češće počeo da pohodi Blagojeviće. Miroljubivo smo se rastali - on ode svojim putem, a ja svojim, u najbližu zemunicu. Moj Medo samo iskezi zube i zareža na grdosiju, ali ne uđe u rat s njim, jer mu ja nisam dozvoljavao...
Po hladnoći i sve kraćim danima - sve se ranije smrkavalo - kako sam izgubio svaku orijentaciju u vremenu, naslućivao sam da se ušlo duboko u zimu. Udariše mećave. Vojska više nije patrolirala po selu. U šatoru im bilo hladno, pa su se povukli u kuće i, zbijeni, pokušavali da se zagreju.
NADAO sam se da će "zubata zima" okupatore oterati sa ovih prostora, ali moja je nada bila uzaludna: i dalje su ostali da stoluju u Blagojevićima.
Ni ja nisam izlazio iz svojih zemunica. I mene je mećava okovala i "zarobila". Plašio sam se da me po tragu ne otkriju, zato sam bio sasvim ograničio svoje kretanje. Pođem, na primer, do košare, uvučem se u rupe pune sena i slame i tu, nalik na mečku, počnem da zimujem. Mećava za tren zatrpa moj trag.
Imao sam poveću količinu i presnog i skuvanog kukuruza Imao sam u košari poveću gomilu jabuka i krušaka oskoruša. I tri balona vode, zaliha odranije. Grejala me i rakija, naša bosanska šljiva, koju sam ranije, prvih dana ustaške ofanzive "zabazirao" u košari.
Tako sam se, sa svojim nerazdvojnim drugom Medom, u pomrčini, danima izležavao. Delili smo hranu i vodu. Život u košari pretvorio nam se u dugu i neprolaznu noć.
U jednom trenutku sam se, s razlogom, zapitao: Da li su ovo stigle prave jovanske zime? Tako je kada se u vremenu izgubi svaka vrsta orijentacije. Da li se još ratuje po bosanskim gudurama ili je došlo do željenog i dugo čekanog mira između tri zakrvavljena naroda!
Veoma me je čudilo što se front iz Blagojevića već mesecima nije pomerao. Po broju Tuđmanovih bojovnika koji su ovde stolovali, naslućivao sam da se još ratuje. Da rat nije završen.
Boreći se za goli život, još sam daleko bio od predaje. U meni je i dalje živeo neki čudni, srpski, hajdučki, bosanski inat. U meni je uporno trajao plamičak nade da ću preživeti i dočepati se dragocene slobode.
... Fizički sam jednako kopneo. Senka od čoveka, koža i kost. Odeća na meni bila je u ritama. Više sam ličio na kakvu neman iz narodnih priča nego na ljudsko čeljade. Noge sam uvijao u krpe i jagnjeće kože kojih je uvek bilo na tavanu. Po kućama u komšiluku nalazio sam razne umoljčane pantalone, kapute, džempere i na sebe navlačio da ne presvisnem od zime.
I nervi su mi već dobro bili načeti. Na sve sam se trzao i tonuo u san u kratkim pauzama. U snu su mi jednako dolazili moji dželati - hvataju me, i kolju. Uvek sam mislio: otkrili su me i sada su mi na tragu.

(Nastaviće se)