Ime za - ćutanje

Piše: Željko Jokić
Sa Ja­no­ma­mi­ma ra­do sam od­la­zio u lov i imao sam čak svoj luk i stre­lu, ali bio sam do­sta loš stre­lac. Jed­nom sam sa nji­ma uče­stvo­vao i u sed­mo­dnev­nom lo­vu ka­ko bi­smo obez­be­di­li do­volj­no me­sa za go­ste ko­ji do­la­ze se­lu u po­se­tu i na pred­vi­đe­nu go­zbu za tu sve­ča­nu pri­li­ku. Dok smo tu­ma­ra­li po džun­gli, vi­še sam pa­zio da se ne ubo­dem na ka­kav trn i ne ozle­dim, ne­go što sam osma­trao dr­ve­će i ši­blje ne bih li ugle­dao ka­kvu ži­vo­ti­nju. Se­ćam se ka­ko je, je­dan­put, neo­če­ki­va­no po­red mog uha s le­đa fi­juk­nu­la stre­la i pri­lič­no me pre­pa­la. Kad sam se okre­nuo da vi­dim šta se de­si­lo, po­red me­ne je pro­ju­rio mla­di Ja­no­mam dr­že­ći ko­plje u ru­ci da bi do­ku­su­rio po­go­đe­nu zmi­ju­ri­nu ko­ja se sa gra­ne stro­po­šta­la ne­da­le­ko od mo­jih no­gu.
Iz ovog lo­va za­pam­tio sam još je­dan za­ni­mljiv de­talj: kad god bi Ja­no­ma­mi po­go­di­le maj­mu­na ili mra­vo­je­da, dok su se ra­nje­ne ži­vo­ti­nje dra­le, ve­li­ko­du­šno su pre­pu­šta­li me­ni da ih do­kraj­čim svo­jim ko­pljem. Mi­slio sam da ti­me že­le kao sla­bom lov­cu da mi po­mog­nu, ohra­bre me i uka­žu ne­ku vr­stu po­ča­sti. Me­đu­tim, po po­vrat­ku u se­lo sa­znao sam da su to či­ni­li iz sa­svim dru­gih raz­lo­ga. Na­i­me, po ov­da­šnjem dav­na­šnjem obi­ča­ju, kad se me­so obez­be­đu­je za go­zbu, on­da lo­vac ko­ji ubi­je ži­vo­ti­nju ne­ma pra­vo da je­de nje­no me­so, već sa­mo osta­li uče­sni­ci sve­ča­no­sti. Sto­ga su pro­mu­ćur­ni Ja­no­ma­mi uvek me­ne na­go­va­ra­li da do­ku­su­rim ra­nje­nu di­vljač ka­ko bi i oni mo­gli u tom slu­ča­ju da se po­go­ste ulo­vom. Po­što sam ja bio stra­nac, to pra­vi­lo ni­je va­ži­lo i za me­ne, pa ta­ko nisam gla­dovao.

Naj­ve­ću pre­pre­ku za još pot­pu­ni­je pri­bli­ža­va­nje ovim lju­di­ma, pred­sta­vlja­lo je ne­po­zna­va­nje nji­ho­vog vr­lo kom­pli­ko­va­nog go­vo­ra. Sto­ga je uče­nje tog je­zi­ka bi­lo od sa­mog po­čet­ka moj pr­ven­stve­ni za­da­tak. Još pre do­la­ska u Pla­ta­nal, na­u­čio sam iz jed­nog pri­ruč­ni­ka iz­ve­stan broj ja­no­mam­skih re­či i iz­ra­za, ali je od njih u prak­si bi­lo vr­lo te­ško sklo­pi­ti re­če­ni­ce ko­je bi omo­gu­ći­le spo­ra­zu­me­va­nje i bar oskud­ni di­ja­log. Pa i ka­sni­je, kad sam već do­ne­kle na­u­čio taj go­vor i po­ku­ša­vao da raz­go­va­ram sa me­šta­ni­ma, is­po­sta­vi­lo se da u nji­ho­vom je­zi­ku uop­šte ne­ma ne­kih poj­mo­va uobi­ča­je­nih u na­šem op­šte­nju, što je kat­kad do­vo­di­lo do ne­spo­ra­zu­ma, pa i sme­šnih sce­na.
Ta­ko, na pri­mer, kad bih za­mo­lio da ne­ku reč po­no­ve, jer je ni­sam do­bro raz­u­meo, oni bi to dru­ga­či­je shva­ti­li s ob­zi­rom na to da kod njih ne po­sto­ji po­jam „raz­u­me­ti“: od­jed­nom bi se pri­bli­ži­li mo­me uhu i po­vi­še­nim gla­som po­no­vi­li re­če­ni­cu go­vo­re­ći da imam pro­ble­me sa slu­hom. Kad sam ih, re­ci­mo, pi­tao ka­kva je nji­ho­va ve­ra, ni­su raz­u­me­li, po­što ta­kav po­jam u njih, ta­ko­đe, ni­je po­sto­jao. On­da sam tražio da mi ka­žu da li ve­ru­ju u Bo­ga, a oni bi to shva­ti­li kao „da li po­zna­ju Bo­ga“ i od­go­va­ra­li od­reč­no, jer su po­jam „ve­ro­va­ti“ po­i­sto­ve­ći­va­li sa iz­ra­zom „lič­no po­zna­va­ti“. Ipak, vre­me­nom po­pri­lič­no sam ovla­dao je­zi­kom Ja­no­ma­ma, što mi je znat­no olak­ša­lo ži­vot i sna­la­že­nje u Pla­ta­na­lu. Po­go­to­vo mi je bi­lo od ne­pro­ce­nji­vog zna­ča­ja pri­li­kom sle­de­ćeg do­la­ska u ove kra­je­ve i po­lu­go­di­šnjeg bo­rav­ka u no­vom me­stu Še­ro­a­na-te­ri, u ko­jem ni­ko ni­je znao špan­ski, ni­ti ko­ji dru­gi stra­ni je­zik.
Osim ne­zna­nja je­zi­ka, po­ne­kad su me i ne­po­zna­va­nje obi­ča­ja i drev­nih pra­vi­la u ži­vo­tu ovih lju­di do­vo­di­li u ne­u­god­ne si­tu­a­ci­je, pa, mal­te­ne, i do kon­flik­ta. Ta­ko sam na sa­mom po­čet­ku svog bo­rav­ka, upo­znav­ši se ma­lo bo­lje sa jed­nim do­mo­ro­cem, po­ku­šao da ga gla­sno po­zo­vem po ime­nu. Na mo­je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, ne sa­mo da se ni­je oda­zvao, već je taj po­stu­pak iza­zvao nje­go­vu že­sto­ku re­ak­ci­ju i ljut­nju, za­ma­lo što me ni­je i fi­zič­ki na­pao. Ubr­zo mi je ob­ja­šnje­no da je ov­de stro­go za­bra­nje­no jav­no iz­go­va­ra­nje ime­na, iako ga svi ima­ju i svi zna­ju. De­ci se obič­no ime­na da­ju tek kad na­vr­še dve go­di­ne ži­vo­ta, jer se ve­ru­je da do tog do­ba mla­da du­ša još ni­je u pot­pu­no­sti oform­lje­na, pa se zbog to­ga i ne mo­že sma­tra­ti pra­vom oso­bom.

Nastaviće se