Detinjstvo kratkog veka

Najčešće je detetu kum seoski šaman, a ime se daje na osnovu neke lične osobine novorođenčeta, događaja koji se zbio u vreme rađanja, mesta rođenja i slično. Kad se detetu jednom da ime, mada ga u okolini svi znaju, nikada se javno i glasno ne sme izgovoriti. To je vajkadašnje pravilo koje se neprikosnoveno stolećima poštuje.
Taj "tabu" objašnjava se iskonskim strahom Janomama da bi glasnim izgovorom nečijeg imena mogli namamiti neprijateljski nastrojene šamane iz drugih sela, koji imaju moć da čuju i vide na daljinu, da usmere negativnu aktivnost ka dotičnoj osobi i uz pomoć svojih duhova "hekura" povrede je, nanesu neko zlo, možda i ubiju. Stoga se Janomami međusobno vazda oslovljavaju nekim rođačkim vezama kao, recimo, "hej, brate", "hej, sestro", "hej, oče ili majko" i slično, da bi tako bezimeni ostali van štetnih domašaja šamana. To je i razlog što su neki Janomami u Platanalu kao i drugim mestima gde postoje misionarske stanice, pored rođenih rado uzimali i strana, mahom španska imena. Veruju da time zbunjuju hekure, jer se agresija šamana može sprovesti samo kroz lično, ali ne i strano ime.
Pojedini šamani ne menjaju nikad svoje kršteno ime, niti se plaše da ga javno izgovaraju, pošto se ne boje štetnog šamanskog delovanja sa strane, uvereni u svoju moć i sposobnosti da uz pomoć svojih duhova neutrališu pokušaje štetnih dejstava. Posebno strogo zabranjeno je spominjanje imena osobe koja je umrla, što se smatra velikim prestupom i može dovesti do tuče čitavih porodica, pa čak i između dva sela.
Janomami veoma vole svoju decu, sve im dopuštaju i skoro ni u čemu ne ograničavaju. Čini mi se da u svetu nema mališana koji provode tako lepo, bezbrižno i srećno detinjstvo kao u ovoj nedođiji. Njih ne opterećuje polazak u školu, učenje prvih slova, čitanje, računanje i slične đačke brige. Od kako prohodaju pa do puberteta, sve vreme provode u prirodi, međusobnom druženju, uživanju u igri, veselom čavrljanju i smehu, jurnjavi po šumi, veranju uz drveće, kupanju u reci ili potoku, upoznavanju životinja, bilja, cveća i drugih darova prirode oko sebe. To blaženo detinjstvo traje otprilike do jedanaeste-dvanaeste godine, da bi se onda sve naglo izmenilo.
Čim deca preguraju tu starosnu granicu, odjednom im životni put kreće drugačijim tokom: postaju odgovorna za učinjene postupke i lagano se uključuju u svet odraslih. U tom pogledu naročito mi je bilo žao dojučerašnjih devojčica gledajući kako naglo, mnogo pre od svojih muških vršnjaka, preuzimaju na svoja nejaka pleća neke ozbiljne i ne baš lake dužnosti u domaćinstvu. Na primer, da se brinu o mlađoj braći i sestrama dok su majke zbog sakupljanja drva, rada u vrtu i drugih poslova odsutne iz šapona. Pa i kad se ove vrate kući, ćerkice moraju da im pomažu u donošenju vode, loženju vatre ili kuvanju.
Još jedan značajan trenutak dešava se u tom dobu ženskom detetu: dobijanje prve menstruacije. Ova pojava se u Janomama obeležava posebnim, prijatnim ritualom. Devojčica se tada izdvaja u poseban deo šapona i taj prostor se svud unaokolo ogradi lišćem kako bi potpuno bio skriven od pogleda ostalih žitelja sela. U tom svojevrsnom karantinu curica provede potpuno sama, izolovana i u mraku oko nedelju dana. Za to vreme niko joj ne sme prilaziti osim jedne, obično starije žene, koja joj povremeno donosi malo hrane i vode.
Kad mine taj period i prestanu vidljivi znaci ciklusa, curica izlazi iz karantina, žene je okupaju i suknjicu zamene novom, skrate i dovedu u red kosu i stave ukrase da lepo izgleda. Od tog časa više se ne smatra devojčicom već devojkom, odnosno ženom sposobnom za udaju i rađanje, što se obično u najkraćem roku i dešava.
(Nastaviće se)