Parada za goste

Piše: Željko JOKIĆ
ŠTO je se­lo ve­će i tu­če su če­šće, uglav­nom zbog že­na, pa to do­vo­di do po­dvo­je­no­sti i po­de­le me­đu me­šta­ni­ma. Uče­sta­li suko­bi ne­ret­ko su uzrok po­de­le se­la na dva ta­bo­ra pri če­mu jed­na gru­pa­ci­ja na­pu­šta do­ta­da­šnje na­se­lje, tra­ži no­vu lokaciju gde po­di­že se­bi ša­po­no, ure­đu­je ba­štu i se­lu da­je no­vo ime. Ta no­va na­se­lja po­ne­kad su vr­lo ma­la, sa sve­ga 20-30 suša, pa da bi op­sta­la i bi­la bez­bed­na, obič­no skla­pa­ju sa­ve­zni­štvo sa moć­ni­jim su­se­di­ma, što se pro­sla­vlja go­zbom, tr­go­vač­kom tram­pom i raz­me­nom že­na.
Ta­kve, a i dru­ge go­zbe i sve­ča­no­sti ima­ju raz­li­čit sa­dr­žaj i for­mu, ali u osno­vi su slič­ne jed­noj ko­joj sam imao pri­li­ke da pri­su­stvu­jem.
Uoči do­la­ska go­sti­ju do­ma­ći­ni su, pre sve­ga, na­sto­ja­li da za go­zbu obez­be­de što ve­će ko­li­či­ne hra­ne. Gru­pa lo­va­ca kre­nu­la je u šu­mu da pri­ba­vi po­treb­ne za­li­he sve­žeg me­sa. Istovremeno, iz sop­stve­ne ba­šte obez­be­đe­ne su go­mi­le plantana i dru­gog vo­ća i po­vr­ća. Za­tim se pri­stu­pi­lo či­šće­nju ša­po­na od ot­pa­da­ka i osta­ta­ka sme­ća, kao i sre­di­šnog pla­toa gde će se od­vi­ja­ti glav­na sve­ča­nost.
ZA tu pri­li­ku do­ma­ći­ni, a i go­sti ko­ji do­la­ze, po­seb­nu pa­žnju po­kla­nja­ju svom iz­gle­du i ukra­ša­va­nju. Mu­škar­ci li­ce i te­lo pre­ma­zu­ju pri­ja­telj­skom cr­ve­nom bo­jom, a mi­ši­ce i gla­ve ki­te ra­zno­boj­nim pe­ri­ma, dok že­ne oko vra­ta sta­vlja­ju per­le i drugi na­kit, a kroz ru­pi­ce na usna­ma i uši­ma pro­vla­če obojena drv­ca i ša­re­na per­ca.
Po pri­spe­ću go­sti­ju, sve­ča­nost za­po­či­nje na sre­di­šnom pla­tou pa­ra­dom mu­ška­ra­ca iz oba se­la sa uz­dig­nu­tim iša­ra­nim ko­plji­ma iz­nad gla­va, či­me se de­mon­stri­ra obo­stra­no pri­ja­telj­stvo. Onda bi go­sti iz­vo­di­li svo­je ple­so­ve kli­ču­ći i še­pu­re­ći se ukra­si­ma i po­kre­ti­ma, ka­ko bi za­di­vi­li do­ma­ći­ne, a ovi im posle to­ga uz­vra­ća­ju na sli­čan na­čin. Za sve to vre­me, celokup­nu ce­re­mo­ni­ju pri­sut­ni gle­da­o­ci pro­pra­ća­ju podvikivanjem, vri­šta­njem i kri­ci­ma kao iz­ra­zom di­vlje­nja i oduše­vlje­nja. Po­sle to­ga, sva­ki do­ma­ćin bi uzeo za ru­ke jed­nog ili vi­še gostiju, od­veo ih u svoj deo ša­po­na, po­sa­dio u raza­pe­te mre­že i po­slu­žio obil­nom su­pom od plan­ta­na, hle­bom od ju­ke i di­mlje­nim me­som.
Kad su se svi do­bro za­lo­ži­li i ma­lo pre­dah­nu­li posle bogatog obe­da, oba­vi­la bi se me­đu­sob­na raz­me­na pred­me­ta, a to su naj­če­šće: vr­ho­vi stre­la, lu­ko­vi, mre­že za le­ža­nje, kor­pe, posu­đe, du­van, ha­lu­ci­no­ge­na sred­stva, če­lič­ne alat­ke, čak i psi. U stva­ri, sva­ko se­lo ima u po­gle­du ar­ti­ka­la tr­go­vi­ne ne­ke svo­je spe­ci­ja­li­te­te, pa se vr­ši tram­pa. Ono što je me­ni pri ­tom bi­lo čud­no­va­to, je­ste obi­čaj sa­svim su­pro­tan na­šem: da ku­pac ve­li­ča kva­li­tet tu­đe ro­be, dok se pro­da­vac, obrnuto, stal­no iz­vi­nja­va zbog to­bo­žnjih nje­nih ma­na. Cen­ka­nja i po­ga­đa­nja sko­ro da i ne­ma, pa se raz­me­na od­vi­ja br­zo i efikasno.
Ova­kvi pri­ja­telj­ski su­sre­ti i sve­ča­no­sti or­ga­ni­zu­ju se sa­mo po­vre­me­no. Ina­če, u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, pa­žnja ži­te­lja usmere­na je na in­ter­ne ak­tiv­no­sti ša­ma­na i nji­ho­vih ri­tu­a­la i grup­nih se­an­si.
Ša­ma­ni su ne sa­mo drev­ni is­ce­li­te­lji ko­ji na svoj na­čin le­če su­na­rod­ni­ke, ne­go su oni od­u­vek bi­li, a kod Ja­no­ma­ma još uvek i da­nas, du­hov­ne vo­đe svo­je za­jed­ni­ce, naj­i­stak­nu­ti­ji i naj­ce­nje­ni­ji ple­men­ski pred­stav­ni­ci či­ja reč i auto­ri­tet se ve­o­ma po­štu­ju.
Raz­li­ka iz­me­đu po­pa i ša­ma­na je u to­me što su u na­šoj ve­ri sve­šte­ni­ci po­sred­ni­ci iz­me­đu nas i Bo­ga, dok su ša­ma­ni posred­ni­ci iz­me­đu lju­di i du­ho­va. Sa­mo kad se mi mo­li­mo, nema­mo di­rekt­no is­ku­stvo Bo­ga, dok kod ša­man­skog ri­tu­a­la svi ko­ji u to­me uče­stvu­ju do­ži­vlja­va­ju isto­vet­no is­ku­stvo ko­je ša­man pro­iz­vo­di.

(Nastaviće se)