Nema dokaza o genocidu

HRVATSKE vlasti, koje je u Zagrebu vodio Franjo Tuđman, išle su Miloševićevim stopama, i one su, takođe, želele da raskomadaju Bosnu etničkim čišćenjem priželjkivanih teritorija. Pošto Bluit ne nalazi za shodno da istražuje protiv srpskih podstrekača iz Beograda, logično, ne zanima se ni za hrvatske podstrekače iz Zagreba, piše Artmanova.
Neslaganja između Grejema Bluita i Del Ponteove je bilo i oko Srebrenice. "Nemamo dokaze za genocid", govorio je Bluit i "odbijao bilo kakvu vezu vlasti Beograda s masakrom u Srebrenici", smatrajući da se radi o "ludosti generala Mladića". U međuvremenu, dokazi su počeli da pristižu, i Karla del Ponte je, konačno, mogla da podigne optužnicu koja dovodi Miloševića u vezu sa Srebrenicom i Sarajevom.
Na scenu, međutim, stupa sudija Džefri Najs. On se oštro protivi, "zbog pomanjkanja vremena", da se u proces protiv Miloševića uvode Sarajevo i Srebrenica.
"On (Džefri Najs) smatra da ne postoji veza između Miloševića i Mladića i da treba mnogo vremena da bi se dokazalo da je logistička podrška, koju je Beograd pružao srpskim snagama koje su držale opsadu Sarajeva, omogućila zločin", piše Artmanova. Sud je, međutim, 2003. godine dobio podatke koji, konačno, dovode u vezu srpsku vojsku u Bosni i Beograd, u kojoj "Mladić više ne deluje kao samostalni atom koji se odvojio od centralne strukture, već kao produžetak vojske iz Beograda".

Palikuća i partner

DžEFRI Najs je, međutim, "odlučio da podrži američke i britanske vojne analitičare koji odbijaju bilo kakvu vezu između Mladića i Beograda, Beograda i Srebrenice ili Sarajeva, između srpske vojske iz Bosne i one iz Beograda, između paravojnih formacija i centralne srpske vlasti". Florans Artman, međutim, ističe da su "svi oficiri koji su zauzimali ključna mesta u okviru srpskih snaga u Bosni, angažovani za preuzimanje Srebrenice i masakre koji su usledili, bez izuzetka, pripadali generalštabu u Beogradu i nastavili da budu plaćani iz Beograda". I za Pitera Mekloskija , koji je rukovodio nad 17 optužnica za Srebrenicu, međutim, kao i za Najsa, i za američke i britanske vojne analitičare, glavni nalogodavac za masakr u Srebrenici bio je Mladić, i niko drugi, dok Milošević nije imao uticaja na srpsku vojsku u Bosni. "Insajderi" su, međutim, kasnije ustanovili vezu, ističe Artmanova. Ali, svedoke su, kaže, sistematski diskreditovali vojni analitičari.
"Anglosaksonski vojni analitičari (nije bilo Francuza) svesno i sistematski su prikrivali direktnu odgovornost Miloševića za zločine u Bosni i naročito u Srebrenici", piše Artmanova, ističući da su to radili po naređenju njihovih vlada, da "Tribunal, formiran da bi sakrio njihovu političku nemoć, ne otkrije, slučajno, niskost velikih sila tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji". Ova interna sabotaža i činjenica da Amerikanci, Britanci i Francuzi nisu dostavili sve informacije koje su imali, što bi otklonilo svaku sumnju, učinili su da se izgubi mnogo vremena, piše autor knjige "Mir i kazna". Milošević je za nju, istovremeno, bio "palikuća Balkana", ali i "privilegovani pregovarač zapadnih sila". Amerikanci, tako, godinama odbijaju da dostave tražene zapise prisluškivanih telefonskih razgovora, koji bi, po mišljenju Artmanove, lako povezali Beograd i tragediju u Srebrenici.

Ključ enigme

"U VAŠINGTONU, Parizu ili Londonu, diskurs se nije menjao. Čak i više od deset godina posle događaja, velike sile ne žele da priznaju da su informacije koje su posedovale jasno pokazivale pretnju koja je visila nad muslimanskom populacijom čim je enklava pala u ruke Mladića i njegove vojske", piše Artmanova, ističući i da, istina, velike sile, ipak, nisu mogle da pretpostave da će doći do tragedije tolikih razmera.
Džefri Najs je, međutim, dugo odbijao da "stavi svoju reputaciju u igru da bi zadovoljio ego Karle del Ponte", odbijajući da poveže Srebrenicu i Miloševića. Karla del Ponte je, posle duge borbe, na kraju, ipak, nadjačala svoje unutrašnje protivnike.
Velika borba vodila se i za dokumentaciju. Karla del Ponte je dugo nastojala da dođe do zapisnika sa sastanaka Vrhovnog saveta odbrane SCG. Konačno, jednom ekspertu iz Haga dozvoljeno je da vidi jedan odabrani deo, ali bez mogućnosti da pravi kopije. Za Florans Artman sam uvid u ova dokumenta bio je dovoljan da shvati da se tu nalazi "ključ svih enigmi" i da je Milošević bio ne samo "arhitekta rata" i "koautor etničkog čišćenja", već da je svemu tome "orkestrirao".
Dokumenta su otkrivala mnogo toga što je Mladića, po mišljenju Artmanove, dovodilo u direktnu vezu s Beogradom.
"Nije Karadžić politički šef Srba iz Bosne, nego je Lilić, predsednik srpsko - crnogorske države, na osnovu odluke Vrhovnog saveta odbrane, dekretom od 16. juna 1994. godine, dodelio novu zvezdicu generalu Ratku Mladiću."
Ali, navodi Artmanova, zbog "zaštite vitalnih nacionalnih interesa", Srbija uspeva da izdejstvuje da mnogi od kompromitujućih podataka iz Međunarodnog suda u Hagu za bivšu Jugoslaviju budu nedostupni Međunarodnom krivičnom sudu.

Kontrolisao vojsku

JEDNA od kompromitujućih izjava za Miloševića bio je i njegov razgovor s Hrvojem Šarinićem, 12. novembra 1993. godine:
"Iskreno vam kažem da sam sa Republikom Srpskom u Bosni, koja će pre ili kasnije biti deo Srbije, rešio 90 odsto srpskog nacionalnog pitanja, na isti način kao što je Tuđman rešio hrvatsko nacionalno pitanje preko Herceg-Bosne." Florans Artman ističe da je "Pariz znao da se srpski nacionalisti spremaju da podele Bosnu u krvi da bi podelili zajednice i regrupisali odvojene teritorije u jednu jedinu srpsku državu".
Artmanova ističe da je Milošević "kontrolisao Karadžića i Mladića" i sve srpske vojske.
"Ni u jednom telefonskom razgovoru između Miloševića i Karadžića, od onih koji su dostavljeni Tribunalu, genocid se ne pominje direktno.
Milošević, međutim, nije mogao da ne zna za genocidne namere Karadžića u Bosni, imajući u vidu bliske veze", piše Artmanova i kaže da je sud utvrdio vezu između "palate i polja smrti".
Ona tako, na primer, ističe da se "ofanziva na Srebrenicu planirala i pripremala u štabu u Užicu". Artmanova naglašava da postoje kriptovani podaci o tome da je Milošević, čak, pre događaja u Srebrenici, znao da će "srpska armija u Bosni verovatno odvojiti muškarce u godištu sposobnom za ratovanje".
Florans Artman se dugo bavi Miloševićem i stvara njegov psihološki portret, na osnovu iskustava koje je ponela iz Haga.
"Milošević nije samo odobravao, nego je i delio nameru da se počini genocid, a da nikada nije pokušao da to spreči, odakle proističe njegova krivična odgovornost", piše autor knjige "Mir i kazna".
Sudija Džefri Najs, međutim, nije mislio tako, ističe Artmanova.
"Pošto nije verovao u krivicu Miloševića za genocid u Srebrenici, Najs je prosledio dokaze sudu, ali nije efikasno pledirao za genocid."


PRAVO I - POLITIKA
ARTMANOVA prenosi Najsov zaključak o Miloševiću, posle "hiljadu i osamsto sati procesa".
"Na početku, Milošević nije bio u stanju da vodi unakrsna ispitivanja. Onda su ga posavetovali i brzo je naučio. Bilo je iznenađujuće videti ga kako postupa svakog puta na isti način. Uvek bi počinjao unakrsna ispitivanja političkim primedbama, onda bi sudije od njega tražile da se usredsredi na pitanja koja se odnose na glavno ispitivanje, a on bi onda protestovao zbog vremena koje mu je dodeljeno i nastavljao da izlazi iz konteksta, koristeći reč da bi branio svoje teze. Kada bi isteklo vreme kojim bi raspolagao, stavljao je do znanja da je ostao veliki broj pitanja koje treba da postavi svedoku", kazuje Džefri Najs.

Knjiga „Mir i kazna“ izlazi 20. oktobra u izdanju „Kluba plus“ i „Filipa Višnjića“. Knjiga po pretplatnoj ceni od 800 dinara može se naručiti na tel. 011/344 1074 ili imejl fvisŽverat.net
(Nastaviće se)