Zverski plan generala

AGENT CIA Feliks Rodriges, u čijoj je vojnoj knjižici pisalo da se zove Feliks Ramos, imao je u popodnevnim časovima pune ruka posla. Trebalo je pripremiti i otpremiti leš Če Gevare iz La Igere u Valje Grande.

Zbog toga je u La Igeru oko 15 časova doleteo vojni helikopter. Če je već bio streljan i spreman za evakuaciju.

- Njegov leš, priseća se Rodriges u intervjuu američkom radiju, bio je umrljan zemljom, koja se uhvatila na njegovu okrvavljenu uniformu. Kako je prilikom streljanja pao na stranu, zemlja se uhvatila i po njegovom licu. Uzeo sam šolju vode i oprao mu lice. Obrisao sam ga, a onda sa maramicom u ruci pokušao da mu zatvorim oči, koje su bile širom otvorene. Nije bilo moguće, ja ih zatvorim, one se otvore. Digao sam ruke...

Vojnici su mrtvog Čea postavili na nosila i vezali ih za donji trap helikoptera, sa desne strane. U tim trenucima, između Indiosa, koji su iz prikrajka i preko ograde pratili šta se dešava ispred škole, pojavio se lokalni paroh iz Puzare Rodžer Saler i zatražio od vojnika da stanu, da bi obavio Božju službu za pokojnika, koji nije verovao u Boga, ali koji sada više nije mogao ništa da kaže.


LIČI NA HRISTA


RODRIGES, koji je bio u stalnoj vezi sa štabom u Valje Grande, a povremeno i sa centralom CIA u Vašingtonu, držao je sve konce u svojim rukama. Pre nego što će ući u helikopter, pilot mu je rekao da pomeri napred Čeovo telo, kako ne bi došlo do debalansa na letilici. "Učinio sam to naglo, kaže Rodriges, iz Čeovog grudnog koša je šiknula krv..."

Indiosi, koji su to pratili preko ograde i iz žbunja, samo su se prekrstili. U njihovom samotnom životu dešavalo se nešto što ni u snu nisu mogli da zamisle.

- Liči na sveca - kaže seljak Indiosu pored sebe.

- Liči na Isusa Hrista - kaže ovaj drugi, žurno se krsteći.

U tim trenucima u varoši Valje Grande bilo je kao u košnici. Sletali su helikopteri iz La Paza i Santa Kruza. Stižu generali, guraju se novinari i fotoreporteri, svi građani, do juče spokojne varoši, su na nogama i na ulici. Očekuje se značajna vest, a niko ne zna šta se zapravo dešava.

Nešto pre 17 časova na poljanu, pored varoši, sleteo je helikopter sa Čeom. Prvi je izašao agent Rodriges, dao je instrukcije da Čea na vešalima natovare na vojni kamion koji je čekao. Odvezli su se u bolnicu "Senjor de Malta" u centru grada.

Čea su uneli unutra, i pola sata nakon što su ga dovezli, izneli su ga na nosilima i postavili na betonsku platformu ispred bolničke perionice. Bio je go do pojasa, da mu se vide rane na grudima. Ispod glave mu je bilo podmetnuto parče drveta da bi bolje mogli da mu vide lice. Oči su mu i dalje bile otvorene.

"Ovo je Ernesto Gevara, zvani Če. Raspolažemo sasvim pouzdanim podacima da je to on. Poginuo je juče u obračunu između njegove gerile i naših vojnih snaga. Gerila je razbijena i likvidirana..."

Novinari su pribeležili te njegove reči, mada su mnogi posumnjali da su se događaji tako odvijali.

U svakom slučaju, vest je odletela u svet. Agencije su javljale: "Hitno, hitno, ubijen Če Gevara". Radio i TV stanice su prekidale redovne programe da saopšte senzacionalnu vest.


GLAVA KAO DOKAZ


VAROŠ Valje Grande je utonula u mrak tropske noći. Čea su uneli u bolnicu zbog obdukcije.

A onda je, kao u nekom tajnovitom zavereničkom filmu, počeo da zaseda "štab za sahranu", koji je sazvao general Ovando. Bili su tu general Tores, načelnik generalštaba bolivijske vojske, pukovnici Senteno Anaja i Andres Selic, šef bolivijske obaveštajne službe Roberto Kantiniljas i neizbežni Feliks Rodriges. Bio je tu i još jedan agent CIA Gustavo Viljaldo, koji je te noći dobio zadatak da se operativno stara o Čeovom lešu.

Rodriges ovako opisuje taj sastanak:

- Prvo sam detaljno ispričao generalu Ovandu šta mi je Če rekao prilikom ispitivanja i kako je protekla operacija streljanja. U jednom trenutku Ovando se oglasio rečima: "I šta ćemo da radimo ako Fidel Kastro negira da je ovo Če Gevara, da smo sve izmislili. Potreban nam je neoboriv dokaz da je Če mrtav. I, zato, odsecite mu glavu i stavite je u formalin da se očuva..."

- Bio sam šokiran - kaže Rodriges. I rekao sam mu:

- Generale, vi to ne možete učiniti.

- Zašto ne? - začudio se.

- Zato što iako Kastro negira njegovu smrt, Bolivija, koja je katolička zemlja, ne može kao dokaz ponuditi ljudsku glavu...

- Šta ćemo? - insistirao je general.

- Ako hoćete dokaz koji ne može negirati, odsecite mu prst. Mi imamo otiske njegovih ruku.

Povukao se, a onda je rekao:

- Onda mu odsecite obe šake i dobro ih očuvajte...


RUKE NA ČUVANJE


- PRED zoru su me obavestili da je obdukcija izvršena i da su Čeu odsečene ruke - završava svoja morbidna sećanja Feliks Rodriges, zvani Ramos.

I kao što je sve u vezi sa životom i smrću Če Gevare imalo volšebne obrte i zaplete, tako se desilo i sa njegovim odsečenim rukama. Pošto su agenti CIA i ljudi bolivijske vojne obaveštajne službe uzeli otiske Čeovih prstiju, ruke su date na čuvanje ministru unutrašnjih poslova Antoniju Argedasu, bivšem sindikalnom lideru, a sada drugom po važnosti čoveku u bolivijskom vojnom režimu.

Antonio Argedas, sa kojim je autor ovih redova imao priliku da razgovara tri godine kasnije, u Meksiku, stavio je Čeove šake u teglu, a onda ih sklonio negde u klancima ispod Anda. On je, u međuvremenu, rešio da se "odmetne" od režima i da se okrene protiv CIA, pa je krišom poslao na Kubu kopiju Čeovog dnevnika, a onda je zatražio politički azil u meksičkoj ambasadi. U međuvremenu je vratio Čeove ruke sa Anda i sakrio ih na sugurno mesto u La Pazu.

Dok je još bio zatočen u meksičkoj ambasadi, odakle su ga 1970. godine prebacili u Meksiko, Argedas je zamolio svog prijatelja Viktora Sanijera da u La Pazu potraži njegovog sina Karlitosa i da se domogne Čeovih ruku. Našli su ih ispod betonskog patosa u spavaćoj sobi Antonija Argedasa. Bile su očuvane, a onda ih je Sanijer, uz mnogo peripetija, putujući preko Evrope, početkom januara 1970. godine, preneo na Kubu i predao ih Kastru.

Dvadeset i sedam godina kasnije, u Boliviji su pronađene Čeove kosti, i u oktobru te iste godine sahranjene u Santa Klari.

Ali, priča o Čeovim posmrtnim ostacima tu nije završena.


(NE)SPOSOBNI RATNIK


U ČEOVOM dnevniku iz Bolivije, na više mesta je zapisano: "Opet me muči astma, a lekovi su mi nestali."

Astma je Čea pratila celog života.

Njegovi roditelji, koji su se bili doselili iz Rosarija u Buenos Ajres, otkrili su rano da dečak pati od astme, pa su se preselili u mesto Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje, jer je tamo klima bila povoljnija. Če je tamo ostao sve do studija, kada su se opet preselili u Buenos Ajres, gde je on, 1953, završio medicinu.

U međuvremenu, Ernesta Gevaru su pozvali na regrutaciju. Regrutna komisija ga je proglasila nesposobnim za vojnu službu.

Njemu to, međutim, nije smetalo da celog života ratuje i da umre kao gerilac u bolivijskim gudurama.


SUSRET U MEKSIKU

KAD je stigao u Meksiko, potkraj 1954. godine, Če se zanosio idejom da otputuje u Kinu.

Njegova prva supruga Hilda Gadea kaže da je on preko Kine hteo da stigne u Vijetnam i da se tamo bori, mada o tome nije glasno govorio.

U proleće sledeće godine, Če je kupio brodsku kartu za Kinu i već je počeo da se priprema za daleki put.

Ali, slučaj je hteo drugačije. Če se početkom jula 1955. godine sreo u Meksiku sa Fidelom Kastrom, koji se pripremao za iskrcavanje na Kubu, prihvatio je njegov poziv da ga prati i nije više pominjao Kinu.
(Nastaviće se)