Armija odbija puč

Piše: Veljko Kadijević
POČETAK demonstracija 9. marta 1991. godine delimično sam pratio iz kabineta Borisava Jovića - tada predsednika Predsedništva SFRJ. Srpsko rukovodstvo je organizovalo miting podrške svojoj politici na Ušću, dok je opozicija skupove svojih pristalica organizovala u centru Beograda, iako je centar Beograda bio zabranjen za skupove. Opozicija tu zabranu nije poštovala iz više razloga, a pre svega zbog glavnog cilja demonstracija - da brzo zauzme institucije vlasti i medije.

Ja sam predložio Joviću, koji je to odmah preneo Miloševiću, da njihove pristalice okupljene na Ušću, kojih je bilo znatno više nego demonstranata opozicije okupljenih u centru grada, povedu u centar, pozovu još i radnike iz Rakovice i da oni bez policije i vojske rasteraju demonstrante. Oni taj predlog nisu prihvatili. Rezultat je poznat. O njemu sam prethodno govorio.

Tu je srpsko rukovodstvo, prvi put, na tako očigledan način pokazalo ko i kako, za njihov račun treba da obavlja teške, složene ili čak "prljave" poslove, tako da oni uvek budu "čistih ruku", pa ako poduhvati donesu pobede oni su tu da te pobede pripišu sebi i iskoriste ih, a ako izgube, onda je odgovoran onaj ko je akcije, operacije, poduhvate i slično izvodio, a ne oni. Istu takvu politiku će Slobodan Milošević sprovoditi dalje sve do konačnog poraza države, vojske, sebe lično, uključujući predaju i odlazak u Hag, da mu sude već osvedočeni neprijatelji srpskog naroda.


U JOVIĆEVOM KABINETU
DVA dana nakon što je JNA efektno i vrlo lako rasturila demonstracije u Beogradu i tako jasno svima u zemlji i inostranstvu pokazala da neće dozvoliti nikakve nelegalne modele zauzimanja vlasti, ja sam po pozivu Jovića došao u njegov kabinet gde se već nalazio Slobodan Milošević. Nakon pozdrava, Milošević je odmah, bez nekog posebnog objašnjenja rekao da je situacija u zemlji takva da JNA treba da preuzme vlast, pohapsi sve koga treba (naravno, on tada nije video da bi trebalo pohapsiti 90 odsto hrvatskog, slovenačkog i muslimanskog, veliki deo makedonskog, pa i srpskog naroda) i uvede red u zemlji.

Odmah sam odgovorio, ne ulazeći u raspravu sledeće: da ja sam nikada tako sudbonosnu odluku neću doneti, jer ja imam Štab Vrhovne komande koji pre odluke i mnogo manjeg značaja pažljivo ceni situaciju, da moj Štab po svojoj funkciji kontinuirano prati i procenjuje sadašnju situaciju u zemlji, istovremeno procenjuje sve moguće realne varijante rešenja i da ću ga ja odmah čim stignem u Štab upoznati sa predlogom Miloševića. Kada Štab završi rad, što će biti vrlo brzo, ja ću o našem predlogu odmah obavestiti predsednika Jovića, koji je sve vreme tu sedeo i skoro ništa nije govorio.

Odmah posle toga ja sam ustao, pozdravio se sa Miloševićem i Jovićem i pošao u Sekretarijat za narodnu odbranu, gde je bio Štab Vrhovne komande na okupu. Pri izlasku iz Jovićevog kabineta na vratima sam sreo Momira Bulatovića, koji je upravo ulazio u kabinet. Samo smo se pozdravili, ja sam izašao, a on je ostao sa Miloševićem i Jovićem.

Štab Vrhovne komande je isti dan zauzeo stav o predlogu Miloševića i ja sam taj stav saopštio Joviću. Naš predlog se sastojao iz dve tačke:


PRVO, VANREDNO STANJE...
PRVO, JNA neće preuzimati vlast u zemlji putem tzv. "vojnog puča", kako je tražio Milošević, zato što je Štab Vrhovne komande ocenio znatno pre ovog zahteva Miloševića, da bi taj pokušaj doživeo tragičan poraz, osobito dugoročnije posmatrano.

Drugo, da umesto toga, predsednik Predsedništva sazove sednicu Vrhovne komande na kojoj će Štab Vrhovne komande predložiti uvođenje vanrednog stanja u zemlji sa adekvatnim merama koje bi na legalan način obezbedile sve ono što bi "vojni puč" nelegalno pokušao da uradi.

Pretpostavljam da je Jović obavestio Miloševića. Naš predlog je prihvaćen i Jović je kao predsednik Predsedništva koje je imalo i funkciju kolektivnog Vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ, sazvao sednicu Vrhovne komande za 12. mart 1991. godine. Sednica je održana 12., 14. i 15. marta. Na osnovu kratko izložene procene situacije, ja sam u ime Štaba Vrhovne komande izneo predloge čija se suština sastojala u sledećem:

1. Uvesti vanredno stanje u zemlji.

2. Podići borbenu gotovost JNA do nivoa koji će garantovati poštovanje mera vanrednog stanja, posebno sprečiti i međunacionalne oružane sukobe i građanski rat, osigurati uslove za miran, demokratski rasplet jugoslovenske krize.

3. Preduzeti hitne i odlučne mere da se narušeni sistem odbrane zemlje dovede u zakonske okvire, a to znači - raspustiti i razoružati sve paravojne formacije, vratiti komandovanje teritorijalnom odbranom u zakonom utvrđene okvire tamo gde je to narušeno; dovesti u red mere vojne obaveze tamo gde su narušene.

4. Intenzivirati rad i postići dogovor o budućem uređenju Jugoslavije i utvrditi način i vreme realizacije tih dogovora.

Kao što je poznato, posle dugih i teških rasprava sa prekidima, Predsedništvo SFRJ nije prihvatilo ponuđene predloge.

Sednica je održana na ratnom komandnom mestu Vrhovne komande u Beogradu, koje je, inače, izgrađeno sa veoma jakom protivnuklearnom, protivbiološkohemijskom zaštitom. Većina članova Predsedništva je prvi put bila na tom komandnom mestu. Valjda zbog ratne atmosfere i režima koji je vladao na komandnom mestu, ali i zbog straha, Mesić je mene pitao: "Da li smo uhapšeni?"

Ja sam mu odgovorio da ako bi bilo hapšenja, sigurno ne bi počeli s njim, niti sa bilo kojim članom Predsedništva SFRJ, jer oni nemaju baš nikakvu vlast, niti se za bilo šta ozbiljno pitaju u svojim republikama, odnosno pokrajinama.


DRNOVŠEK - ZANEMEO
KADA su se svi članovi Predsedništva upoznali sa svojim kabinetima i vezama koje su imali na raspolaganju - unutrašnjim i spoljnim - i kada su počeli vrlo mnogo da koriste uglavnom spoljne veze, onda je valjda i Mesić video besmislenost svoga pitanja. Mesić, Tupurkovski i Drnovšek su najviše koristili spoljne veze. Mesić je stalno obaveštavao Tuđmana, Drnovšek Kučana, a Tupurkovski američku ambasadu u Beogradu. Tim putem dobijali su i naknadna uputstva šta i kako da rade još za vreme trajanja sednice. Pored toga, svako veče su svi članovi Predsedništva odlazili u grad gde su i stanovali, tako da su imali mogućnost za neograničene komunikacije sa kim su želeli.

Interesantna je bila i epizoda sa Drnovšekom. Po odluci slovenačkog rukovodstva, on je već par meseci prestao da dolazi na sednice Predsedništva, a Slovenci su potpuno prekinuli slanje svojih regruta u JNA na služenje vojnog roka. Na ovu sednicu su ga poslali, jer su unapred znali da će im glas Drnovšeka biti potreban da Predsedništvo ne prihvati predlog Štaba Vrhovne komande. U toku sednice kada je Drnovšek govorio, upitao sam ga:

"Da li si ti kao član kolektivnog Vrhovnog komandanta protiv postojanja JNA?"

Ovo pitanje ga je veoma zbunilo, pa je najpre počeo da nešto muca, a potom je rekao da ne zna zašto ga to pitam. Ja sam mu rekao da prvo odgovori na ovo vrlo bitno pitanje s obzirom na vojnu funkciju koju je obavljao, a potom ću mu ja reći zašto ga to pitam. Pošto je on i dalje bio bez odgovora, rekao sam mu:

"Ti si protiv postojanja JNA i to si u praksi dokazao time što je Slovenija prestala da šalje regrute u JNA, a kao što znaš, JNA nema profesionalne vojnike, pa si se tom odlukom praktično opredelio za ukidanje JNA. Ne postoji nijedna armija na svetu, niti može postojati bez vojnika. Ti si danas došao na ovu sednicu po nalogu svojih gospodara samo da bi glasao protiv predloga Štaba Vrhovne komande".

Sve ovo je, kao i ceo tok sednice, snimila i TV kamera.

TAJNO U MOSKVU
POŠTO predlog Štaba Vrhovne komande nije prihvaćen, ja sam smatrao da bi pre definitivne odluke o novonastaloj situaciji, trebalo preko sovjetskog rukovodstva proveriti da li bi nas NATO napao ako bi JNA pošla u realizaciju predloga Štaba Vrhovne komande i kakva bi u tom slučaju bila reakcija Sovjetskog Saveza, odnosno Varšavskog bloka koji je još uvek imao svoje divizije u Mađarskoj. Zato sam u dogovoru sa predsednikom Jovićem odlučio da ja sa tim pitanjem inkognito pođem u Moskvu na jedan dan. Sastanak sa maršalom Jazovim, tadašnjim ministrom odbrane SSSR je odmah i lako ugovoren. Članovima Predsedništva Jović je saopštio da će se sednica nastaviti kroz jedan dan, kako bi svi članovi Predsedništva mogli da izvrše dodatne konsultacije, a i da sami razmisle o svojim dosadašnjim stavovima.

SNIMAK SEDNICE
KADA je već o TV snimku ove sednice Predsedništva SFRJ reč, želim da istaknem da je znatno kasnije, kada sam ja već bio u penziji, Televizija Srbije počela prikazivati ceo tok sednice, podeljen u nekoliko nastavaka. Međutim, posle prikazanih nekoliko nastavaka naređeno je da se to skine sa TV programa. Ja nikada nisam ispitivao ko je i zašto naredio da se prestane sa prikazivanjem snimka te sednice, a ono što sigurno znam jeste da je jednu takvu odluku moglo doneti samo srpsko državno rukovodstvo koje je imalo punu kontrolu nad RTS.
(Nastaviće se)