Velika podvala Zapada

DRUGA negativna karakteristika snaga u zemlji, opredeljenih za celovitost i jedinstvo Jugoslavije bila je da su parcijalni interesi delova zemlje dominirali nad zajedničkim, dodajući tome i neadekvatne, često i bolesne ambicije raznih lidera stvarnih i umišljenih, onda se kompletira slika o stvarnoj borbenoj vrednosti snaga na koje bi trebalo da se osloni izvođenje "vojnog puča" i naročito njegova teška i dugotrajna odbrana do konačnog ostvarenja cilja sa snagama spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja.

Svakako da je pravu realnu snagu za izvođenje "vojnog puča" predstavljala JNA. Ona je, zapravo, i bila već duže jedina jugoslovenska institucija. Država Jugoslavija je praktično odavno nestala. Nije mi poznat nijedan slučaj u istoriji da je država politički nestala (ne funkcioniše) a da se njena vojska održava u životu i čini sve moguće, pokušava i nemoguće, da tu državu vrati u život.

Međutim, mogućnosti JNA u takvim uslovima nisu bile neograničene. Toga smo mi bili potpuno svesni i zato nismo dozvolili, dok sam ja bio savezni sekretar za narodnu odbranu, da preuzimamo bilo kakve avanturističke poteze, a da ne budemo svesni posledica takvih poteza kako za Armiju, tako i za zemlju, niti smo dozvolili da nas bilo ko koristi da radimo za njegov lični ili parcijalni interes. Jer, pored pokušaja Miloševića da nas gurne u puč, podsećam da je isti pokušaj učinio Zapad preko Ante Markovića, i vrlo direktno Gadafija.

ZAMISAO RAZBIJAČA

POVODOM napisa koji su se pojavili u stranoj i domaćoj štampi o tome kako je navodno Zapad u jednom vremenu bio spreman da podrži JNA u preuzimanju vlasti radi spasavanja Jugoslavije, hoću kategorički da kažem da se tu radilo o velikoj, ali, ipak, vrlo providnoj, podvali. Naime, nagoveštaji koji su plasirani raznim poluobaveštajnim kanalima da bi Zapad, pod određenim uslovima, podržao intervenciju JNA radi spasavanja Jugoslavije, uvek je imao u vidu, u prvom redu, rušenje srpskog rukovodstva na čelu sa Miloševićem. Da je ta zamisao rađena u dosluhu sa glavnim razbijačima iz Jugoslavije uvek mi je bilo jasno, između ostaloga i zbog toga što sam argumentaciju te ideje, naravno, drugim povodima, slušao od najvećih pobornika razbijanja Jugoslavije.

Najuverljiviji dokaz za to, međutim, dobio sam prilikom moje posete Libiji u jesen 1991. godine kada mi je Gadafi kao njegovu sugestiju rešenja jugoslovenske krize izložio predlog da izvedemo "vojni puč" tako što ćemo srušiti srpsko rukovodstvo, a da će onda sva ostala rukovodstva jugoslovenskih republika nas u tome podržati. Ja sam znao da su nekoliko dana pre mene kod Gadafija bili Gligorov i Izetbegović.

Kada sam rekao Gadafiju da to verovatno nije njegova originalna ideja, već ideja onih koji žele da razbiju Jugoslaviju, da sam ja tu ideju i ranije slušao, pretpostavljam da su njemu tu ideju verovatno iznosili Gligorov i Izetbegović, i konačno kada sam mu rekao prave kreatore te ideje i njene prave motive, Gadafi je odmah odustao od nje i prihvatio moje objašnjenje, bar sudeći po njegovoj reakciji, kako su se razgovori dalje odvijali.

PROVIDNE NAMERE

U TOJ "dobronamernoj" navodnoj ponudi Zapada, koja je dolazila iz istoga štaba u kome su planirane i sve ostale antijugoslovenske operacije, nije bilo teško prozreti providnu nameru da se međusobno sukobe dva glavna stuba odbrane Jugoslavije - srpski narod i JNA. Prema tome, tzv. propuštena šansa nije ništa drugo nego neuspeo pokušaj neprijatelja Jugoslavije da i u ovom slučaju primeni svoju omiljenu stratešku ideju da se za njegov račun međusobno tuku njegovi protivnici.

JNA nije živela pod "staklenim zvonom", bez uticaja svega negativnog što se u društvu događalo. Pre svega, brojno je smanjen njen mirnodopski sastav, jer su delovi zemlje prestali normalno da šalju regrute na obuku u JNA. U svim normalnim državama regrutna obaveza je posao države. A mi nismo imali državu, već neke kvazidržavne institucije preko kojih je, imeđu ostalog, pokušavano da se razbije i JNA kao poslednji ostatak jugoslovenskog državnog establišmenta.

Nacionalizam je već ozbiljno nagrizao i redove JNA, najizrazitije slovenački i hrvatski, ali u manjoj ili većoj meri i svi drugi. No, uprkos tome, ukupna snaga, pre svega, aktivnog sastava JNA bila je respektivna - najjača u borbi protiv eventualne direktne strane vojne agresije, a najproblematičnija u međunacionalnim i međureligijskim sukobima unutar same Jugoslavije. Zbog toga je, pored ostalog, neumesno svako poređenje eventualnog "vojnog puča" u Jugoslaviji sa vojnim pučevima u Grčkoj ili Poljskoj - jednonacionalnim državama.

Uzgred, iako su se vojni pučevi u Grčkoj i Poljskoj smatrali uspešnima, jer su Grčku spasli od haosa, a Poljsku sačuvali od rušilačke invazije sovjetske armije, ipak su grčki pukovnici, pošto su obavili prljavi posao za interes države, završili u zatvoru te iste države, a Jeruzelskog sada, umesto da mu podignu spomenik, čeka robija u zemlji koju je sačuvao, u najmanju ruku, od strašnih razaranja.

DOMINO-EFEKAT

IĆI u "vojni puč" posle onakvih rezultata kakvi su bili na prvim višestranačkim izborima i referendumima u Jugoslaviji, značilo je suprotstaviti JNA, ne nacionalističkim liderima kao što su mnogi mislili, već svim narodima koji su se glasanjem masovno izjasnili protiv Jugoslavije kao zajedničke države, a za nezavisne nacionalne države. Zagovornici "vojnog puča" koji su sve složene i teške unutrašnje probleme zemlje "rešavali" hapšenjem nekolicine nacionalističkih lidera, očigledno nisu poznavali pravu suštinu jugoslovenskih problema.

O tome rečito govore, ne samo praktične provere koje je organizovao Štab Vrhovne komande, već i aktivnosti neprijatelja koje su demonstrirale opredeljenost, masovnost i spremnost separatističkih naroda da se bore za nezavisne države kao što su: mitinzi u Ljubljani u podršci Janši i kompaniji za dokazanu špijunažu u korist nemačke obaveštajne službe; mitinzi u Zagrebu i Splitu organizovani protiv suđenja organizatorima ilegalnog naoružavanja hrvatske paravojske; masovni mitinzi po Kosovu albanskih separatista i terorista i mnogi drugi.

To bi u datim istorijskim uslovima, između ostalog, praktično značilo da JNA, tada već po svome sastavu - srpska vojska, okupira većinu nesrpskih naroda Jugoslavije. To nije bilo moguće uspešno ostvariti, čak ni prvi korak - okupaciju, a o ostvarenju konačnoga cilja "vojnog puča" u tim uslovima nije moglo biti ni reči.

NIJE VAŠA STVAR...

PROBLEME uticaja stranog faktora ti isti zagovornici su "rešavali" takođe jednostavno: "Gospodo, to je naša unutrašnja stvar." A kao što je praksa brzo pokazala, ta "gospoda" ne prihvataju takvo obrazloženje, već kažu: "Ne, to nije samo vaša `unutrašnja stvar`, već i naša stvar, jer vi ugrožavate mir u celom regionu, pa i u Evropi, i zato ćemo mi upotrebiti sva sredstva, pa i vojna, da bismo vas doveli u red onako kako mi hoćemo."

I, naravno, nastavili su tim putem pa došli do otvorene i raznovrsne upotrebe vojnih sredstava uključujući i brutalna bombardovanja koja nisu bila ograničena samo na vojne objekte, već su uništavali vitalne, bitne objekte za život zemlje, uključujući, naravno, i ljude.
(Nastaviće se)