Protiv vanrednog stanja

Piše: Veljko Kadijević
ŠTABU Vrhovne komande pri razmatranju "vojnog puča", nije uopšte bilo teško da predvidi ponašanje stranog faktora. Trebalo je samo da pođe od cilja i motiva razbijanja Jugoslavije, njihove praktične politike koju su do tada provodili prema Jugoslaviji i koja ih je jasno vodila ka ostvarenju njihovog cilja i, konačno, za takvo ponašanje prema Jugoslaviji nije bilo nikakve međunarodne snage koja bi im stajala na putu.

Štab Vrhovne komande je mnogo puta proigrao razne varijante "vojnog puča", pa i na dvodnevnom danonoćnom zasedanju pošto je 15. marta 1991. godine Predsedništvo SFRJ u svojstvu vrhovnog komandata Oružanih snaga odbilo predlog Štaba da se u zemlji uvede vanredno stanje. Svaka varijanta koja je proigravana polazila je od prvog koraka - zauzimanja vlasti, pa do pokušaja da se ostvari konačni cilj puča - sačuva jedinstvena jugoslovenska federalna država. Svaka varijanta se u procenama i proigravanjem završavala ubedljivim porazom "vojnog puča". Štaviše, klasičan "vojni puč", koji bi imao cilj da primenom vojne sile održi Jugoslaviju na okupu, u jugoslovenskim prilikama, kakve su ostale posle Titove smrti, nikada nije imao izgleda na uspeh, posebno ako se misli o trajnom uspehu.

Takav puč se, svakako, najlakše mogao izvesi domah posle Titove smrti. Razloga za to je bilo na pretek ako su u pitanju dezintegracioni procesi koji su rušili Jugoslaviju. Ima mnogo razloga za pretpostavku da se zaustave nabujali procesi dezintegracije i okrenu u obratnom smeru. Ali, Tito se već davno i definitivno opredelio za suprotni put.

AGRESOR I POSLEDICE

U VREME konačnog raspada SFRJ, unutrašnje i međunarodne okolnosti svaku vrstu klasičnog "vojnog puča" su potpuno isključivale. Ono što se u tadašnjim jugoslovenskim prilikama moglo učiniti jeste da se umesto zauzetog kursa, odmah krene u napad na Hrvatsku i Sloveniju.

U takvoj opciji na unutrašnjem planu, JNA i Srbija bi bile agresori sa ogromnim posledicama, neuporedivo većim od onih koje su imale kao branioci. Postignuta bi bila još veća homogenizacija hrvatskog i slovenačkog naroda, bilo bi još uspšenije raspirivanje mržnje i u drugim jugoslovenskim narodima prema srpskom narodu kao agresorskom, koji silom oružja nameće svoju volju, bili bi još veći problemi motivacije za borbu u srpskom narodu iz Srbije, da se tuče van Srbije, pružena bi još veća šansa snagama u Srbiji koje su u borbi za vlast upotrebljavale sva sredstva, organizovalo dezerterstvo vojske, širila panika itd.

Na međunarodnom planu upravo bi uleteli u klopku tako da bi odmah, ili vrlo brzo, bilo izloženi ne samo svim vrstama sankcija već i žestokoj vojnoj intervenciji sa udarima svih vrsta, pre svega po vitalnim objektima u Srbiji i najvažnijoj infrastrukturi JNA. Kako bi na to reagovao srpski narod koji bi, uglavnom, sam ispaštao zato što JNA hoće silom da zadrži druge narode u Jugoslaviji koji ne žele da ostanu u toj državi? Nije, valjda, nikome teško predvideti šta bi se u takvoj situaciju dogodilo, utoliko pre što je u smanjenom obimu - naročito po cilju - slična situacija praktično odigrana kada je trebalo spasavati srpski narod u Hrvatskoj od ustaškog noža kao i blokirane garnizone JNA u kojima su bili pretežno srpska vojska i njihove porodice.

SUROVA REALNOST

TO što se zbilo ratom u Hrvatskoj i Sloveniji nije teorija i pretpostavka, već surova i gruba realnost koja rečitije od svake teorije govori kako bi izgledala tek početna faza "vojnog puča", a da ne govorimo o masovnom partizanskom ratu sa kojim bi JNA bila suočena, ako bi istrajala u ostvarenju konačnog cilja puča. Raspad Jugoslavije bi se još brže odigrao i sa još pogubnijim posledicama, u prvom redu po JNA i srpski narod. Takvim avanturističkim potezom rukovodstvo JNA još bi olakšalo neprijatelju da maskira svoju pravu ulogu u razbijanju Jugoslavije, da svu istorijsku odgovornost za raspad Jugoslavije prebaci na leđa JNA i naročito njenog avanturističkog rukovodstva.

Iz ovakve procene o izgledima "vojnog puča" na konačni uspeh, koju je Štab Vrhovne komande imao i pre zasedanja vrhovne komande 12. marta 1991. godine, vidi se koliko je za konačnu odluku bio bitan moj put u Moskvu koji je imao samo jedan cilj - da jasno dobije odgovor na pitanje: da li nam SSSR može garantovati da nas NATO vojnički neće napasti dok mi rešavamo probleme u našoj zemlji. Kao što sam ranije rekao, odgovor Gorbačova bio je ne samo negativan, već se može, bez ikakve ograde, okarakterisati kao neprijateljski.

Dakle, da zaključim, Štab Vrhovne komande je neprekidno i studiozno pratio i procenjivao situaciju u zemlji i svetu sa težištem na onim događajima u svetu koji su, pre svega, imali uticaja na stanje u Jugoslaviji i na osnovu tih procena predlagao Predsedništvu SFRJ, ili donosio odluke iz svoje nadležnosti o upotrebi oružanih snaga, posebno JNA. Takođe je stalno procenjivao mogućnosti i rezultat radikalne vojne intervencije - preuzimanje vlasti, ali uvek samo kao privremene mere, i uvek neograničavajući se samo na prvi korak - preuzimanja vlasti - već celu operaciju do ostvarenja konačnog cilja.

UDAR BEZ ŠANSE

NIJEDNA od realno mogućih varijanti preuzimanja vlasti u datim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima nije obezbeđivala uspeh. Naprotiv, svaka varijanta je vodila u neminovan poraz. Zato je Štab Vrhovne komane nikada nije ni prihvatio. Pored toga, niko od ozbiljnih političara nije predlagao "vojni puč", osim Slobodana Miloševića, ali je posle osam dana i on odustao od svoga predloga.

Štab Vrhovne komande je pravovremeno predlagao mere, uključujući i meru uvođenja vanrednog stanja u zemlji, koje bi, da su prihvaćene i realizovane, sprečile raspad Jugoslavije, ili, kao minimum, raspad putem krvavog građanskog rata kakav se odigrao u Jugoslaviji po scenariju koga su uradile i režirale strane sile, ali koji, na njihovu žalost, još nije završen. Kada će početi protivudar, koji će neminovno doći, ostaje da se vidi, ali, u svakom slučaju, znatno ranije nego što očekuju spoljni kreatori i unutrašnji realizatori razbijanja Jugoslavije, jer praktično o početku borbe za oslobođenje zemlje od okupatora, neće odlučivati oni.



ISTINA - MOJA OBAVEZA

NESPORAZUMI između vojnog rukovodstva JNA i rukovodstva Srbije svakako su bitno uticali na razvoj događaja u Jugoslaviji. O njima ja u mojoj knjizi "Moje viđenje raspada" nisam ništa, ili vrlo malo, govorio zato što sam smatrao da, iako sam se povukao sa dužnosti saveznog sekretara za narodnu odbranu upravo zbog tih nesporazuma, tačnije rečeno suštinskih razlika u procenama situacije i merama koje je trebalo preduzimati, dok borba traje za novu državu ne treba, iz nikakvih ličnih motiva, davati neprijatelju u ruke bilo kakav za njega koristan materijal. Kada se javno govori o tome danas, opasnost koju sam naveo više ne postoji.

Sada postoji drugi faktor, rekao bih moralno ograničavajući - to je što glavni čovek srpskog rukovodstva Slobodan Milošević, nažalost, više nije živ. Uz sve uvažavanje te činjenice, ja smatram da je moja lična i istorijska odgovornost da kažem isitnu, pogotovo što za to postoje i dokumenti, kao i najvažniji dokument - rezultati prakse kao vrhovnog kriterijuma istine svih teorija, procena i odluka.
(Kraj)