Uzbuna 15 minuta!

Piše: Milan ŽDRALE
KUBANSKA drama ima i svoju drugu stranu medalje koja je isto tako potresna i zanimljiva kao i priča koju smo spoznali u Karipskom moru. Sudbina čovečanstva postala je totalno neizvesna već dvadesetak godina posle eksplozije prve atomske bombe. Nuklearno oružje počelo je da se gomila velikom brzinom, da bi, iz godine u godinu, dostizalo fantastične cifre. Čovek je na svom nuklearnom početku stigao pred vrata pakla o čemu je svojevremeno svedočio Džon Kenedi, predsednik Sjedinjenih Država. Obraćajući se Ujedinjenim nacijama 25. septembra 1961. godine, Kenedi je uputio dramatično upozorenje:

"Svaki muškarac, svaka žena i svako dete živi danas pod atomskim damaklovim mačem koji visi o koncu, koji kakav incident, bilo zbog pogrešnog računanja ili trenutka ludosti, može svakog trenutka da prekine".

Još tada, takoreći na početku atomske trke u naoružavanju, videlo se kolika odgovornost leži u američkom i sovjetskom predsedniku, koji u svojim rukama drže "dugme uništenja sveta"! Breme strašne odgovornosti za vreme kubanske krize bilo je prava mora. Burne i neprospavane noći imali su predsednici Kenedi i Hruščov.

Kako je to u stvarnosti izgledalo i kako bi u praksi moglo da izgleda u vreme kubanske krize, ali i proteklih godina i decenija koje su pretile i prete sveuništavajućim atomskim ratom.

U jesen 1962, američke novine pisale su: "Svakog trenutka predsednik Kenedi može da bude alarmiran. Jer, čim radari na svojim ekranima signalizuju sumnjive predmete, daje se znak za uzbunu. U slučaju da to bude raketa, predsednik bi imao svega 15 minuta da donese sudbonosnu odluku: da pritisne ili ne pritisne dugme!

Dan i noć predsednici SAD i SSSR nalaze se, dakle, i u direktnom kontaktu sa radarskom mrežom koja, u stvari, kontroliše ceo svet".

Ta stvarnost može da liči i na crni humor, ali je, ipak, stvarnost. Evo jedne moguće scene kada se predsednik nađe u situaciji da odluči da pritisne ili ne pritisne dugme. Nije to naučna fantastika već stvarnost. Vraćamo se opet na američki kontinent i šezdesete godine. Naš junak i tragičar je Džon Kenedi. Predsednikova jahta krstari zalivom Atlantika u blizini Vašingtona. U jahti su Kenedi i njegova pratnja. Tri časa je izjutra. Predsednik spava nemirnim snom pošto je do kasno u noć čitao neke zabrinjavajuće depeše.

U tri časa i pet minuta, radio telegrafista na jahti prima šifrovanu poruku: "Radar otkrio nekoliko stotina predmeta iznad Severnog pola. Elektronski računari predviđaju da će pasti na Sjedinjene Države za 12 minuta. To su verovatno sovjetske interkontinentalne rakete! Strateška avijacija Amerike stavljena je u stanje pripravnosti"!

Dežurni oficir juri prema sobi predsednika. U kabini crveni alarm crvenog telefona, povezanog sa komandantom strateške avijacije, uveliko zvoni. Na vratima agenti FBI nervozno traže ključ i otvaraju vrata. Kad su ušli unutra, predsednik se već probudio, čita poruku Odbrambenog vazdušnog sistema SAD. Upravo je sanjao kako Karipskim morem defiluju nuklearne podmornice sa raketama od pet megatona i da je primio zabrinjavajuću vest da su Sovjeti na Kubi instalirali rakete sa atomskim bojevim glavama.

Ali to je samo san! Predsednik ponovo čita poruku odbrambenog vazdušnog sistema i još nije u stanju da shvati njenu sadržinu. Razvoj događaja poslednjih dana nije ukazivao da bi moglo doći do atomskog napada na Ameriku.

Vreme brzo prolazi. "Stotinu predmeta", ako su to stvarno rakete, pašće uskoro na baze ili na američke gradove, ili istovremeno i na jedne i na druge. Minuti jure, a predsednik zahteva nove informacije od radarskog centra. Upućeno je naređenje vojnom aerodromu kod Andrjusa, u blizini Vašingtona, da pripremi avion na raketni pogon koji pripada strateškoj avijaciji koji u hitnim slučajevima treba da posluži predsedniku kao komandno mesto. Iz pomorske baze Kvantiko već je krenuo helikopter da prebaci Kenedija sa jahte na aerodrom.

Predsednik je već u vremenskom cajtnotu, on ne može više da odugovlači sa donošenjem odluke, mora da odluči pre nego što stigne helikopter: treba li da naredi da se napadač udari celokupnim arsenalom raketa i bombardera sa atomskim oružjem. Nijedan čovek u istoriji nije nikada doneo po čovečanstvo tako ozbiljnu odluku. I upravo tada od Odbrambenog vazdušnog saveza SAD stiže druga poruka: "Stop - predmeti identifikovani - to su meteori, a ne rakete. Ponavljamo: meteori, a ne rakete. Stop"!

Bila je to, dakle, tanka nit između opstanka čovečanstva i njegove katastrofe. Ovaj primer je samo pretpostavka, ali ne tako daleko od onog što bi se stvarno dogodilo.

Još od prvih decenija atomske trke, u Americi i Sovjetskom Savezu nagomilane su količine nuklearnog oružja u monstruoznim razmerama o čemu "obični ljudi" imaju sasvim neodređenu predstavu. Apsurdna trka nastavljena je posle kubanske krize.

Samo četiri godine Amerika je držala atomski monopol, zatim su naredne tri godine u tom uskom nuklearnom krugu bili i Sovjeti, a onda će to oružje imati i Engleska. Tako je svet 1952. godine imao "atomsko trojstvo" koje su činili: Amerika, Sovjetski Savez i Engleska! Međutim, taj čarobni krug tu se neće zatvoriti: godine 1960. Francuska će isprobati svoju atomsku bombu. Na tom programu će započeti svoj rad i Kina koja će 1964. testirati svoju nuklearku. Naravno, ove tri nove nuklearne sile neće se zadovoljiti samo "običnim" bombama, one će napraviti i termonuklearne bombe. Predsednik De Gol je lično prisustvovao (1966) eksploziji prve francuske hidrogenske bombe. Kinezi su svoju termonuklearnu bombu testirali 1967. godine.

Krug nuklearnih zemalja će se širiti. Nove članice biće Indija, Japan, Izrael, Pakistan, Severna Koreja, a možda i Kanada. Mnoge zemlje su shvatile da put ka sigurnosti vodi preko vlastite atomske bombe. Iran čini značajne napore da dođe do tog oružja. Možda tu bombu ima i Brazil i ko zna ko još. Velike sile nastoje da se zaustavi krug nuklearnih zemalja kako se ovo oružje ne bi dalje širilo. Bez obzira na to, svet se nalazi na velikim iskušenjima. Atomsko oružje je velika pretnja izbijanju katastrofe, ali i nada da će ravnoteža straha održati svetski mir, u globalnim razmerama.

PAKLENA MOĆ
KOLIČINE bombi i raketa daleko su, još sedamdesetih godina, premašile potrebe za uništenjem naše civilizacije. Obe velesile raspolagale su tolikom količinom oružja kojom su mogle da unište jedna drugu trideset puta! I da apokaliptične predstave budu potpune: atomski rat trajao bi nekoliko minuta ili nekoliko časova! Deset godina posle prve eksplozije sovjetske termonuklearke oni su imali hidrogensku bombu jačine 120 megatona! Imala je snagu od 6.000 bombi bačenih na Hirošimu!
(Nastaviće se)