Rat bez pobednika

KINESKE jedinice, pod vođstvom Peng Dehuaija, koristeći iskustva iz partizanskog rata, tokom nekoliko noći prebacile su se preko reke Jalu. I dok su Amerikanci mislili da se radi o 10.000 vojnika, u severnoj Koreji bilo je već 350.000 Kineza. To je bila samo prva partija.
Dalja istorija je dobro poznata. Rat u Koreji trajao je tri godine i završen je primirjem i razdvajanjem snaga na 38. paraleli, baš tamo gde je i počeo sukob. Pobednika nije bilo. Poginulo je oko dva miliona Korejaca i oko pola miliona Kineza. Amerikanci su izgubili 60.000 vojnika, ali su imali i tri puta više ranjenih. Međutim, Koreja je bila podeljena, po ugledu na Nemačku u Evropi. U Južnoj Koreji ostalo je oko 65.000 američkih vojnika, a tamo su i danas.
Mao je kraj rata u Koreji dočekao kao kinesku pobedu. Amerikanci su prvi put bili prisiljeni da se zaustave na 38. paraleli. Ali, ta pobeda je imala veliku cenu. Pored ostalih, u Koreji je poginuo njegov sin Anijang. On je nastradao prilikom američkog bombardovanja, i kada je Mao saznao za to, nije dozvolio da se njegovo telo prenese i sahrani u Kini. Kao i drugi kineski vojnici, i Maov sin je sahranjen u zajedničkoj grobnici. Uostalom, Mao je uvek insistirao da njegova deca nemaju poseban tretman: morala su da se oblače, da žive, jedu, školuju se i da rade kao njihovi vršnjaci. U svesti Mao Cedunga duh Janana još je bio živ.
Anijang je bio Maov stariji sin, iz braka sa drugom ženom koju je najviše voleo. Pre odlaska u Koreju, Anijang se oženio. Mao mu je kao svadbeni dar ustupio svoj stari, pamukom punjeni kaput. “Kad je hladno, možeš da se zagrneš, a kad legneš, i da se pokriješ kaputom.” Đijang Ćing je mladencima poklonila jedan jastuk.
Korejski rat i kinesko angažovanje uticali su na promenu političke slike na Dalekom istoku. Tajvan je sada postao stalna američka baza i sidrište za Sedmu flotu. Ostrvo je pretvoreno u “prirodni nosač aviona” i Mao je morao da odbaci svaku ideju o vojnom napadu na Tajvan.
Međunarodna zajednica je još više izolovala Kinu i uvela joj rigorozne ekonomske i druge sankcije. Mao je bio bukvalno gurnut u Staljinov zagrljaj. Sovjetski Savez osetio je da je Kina oslabljena i nastavio je političko i ekonomsko ucenjivanje. Međutim, sve je držano daleko od očiju javnosti koja je mislila, na osnovu izjava u Pekingu i Moskvi, da su dve zemlje večito povezane nitima bratstva i saradnje.
Kada je Mao proglasio Narodnu Republiku, Kina je imala svega 27 dolara nacionalnog dohotka po stanovniku, tačno polovinu od onog u Sovjetskom Savezu 1928. godine. Ni poređenje sa carskom Rusijom i njenom ekonomskom snagom 1913. godine nije bilo u korist Kine. O kakvom je socijalizmu moglo biti reči?
Tri miliona industrijskih radnika činilo je svega 0,6 odsto ukupnog stanovništva. Više od 90 odsto stanovništva živelo je na selu, gde su radili na isti način kao njihovi preci pre par stotina godina. Na proizvodnju pirinča trošeno je više ljudskog rada nego za izgradnju Velikog zida. U zemlji je bilo svega 2.000 traktora. Trideset miliona ljudi živelo je u uslovima feudalnih odnosa, milion kao u robovlasničkom društvu, a 600.000 na nivou prvobitne zajednice.
To je bila ekonomska i socijalna slika Kine koju je Mao nameravao da prevede u socijalizam, i to po mogućnosti što brže.
Tek osnovana Narodna Republika suočila se s posledicama dugogodišnjeg rata sa Japanom i razornog građanskog rata sa Guomindangom. Industrija, koja je davala ukupno manje od 10 odsto nacionalnog proizvoda, bila je upola manja nego pre japanske agresije 1937. godine, a proizvodnja žitarica smanjena je za 25 odsto i iznosila je 113 miliona tona godišnje, nedovoljno za prehranjivanje stanovništva.
Jedna od prvih mera koju je Mao inicirao bila je agrarna reforma. Tokom revolucije, komunistička vlast je na oslobođenim teritorijama već delila seljacima zemlju koju je tada dobilo 145 miliona bezemljaša.
Posle osnivanja NR Kine nastavljena je ova distribucija na još oko 310 miliona seljaka. Ukupno je bilo konfiskovano oko 45 odsto obradive zemlje koja je prvi put došla u seljačke ruke. Zemlja je oduzimana od bogatih seljaka, a takvih je bilo manje od 10 odsto. Međutim, oni su držali više od 70 odsto obradivih površina. Mao, međutim, nije išao sovjetskim putem zavođenja kolektivne svojine na zemlju i nasilnog guranja seljaka u kolhoze.
Zemlja se i posle 1949. godine mogla kupiti i prodati, a bogati seljaci, kojima su oduzete velike površine, dobijali su nešto zemlje da bi mogli da se sami prehranjuju i prežive.
Međutim, kineski oprezni put koji je dao ekonomske efekte bio je samo taktički korak: za nekoliko godina i Kinu će zahvatiti ludilo nasilne kolektivizacije, samo što će umesto kolhoza i sovhoza biti formirane narodne komune.
U industrijalizaciju su Kinezi takođe išli postepeno. Fabrike, izuzev onih najkrupnijih, nisu oduzimane.
U strukturi kineske industrije najviše je bilo malih fabrika i zanatskih pogona: sve je to i dalje ostalo u privatnim rukama. Tek kasnije počeće nacionalizacija, i to takođe “s kineskim karakteristikama”. Fabrike su otkupljivane od njihovih vlasnika koji su nastavili da rade najčešće kao direktori i organizatori proizvodnje i dobijali platu i učestvovali u podeli profita sa državom.
Od privatnih stvarana su državna kapitalistička preduzeća. Bivši vlasnici nisu bili naročito zadovoljni, ali su znali da mogu da prođu i mnogo gore.
Međutim, i to je bio Maov taktički i privremeni potez.
Promene su najavljene prvim petogodišnjim planom, koji je bio sačinjen po ugledu na sovjetske planove. Tamo je prioritet poklanjan teškoj industriji. Taj period (1953-57) u Kini se zvanično naziva “prelaz ka socijalizmu”. Mao je želeo da ostvari industrijalizaciju, kolektivizaciju poljoprivrede i političku centralizaciju.
Prema popisu stanovništva iz 1953. godine, Kina je imala 601 milion stanovnika.

(Nastaviće se)