Opasno desno skretanje

SVE je počelo političkom kampanjom koja je poznata pod nazivom “Neka cveta stotinu cvetova, neka se takmiči stotinu škola mišljenja”. Mao je nameravao da podstakne članove partije, a posebno intelektualce, da iznesu nove ideje i da se kritički osvrnu na rad rukovodstva. U Kini je tada bilo oko deset miliona članova Komunističke partije, a među njima pet miliona obrazovanih ljudi (sa najmanje završenom srednjom školom). Mao je računao da ima svega tri odsto neprijatelja socijalizma.
Neki su kasnije tvrdili da je Mao želeo da podstakne kritičare socijalizma da javno iznesu svoje primedbe, pa da ih onda jednim udarcem sve uhapsi. Iako se nešto slično u praksi zaista i dogodilo, veliko je pitanje da li je Mao zaista imao takav plan.
Fenomen “sto cvetova” nije nov u Kini. Prvi put se pojavio u periodu proleće i leto, i nešto kasnije u periodu ratujućih carstva, pre više od dve hiljade godina. Sloboda tumačenja različitih škola i iznošenja mišljenja rezultirala je pojavom niza velikih ljudi - Konfučija, Mencija, Lao Cea i drugih. Možda se Mao inspirisao tim dalekim primerima iz kineske istorije, ili je njegov poziv na kritiku partijskog rada bio posledica i tajnog referata Hruščova na Dvadesetom kongresu KPSS? U tom referatu je Hruščov žestoko optužio Staljina i njegov kult ličnosti, a u Sovjetskom Savezu i istočnoevropskim socijalističkim zemljama došlo je do procesa “destaljinizacije”. Pojavila su se liberalnija mišljenja.
O tajnom referatu Hruščova, Mao Cedunga je obavestio Atanas Mikojan, sovjetski političar poznat po prilagodljivosti svakom rukovodstvu i sa nesumnjivim diplomatskim talentom. Mao je bio šokiran. Njegova prva reakcija bila je da je Hruščov morao da oceni Staljina objektivnije, uzimajući u obzir sve aspekte i pozitivne i negativne. Konačno, pod Staljinom je Sovjetski Savez izašao kao pobednik iz Drugog svetskog rata. Ali, obećao je Mao, Kina neće ulaziti u javnu polemiku sa SSSR u vezi sa Staljinom. Mikojan se napio od zadovoljstva. Njegova misija je uspešno okončana.
Mao se nije mnogo obazirao na milionske žrtve Staljinove politike. Uostalom, on nije obraćao pažnju ni na žrtve u Kini. Jedna od ličnosti kojoj se divio bio je prvi kineski imperator Ćin Šihuang, koji je ujedinio Kinu, ali je bio neverovatno surov vladar: spalio je gotovo sve knjige koje su postojale u Kini, stotine konfučijanaca žive zakopao u zemlju, a milioni ljudi su umrli od napora prilikom izgradnje velikih objekata poput Kineskog zida ili njegove grobnice. Mao se divio takvom imperatoru iza kojeg je ostala Kina kao država koja traje do danas.
Mao je imao običaj da kaže da “revolucija nije poziv za čaj”. Jednom je, govoreći o mogućnosti atomskog rata, rekao da ako i pogine 300 miliona Kineza, ostaće ih još najmanje toliko i oni će samo morati “više da proizvode decu”.
Isprva, kampanja “sto cvetova” nije dala rezultate. Mnogi, a intelektualci naročito, suzdržavali su se da otvoreno kritikuju partijsku politiku. Pretpostavljali su da se iza poziva na kritiku nešto krupnije krije. Međutim, posle godinu dana, možda i pod uticajem destaljinizacije u drugim socijalističkim zemljama, progovorili su i Kinezi. Na tapetu su se našli ne samo promašaji u partijskoj politici, već i sam socijalizam i Komunistička partija Kine. Kritički talas bio je tako neočekivan, snažan i konkretan, da je posle pet nedelja kampanja “sto cvetova” naglo obustavljena.
Mao je zaključio da u Kini ima još mnogo neprijatelja socijalizma i da klasna borba nije okončana. Naprotiv, ona se zaoštrava - ponovio je Mao poznatu Staljinovu tezu. Usledila je nova kampanja - antidesničarska.
Svi koji su kritikovali partijsku politiku morali su pred posebnom komisijom da objasne svoje stavove. Većina je proglašena “buržoaskim desničarima”. Cilj partije bio je da se oni eliminišu iz političkog života.
OKO tri miliona Kineza optuženo je za “desno skretanje”, a oko 500.000 je poslato u najudaljenija sela na prevaspitavanje. Neki su tamo ostali godinama, neki su u teškim uslovima pomrli, a samo se manji deo vratio ponovo u svoje gradove, noseći i dalje oznaku “desničari”. (Tek dve godine posle smrti Mao Cedunga, 1978, saopšteno je da je 97 odsto “desničara” bilo lažno optuženo i osuđeno. Većina nije dočekala rehabilitaciju).
Strah se uvukao među članove partije i ne samo među njih. Zamrla je svaka kritička misao. Niko se više nije suprotstavljao partijskim direktivama. To je bilo ono što je, verovatno, Mao i želeo da postigne. On je u glavi već imao nove, grandiozne planove. Ti planovi nisu trpeli opoziciju ni sumnju u ispravnost. Oni su od Kineza tražili da veruju, da se pokore i da izvršavaju naredbe. I da pri tom još i pevaju od zadovoljstva.
Masovnim kampanjama - za formiranje narodnih komuna i za veliki skok napred - prethodili su neki značajni događaji na spoljnopolitičkom planu, koji su vodili još većoj kineskoj izolaciji i sukobu sa SSSR.
U odnosu na Kinu, SSSR je bio razvijena zemlja, i Mao je smatrao da bi Hruščov trebalo da joj ekonomski i vojno više pomaže. Kako je Kina mogla da se žrtvuje i uđe u Korejski rat i da pomogne Kim Ilsungu?
Zar razvijene države u socijalizmu nisu obavezne da pomažu nedovoljno razvijenim?
Mao je tražio da im Moskva pomogne u izradi atomske bombe, kao i u gradnji mornarice. Nikita Hruščov je, kao i ranije Staljin, obećao i jedno i drugo. Verovatno nikada nije nameravao da svoje obećanje održi.


HAOS
VELIKE promene su počele 1956. godine, i od tada, pa narednih deset godina, Kina je živela u stanju rušilačkog haosa, izmišljenih teorija, utopističkih neostarljivih vizija, ekonomskog kolapsa, gladi i nikada okončanih političkih obračuna.
Glavni kreator haosa bio je Mao Cedung.
(Nastaviće se)