Igre oko “A” bombe

MAO je zaoštrio pitanje oko A bombe kada se u Mađarskoj zakuvalo i kada su Sovjeti pripremali oružanu intervenciju. Bila im je potrebna i kineska podrška. Kinezi su dali do znanja da će svesrdno podržati oružanu intervenciju sovjetske armije, ali da računaju na to da će im Moskva pomoći oko proizvodnje atomske bombe. Rusi su još jednom obećali, ali pošto je Mao pozdravio sovjetsku intervenciju u Mađarskoj, zaboravili su obećanje. Bilo je to za kineskog lidera još jedno razočaranje u “starijeg brata”. Još jedan dokaz da se Kina može pouzdati samo u vlastite snage.
Ipak, stavio je Sovjete na još jednu probu. Zatražio je sovjetsku pomoć za izgradnju ratne mornarice. Hruščov je oklevao, a zatim je poslao ambasadora Judina da Mao Cedungu objasni sovjetske uslove.
Može, rekao je Judin. SSSR će pomoći Kini da izgradi snažnu ratnu mornaricu. Ali, komandant flote mora da bude sovjetski maršal.
Mao je zamolio da mu Judin ponovi: nije verovao šta čuje.
Judin je ponovio: deo posade brodova moći će da daju Kinezi,ali admiral mora da bude Rus.
Mao je odgovorio polako, da bi sovjetski prevodioci mogli da zapišu svaku reč. Rekao je da dobro zna kako Rusija još od Petra Velikog nastoji da dobije luke u toplim morima. “Sada ste rešili da preuzmete naše luke. U tom slučaju ja ću otići u planine i povesti partizanski rat protiv vas!”
Za nekoliko dana Hruščov je dojurio u Peking. Izvinjavao se za omašku Judina. On nije to mislio, kako je Mao mogao da tako reaguje?
Mao, koji je do tada smatrao da se sa Hruščovom može razumnije dogovarati nego sa Staljinom, bio je i dalje ljut. Prelazio je ćutke preko njegovih izvinjenja. Očigledno je rešio da sovjetskom lideru pokaže ko je u Kini gazda.
PRISETIO se kako su ga u Moskvi maltretirali prilikom prve posete Staljnu. On je Hruščova smestio u prelepi paviljon od žada na Mirisnim brežuljcima. Sve je bilo idealno, osim što su vrućina i vlaga bile neizdržive, a u vili nije bilo erkondišna. Hruščov je uveče izašao u baštu da se rashladi, ali su ga tamo komarci izujedali tako da je sav otekao.
Ujutro ga je čekalo novo iznenađenje. Nepredvidivi Mao zakazao je nastavak razgovora u bazenu, pored njegove kuće. Hruščov nije znao da pliva, a Mao je bio dobar plivač. Ušli su u bazen, Mao u sportskim kupaćim gaćicama, Hruščov u nekim dugim crnim gaćama koje Rusi obično nose. Uz to, pošto nije znao da pliva, Hruščovu su dali veliki naduvani obruč, pa je onako debeo i ćelav ličio više na ugojenu bebu nego na lidera jedne od najsnažnijih država sveta. Mao je oko svog gosta neprestano kružio, poput ajkule oko plena. Uz ogradu bazena stajao je prevodilac, a članovi dve delegacije bili su u blizini, takođe na suncu. Kinezi su se smeškali.
Mao je mogao da likuje. On je, verovatno, već tada raščistio s tim da od Sovjetskog Saveza ne treba očekivati neku veću pomoć. Moskva je išla na zbližavanje sa SAD, i Mao se osetio izigranim. Bio je to početak perioda popuštanja, ili detanta.
Kao što na spoljnom planu više nije očekivao pomoć od SSSR, Mao je postajao svestan da će i kineski unutrašnji razvoj zavisiti isključivo od vlastitih snaga. Bio je ubeđen da Kina ne treba da sledi sovjetski model, jer se nije pokazao uspešnim, posebno u poljoprivredi. Osim toga, Mao nije imao strpljenja da čeka trideset ili četrdeset godina da se Kina ekonomski razvije. Njemu se žurilo.
To nestrpljenje može biti ljudski shvatljivo, ali za političara je pogubno ako po svaku cenu želi da ostvari brz i spektakularan napredak, bez obzira na uslove, mogućnosti i posledice. Mao je želeo upravo to: nisu mu potrebni koraci, već - skokovi. Bio je duboko uveren da je Kina u velikoj prednosti nad svim drugim zemljama, jer ima tako veliki broj radnih ljudi. Među kineskim legendama našao je onu o “ludom starcu” koji je pokrenuo planine, iako su mu se pre toga svi smejali.
LEGENDA kaže da je jedan starac rekao svom sinu: “Daj, sine, da pomerimo ove planine i da napravimo njivu.” Sin ga je začuđeno gledao: “Zar si poludeo, oče? Kako bismo nas dvojica mogli da izravnamo planinu koja se nalazi pred nama?”
Stari je odgovorio: “Planina je jedna jedina. Ja sam naprotiv rodio tebe, ti ćeš roditi svoju decu, i tvoja će deca roditi decu. Biće nas sve više i nadolaziće novi. Sigurno ćemo ukloniti planinu.”
Mao je, verovatno, zamišljao da je on taj “ludi starac” koji je tvrdio da se sve može postići, samo ako to ljudi žele. Ta legenda je postala Maova opsesija, često ju je ponavljao pred partijskim i državnim funkcionerima koji su bili skeptički raspoloženi prema planovima o “skokovitom razvoju”.
Kinezi su u principu veoma oprezni u prihvatanju novih stvari, a sada su ih partijski propagandisti pozivali da umesto jedne tone pirinča, proizvode na istom zemljištu tri, pet ili deset tona, da umesto pet miliona tona čelika proizvode deset, petnaest ili dvadeset miliona tona itd. Mao je kritikovao političare koji su oklevali da prihvate nove, mnogo veće planske obaveze. Vođa ih je podsetio na iskustvo “desničara”: i oni su sumnjali u socijalizam i partijsku liniju. A zna se kako su prošli.
Zato su svi sada ćutali i slušali Maove reči koje su pozivale na “brže, veće, bolje ekonomske rezultate”.

ŽRTVE GLADI
PROFESOR Džon Ferbank procenjuje da je u periodu 1958-1960. godine u Kini umrlo od gladi između 20 i 30 miliona ljudi. Neki procenjuju još i više - između 30 i 40 miliona. Ovakve milionske razlike u procenama posledica su činjenice da niko, u stvari, i ne zna tačan broj žrtava velike gladi i da se sve svodi samo na nagađanja, jer u Kini nikada nisu ni objavljeni podaci o tome. Svi se, međutim, slažu da su posledice stvaranja narodnih komuna i politike “velikog skoka napred” bile katastrofalne.
Stvaranje narodnih komuna Mao je zamislio kao bitan element reorganizacije društva. Do tada su osnovne ćelije u poljoprivredi bile seljačke porodice organizovane u okviru proizvodne kooperacije. Narodne komune objedinjavale su veći broj kooperativa: od 750.000 kooperativa, formirano je 23.500 narodnih komuna, svaka je imala u proseku oko 22.000 ljudi.
(Nastaviće se)