Greh maršala Penga

MINISTAR odbrane Peng Dehuaji, maršal i član Politbiroa, obišao je neke komune. Njegov uvid u stvarno stanje stvari ukazivao je na totalni fijasko narodnih komuna i potvrdio glasove o masovnoj gladi na selu i mnogobrojnim žrtvama.
Mao i Peng su bili stari drugari i politički istomišljenici. Zajedno su prošli Dugi marš, bili godinama u Jananu, Peng je, posle toga, komandovao milionskom armijom “kineskih dobrovoljaca” u Koreji.
I dok su svi Maoa oslovljavali sa “predsedniče”, maršal Peng je koristio i dalje stari naziv iz revolucije: Lao Mao (Stari Mao).
On je smatrao da Starom Maou može da skrene pažnju na greške, kao što je činio tokom revolucije u Jananu.
Tu se prevario: Mao je sada bio drugi čovek.
Peng je prvo tražio da se lično sastane sa Mao Cedungom, ali ovaj, predosećajući buru, nije želeo da ga primi.
Onda je maršal napisao privatno pismo i, veoma oprezno - jer znao je ćud Mao Cedunga - upozorio ga na neke propuste, greške i posledice. Peng je pri tom nalazio opravdanja, optuživao više Maove saradnike i pominjao svoju odgovornost: on je želeo da izbegne direktne optužbe na račun predsednika Mao Cedunga.
I tu je pogrešio: Mao se nije dao prevariti.
Mao je dva dana ćutao, a onda je trećeg dana Peng Dehuaiovo privatno pismo izašlo u lokalnoj štampi.
To je delovalo poput bombe.
Mao je odmah svog dojučerašnjeg saradnika optužio za “vojni avanturizam, zaveru sa Sovjetskim Savezom, izdaju revolucije, planiranje državnog udara” itd.
Gotovo da nije postojala optužba koja se u Kini tih godina koristila protiv neprijatelja, a da nije stavljena na dušu maršala Penga.
Mao je znao da napad na ministra odbrane maršala Penga predstavlja opasni izazov. Peng je imao mnogo pristalica i uživao je veliki ugled u armiji i u partiji.
Ali, Mao je isto tako znao da će se malo ko odlučiti da otvoreno ustane protiv njega, predsednika. To bi za njih bio veliki rizik, sa neizvesnim ishodom.
SVEGA je nekoliko ljudi stalo u odbranu maršala Penga. Dovoljno da mu se kasnije pripiše još i organizovanje frakcije. Svi drugi, pa čak i protivnici “velikog skoka”, poput Liju Šaoćija, podržali su Mao Cedunga.
I Džou Enlaj. Deng Hsijaoping je imao sreću i nije morao da prisustvuje izjašnjavanju: on je slomio nogu igrajući bilijar.
Najoštriji je bio maršal Lin Bijao: on će biti nagrađen mestom ministra odbrane, sa kojeg je smenjen Peng.
Pre nego što su se definitivno rastali, Mao i maršal Peng razmenili su nekoliko rečenica u “stilu Jananskog bratstva”.
Peng je rekao:
“U Jananu j... si mi mater tokom četrdeset dana. Sada sam ja tebi j... mater samo osamnaest dana i ti si pokušao da me ućutkaš. Ali, ne može tako...”
Moglo je. Peng Dehuaji je postao prva žrtva Jananskog bratstva.
Maovu pobedu u Lušanu kasnije su nazvali Pirovom pobedom.
On se istina oslobodio jednog otvorenog kritičara, ali je definitivno ućutkao partiju i stvorio nepremostiv jaz između sebe i rukovodstva. Njegova zvezda je sada sjala nad Kinom bez ikakve senke.
Više niko nije smeo ni da pomisli da se suprotstavlja Maovim idejama ma kako nesuvisle bile. To je bilo tragično za kinesku revoluciju.
Partijska konferencija u Lušanu ostala je, međutim, zapamćena i po još jednom momentu: prvi put otkako je “podelila krevet sa predsednikom Maom”, u Jananu, pre više od dvadeset godina, na partijskoj konferenciji se pojavila i njegova supruga Đijang Ćing.
Istekla je važnost odluke Politbiroa kojoj se Maovoj supruzi zabranjuje angažovanje u politici.
Na političku scenu stupila je Đijang Ćing na velika vrata, sedeći sve vreme na konferenciji pored predsednika Maoa.
Od tada će ona biti nezamenljiva figura u kineskom političkom vrhu. Sve do smrti Mao Cedunga kada je i ona nestala sa scene isto tako brzo i neočekivano, kao što se pojavila.
KULTURNA revolucija, najgori period u Kini u dvadesetom veku, nije nastala preko noći, već je pripremana postepeno, ultralevičarskom politikom čiji je glavni kreator bio Mao.
To je, u stvari, bio logičan završetak Maove utopije o “ludom starcu” tj. o tome da se društvo može oblikovati po želji, da se društveni sistemi kreiraju u glavama i da zavise od volje, organizacije i svesti masa, a ne od realnih materijalnih i drugih uslova koji postoje. “Samo je nebo limit”, ponavljao je Mao.
Prvo je bila antidesničarska kampanja, zatim, narodne komune, pa “veliki skok napred”. Sve zajedno predstavljalo je, u rečniku propagandista partije, “tri crvene zastave”.
Tek posle došla je Kulturna revolucija.
Maovo levičarstvo imalo je svoje socijalne korene, u seljaštvu i opštoj nerazvijenosti iz koje se rađala opsesija da se po svaku cenu, što pre i što brže, Kina ekonomski razvije, da preskoči etape društvenog razvoja kroz koje su prošle druge, sada već razvijene zemlje.
To je jedan od izvora Kulturne revolucije.
Ali, njegovi konkretni politički potezi bili su inspirisani nastojanjem da se sačuva i obezbedi lična vlast.
Mao je sebe zamišljao i kao Mesiju i kao revolucionara koji nikada ne sme da položi oružje, koji mora “borbu za komunizam da dovede do kraja”.
Ponekad se, istina, poredio i sa imperatorom Ćin Šihuangdijem, onim što je prvi ujedinio Kinu, izgradio Kineski veliki zid i zakopao stotine konfučijanaca žive u zemlju.
Ali, ko se danas seća jadnih konfučijanaca?
Svima je ispred očiju Kineski zid.

(Nastaviće se)