Sastanak sa Marksom

MAO je umro 1976. godine, koja se po lunarnom kalendaru naziva Godinom zmaja. Ta godina je, prema verovanju Kineza, predodređena da donese velike promene u zemlji, posebno na carskom tronu, jer je zmaj simbol imperatora. Događaji koji su usledili samo su potvrdili takvo verovanje.
U januaru je umro premijer Džou Enlaj, zatim i slavni maršal Džu De, a onda je na Kinu pala kiša meteorita kakva se stotinama godina ne pamti. U aprilu su u Pekingu izbile velike demonstracije protiv zabrane da se polože venci u spomen na Džou Enlaja, na spomenik herojima na Tjenanmenu. Demonstracije su se pretvorile u krvavi obračun policije i vojske s narodom. Deng je optužen za podsticanje nereda i smenjen je sa svih funkcija. Krajem jula, Kinu je pogodio najveći zemljotres, ne samo u ovom veku, sa stotinama hiljada žrtava.
Svi ti događaji tumačeni su u svesti običnog Kineza kao sigurni znaci da je vlast izgubila mandat neba. I da posle Mao Cedunga mora doći do velikih promena: pobunili su se nebo, zemlja i ljudi.

Na "sastanak sa Marksom" Mao je otišao 9. septembra. Bio je blizu 83. rođendana. Umro je usamljen, kao što je i živeo poslednjih godina. Okružen samo medicinskim sestrama, ađutantima, bolničarima, lekarima i oficirima za vezu. Svi napori lekara da mu produže život nisu urodili plodom. U lekarskom saopštenju navedena je duga lista bolesti od kojih je bolovao godinama. Svaka je bila smrtonosna.
Milijarda Kineza bila je šokirana na vest o njegovoj smrti, koja je objavljena sa zakašnjenjem od 16 časova. Mnogi su plakali i većina je sa strahom postavljala pitanje: šta će sada biti sa Kinom? Kao da im se moglo desiti išta strašnije od onog što im se poslednjih deset godina dešavalo.

Novi sukobi u rukovodstvu počeli su već nekoliko časova posle Maove smrti. Na sednici politbiroa partije, mišljenja su se podelila oko toga kako sahraniti predsednika. Njegovi stari ratni drugovi pominjali su Maovu želju da bude kremiran i da mu prah bude rasut po kineskim rekama. To je bio zavet svih rukovodilaca još iz revolucionarnih vremena Janana. Oni su gledali unatrag, na stare dane, Đijang Ćing je gledala unapred, na to kako se i mrtvi Mao može iskoristiti. Pobedila je struja Đijang Ćing: Mao će biti balsamovan i položen u kristalni sarkofag, u mauzoleju koji će za njega biti podignut na Tjenanmenu. U tome je Maova sudbina slična Lenjinovoj: i jedan i drugi su bili protiv mauzoleja i balsamovanja, ali su njihovi naslednici ignorisali njihovu poslednju želju.
Mesec dana kasnije, uhapšeni su Maova supruga i trojica njenih najbližih saradnika ("četvoročlana banda"). Hapšenje su organizovali stari maršal Je Đijanjing i komandant specijalne jedinice za zaštitu rukovodstva Vang Dunghsing.
U poslednji čas na stranu pobunjenika stao je Hua Guofeng. Ubrzo je on imenovan za premijera, predsednika partije i predsednika vojne komisije. Iz nekog razloga skratio je kosu i počeo i fizički da liči na Velikog vođu.

Maova senka još je dugo lebdela nad Kinom.
Ali, osim senke, šta je još ostalo? Istorija će, svakako, dugo procenjivati Maove zasluge i greške. Prema mišljenju Deng Hsijaopinga, Mao je bio "70 odsto dobar, a 30 odsto loš". To je tradicionalna kineska numerička formula kada se želi naglasiti da su pozitivne strane neke ličnosti značajnije od negativnih.
Sličnu ocenu dao je i partijski Centralni komitet, pet godina posle Maove smrti. U posebnom dokumentu, Mao Cedung se naziva "velikim marksistom i velikim revolucionarom, strategom i teoretičarem". U njegove zasluge ubrajaju se aktivnosti na organizovanju partije i vođenju oslobodilačke borbe, teoretski doprinos u prilagođavanju marksizma kineskim uslovima, pobeda u građanskom ratu, ujedinjenje Kine, uspesi u posleratnom periodu.

Ali, pominju se i Maove greške - posle 1957. godine. Posebno se pominje pogrešna politika Velikog skoka, a naročito Kulturna revolucija za koju se kaže da je donela pravu katastrofu za narod, da je počivala na pogrešnim pretpostavkama, imala pogrešne ciljeve i služila se pogrešnim metodama.
PosmatraČ sa strane, izvan Kine, bio bi verovatno određeniji. Za njega je Mao tragična ličnost opsednuta idejama koje su neostvarljive, ličnost koja je zemlji želela dobro, ali joj je donela zlo i patnje.
Kineskom mentalitetu i duhu odgovara više izbalansirana ocena u kojoj nema dileme "ili-ili". Kod Kineza uvek postoji jedinstvo u suprotnostima, famozni jang i jing uvek su zajedno i nemoguće ih je razdvojiti.
Mao Cedung je bio odličan plivač. Od detinjstva je najviše voleo da pliva po nevremenu, u talasima i kad duva snažan vetar. Kasnije, već kao predsednik Kine, rugao se svojim pratiocima koji su plivali zajedno s njim u Jangceu.
- Možda se bojite da ne potonete? Ako ne mislite na to, onda i nećete potonuti. Ali, ako budete mislili, svakako će vas povući dno.
Mao je bio politički genije koji nije potonuo. Održao se na vrhu do kraja života. Sledio je svoju viziju i ujedinio razbijenu naciju, a njegova revolucija inspirisala je mnoge daleko izvan granica Kine. Nije se obazirao na one koji su padali na dno, a takvih je bilo na desetine miliona. "Ja vodim svoju bitku, vi vodite svoju bitku", voleo je da ponavlja.
Za stotinu, dve stotine ili za hiljadu godina, Kinezi će pamtiti Mao Cedunga kao čoveka koji je ujedinio Kinu i pokušao da stvori novi svet, kao političara koji je pokušao da pomeri planine.
Cenu koja je plaćena i milione žrtava koje su otišle na dno malo ko će pamtiti.
Kao što se današnji posetioci dive Velikom kineskom zidu i ne misle na to da u njegovim temeljima leže kosti miliona graditelja.

(KRAJ)