Pare za mafiju

ŠTA se dogodilo posle demilitarizacije Srebrenice? Ibran Mustafić u knjizi "Planirani haos" piše:
"U Srebrenici zaista nije bilo nikakve vojske u narednih šest meseci. Kanađani su profesionalno obavljali svoj zadatak, tako da su našoj mafiji bile glavne zanimacije - terevenke, šverc i švaleracija. Počeli su, međutim, sukobi u vrhu, jer je nastala opšta borba ko će zadržati primat nad humanitarnom pomoći, koja je stizala u izobilju, a narod je sve više stezao kaiš".
U tom periodu, naglašava Mustafić, definitivno je nastala potpuna Naserova dominacija. Mafija je do tančina razradila plan kako ljudima uzeti i poslednju marku. Devize su se tada raznim kanalima slivale u Srebrenicu. Širom Evrope razleteli su se emisari da prikupe pomoć za gladne. Novac je dotiran preko osoblja Unprofora. Novac su slali rođaci ugroženih. Neki promućurni Mehmed došao je na originalnu ideju. On se skrasio u Zagrebu i preko njega novac se mogao slati u Srebrenicu. Ali, Mehmed je skupo naplaćivao svoje usluge. Primalac je dobijao mnogo manju svotu od uplaćene. Takva transakcija išla je preko Tuzle, a konto za mafiju izvan Srebrenice bivao je sve veći.
"Crno tržište, piše Mustafić, bilo je izričito u rukama srebreničke mafije. Naserova majka Hata postala je glavni srebrenički blagajnik. Srebrenica je u ljudskoj povesti jedno od retkih mesta u kojem je ubuđalo brašno iz humanitarne pomoći završavalo u gradskoj deponiji, dok je narod gladovao, a jedini razlog je bio taj da se zadrži rejting cene na crnom tržištu."
Mustafić zaključuje: "Nije bilo razlike između sarajevske i srebreničke mafije. Narod je za njih bio stoka koja se ne jede, ali joj se krv pije."
MustafiĆ kaže da je jedna delegacija iz Sarajeva u Srebrenicu donela novac koji je trebalo podeliti porodicama poginulih boraca. "Mislim", piše on, "da je nešto i podeljeno. U Srebrenicu, u koju nije nikad ušao nijedan komercijalni konvoj, u grad u kojem je prodavnica bila misaona imenica - šalje se novac. Drugog zaključka nema, nego da je sarajevska izdajnička halka, koja je sve poluge u BiH držala u svojim rukama, svesno, slanjem novca, radila na dodatnom razvoju kriminala u Srebrenici."
U ovom gradu, koji Mustafić naziva "koncentracionim logorom", održavane su olimpijske igre, "ljiljanijade". Ljudi su se takmičili u raznim disciplinama - trčanju, rvanju, fudbalu... Naser Orić je uvek bio najbolji rvač, a neki Smajo Mandža trkač. Njih niko nije smeo da pobedi.
Omiljene su bile konjske trke u kojima je nagradu uvek odnosio Naserov konj. Nije ni čudo. Njegov konj je, kaže Mustafić, pred trku jeo vreću šećera iz humanitarne pomoći, a takmičio se s ragama hranjenim samo travom. Iz tog vremena potiče i ova anegdota. Pitali nekog dečaka šta bi voleo da bude kad poraste, a on je, kao iz topa, odgovorio: - Volio bih da budem Naserov konj!
Mustafić kaže da mu je pukovnik američke vojske Mekejn rekao da on zna da je, u početku, u Srebrenici, "delovala jedna prilično jedinstvena mafija, koja je bila izričito pod ingerencijom Nasera Orića, a potom su nastale tri: Naserova, Zulfe Tursunovića i Hakije Meholjića. Njihov glavni zadatak je bila kontrola crnog tržišta."
Ali, već u jesen 1993. godine, srebreničke "ratne legende" počinju da blede i kopne. Pokazuju se kao obični kriminalci i trgovci ljudskom mukom.
"Jedina šansa za njihov opstanak bio je strah. Nakon što su se dovoljno izšvalerali, jebavajući pod ucenama i maloletnice, pošto su se nakupili deviza, počeli su ponovo da rade na organizaciji vojske. U početku je prijava u vojsku bila jako loša, ali kako je zavladala nemaština, ljudi su se u vojsku počeli prijavljivati masovno. Za mnoge je jedini motiv bio kako lakše doći do kojeg litra zejtina i kilograma brašna, šećera, soli, obuće..."
Mustafić napominje da su u to vreme povremeno znale uslediti "sitne četničke provokacije, ali kako je mafija znala da strah od četnika potiskuje i glad, znala je i da namerno izaziva incident na liniji razdvajanja, da bi došlo do pucnjave". U mnogim slučajevima te pucnjave su se kobno završavale. Jednom prilikom počelo se iseljavati kompletno stanovništvo u Slapovićima. Ljudi su poverovali da je na njihovo naselje počeo četnički napad. To je, tvrdi Mustafić, koristila mafija da se ponovo eksponira kao spasilac.
U to vreme osnivaju se oružane formacije Bosne i Hercegovine. Naser Orić postaje komandant, dobija čin brigadira, a očekivao je generalski. On, "tanki srednjoškolac, sa završenim policijskim kursom", piše Mustafić, imao je nepismene saradnike, priučene zidare, građevinske tehničare... Zatim su za "zasluge" u Srebrenicu počela da stižu odlikovanja - "zlatni ljiljani", "zlatne policijske značke".
Rad političkih stranaka u Srebrenici bio je zabranjen. Skupština opštine nije funkcionisala. Pokušaj grupe ljudi, među kojima je bio i Mustafić da ožive politički rad, dočekan je zabranom. Mustafić kaže da su to učinili "Naserovi kerovi".
"Naser je, piše Mustafić, otvoreno zatražio ko bi se dobrovoljno javio da nas likvidira. Javio se samo jedan čovek. I dok se mafija bavi zasedama, po Srebrenici noću niču parole i proglasi, prilepljeni po gradu u kojima se narod poziva na otpor pljački i teroru. U potočarskoj brigadi dolazi do teških razmirica. Naser se našao u nezavidnoj situaciji. Sve više je ostajao sam, sa šačicom poltrona i bandita. Pojavile su se informacije da bi on mogao napustiti Srebrenicu i da ga treba zameniti Zulfo Tursunović."
Mnogi sastanci SDA u Srebrenici održavani su u kafanama. Mustafić kaže da je on bio često na udaru kritike. Orić i njegova ordija optuživali su ga da kao predsednik opštinske vlade nije izvršavao svoje obaveze i da je "muvao" s oružjem.
Na jednom od tih sastanaka Orić je počeo da priča o poternici koju je protiv njega podigao SSUP Jugoslavije, dok je još radio u MUP Srbije. Naser je, kaže Mustafić, tada rekao:
"Tačno je da je za mnom bila raspisana savezna poternica, ali to je bilo zbog toga što sam u Beogradu direktno učestvovao u ubistvu Belog, vođe 'Belih orlova'!"
(Nastaviće se)