Razvrat u kazamatu

SREBRENICOM je haralo nekoliko grupa koje su nosile imena po svojim vođama - “naserovci”, “hakinovci”, “zulfinovci”. Grupu koju je predvodio Mustafić zvali su “ibranovci”. Kad je Mustafićevog pripitog brata u jednoj krčmi udario neki “Naserov bandit i zločinac”, on se zakleo da će mu se osvetiti. Sve one koji nisu bili s njim, Mustafić optužuje da su “narod odveli u genocid”, da su “genocid debelo unovčili”, a “Srbe, kao direktne izvršioce genocida, nagradili državom”.
“Iako je Srebrenica”, piše Mustafić, “pogotovo njena okolina, bila uvek konzervativna, srebrenička banda je u tom kazamatu posejala sve moguće negativnosti koje prate jedno društvo. Pored pljačke, ubistava, ugnjetavanja ljudi na razne načine, jedna od glavnih karakteristika postali su nemoral i razvrat. Počeli su se ponovo ženiti oni koji su celi život bili privrženi porodici, pogotovo oni koji su svoju zakonitu ženu i decu poslali u izbeglištvo, ali je pristizalo informacija da ima dosta i supruga po Tuzli, Sloveniji, Austriji, Nemačkoj, koje uzvraćaju istom merom.”
“Oko bande”, nastavlja Mustafić, “kretala se veća grupa konkubina i ljubavnica, tako da je na osnovu jedne takve grupe Srebrenica postajala sve više sredina opšteg razvrata. Išlo se čak dotle da su organizovane privatne orgije. Dvojica tinejdžera iz Potočara, koje smo u ratu prozvali “kreje”, u Srebrenici su imali priliku da vode ljubav sa dve srebreničke ofajle, a te je prizore direktno posmatrao Naser Orić. Srebrenica je, što je bio konačan cilj izdajničke politike u Sarajevu i srebreničke izdajničke mafije, postajala bosansko-hercegovačka Sodoma i Gomora, nova Atlantida u kojoj treba da zauvek umre život.”
Za ondašnju, ali i današnju Srebrenicu, Mustafić kaže: “Ovaj preostali kotar postaje jedino mesto u kome ima više bogomolja nego istinskih vernika. Istinski vernici beže od džamija, jer kada vide verske strukture i novopečene džematlije, pri samom ulasku u džamiju, izgube abdest. Ovo je jedino mesto u svetu u kojem ima više droge i prostitucije nego u državama u kojima je ovaj porok ozakonjen. Ovo je jedino mesto u svetu gde više časnih ljudi ima u zatvoru nego u vlasti i verskim institucijama, tako da institucije sve više liče na kupleraje. Ovo je jedina država na svetu u kojoj su na najvećem namu (ugledu) momci kojima je prva pročitana knjiga bila saobraćajna knjižica od najskuplje marke automobila.”
O tome ko je i kako srebreničku tragediju iskoristio za sticanje bogatstva i privilegija, Mustafić kaže: “Iz srebreničke enklave su nosioci boračkih penzija postajali oni koji su zbog srebreničkog genocida morali visiti obešeni, vlasnici stanova su postajali oni koji ni kuću nisu imali. Srebrenica je jedino mesto gde je vlast učinila sve da se pobijena deca zakonski tretiraju kao boračka populacija, invalidi su postajali i oni koje metak nije ogrebao, a šehidske porodice su postajale one kojima je član familije umro prirodnom smrću.”
A na pitanje ko je i kako mogao da za vreme rata izađe iz Srebrenice, Mustafić daje ovaj odgovor: “Iako su se mnogi patili gladujući sa svojim porodicama, njihov obraz i čast nije mogao niko uprljati. Dovoljno je samo spomenuti Azema Bajramovića sa dvoje dece i suprugom.
Naime, nakon pada Srebrenice, Azem je, kao i većina ljudi sa kojima sam bio u najbližim odnosima, krenuo preko šume. Uspeo je preći sve prepreke, ali ipak nije uspeo preživeti. Iako se dokopao slobodne teritorije, ubijen je onog momenta kada je stupio na slobodno tlo. Verovatno neću nikada saznati čiji je metak ugasio Azemov život, ali sigurno znam - četnički nije. Očito, onima koji nisu bili povlašćeni za prelaz iz Srebrenice, ako su uspeli izbeći sve četničke i sve zasede i zamke srebreničke mafije, presuđivalo se kad su definitivno mislili da su došli do slobode.”
Lokalna mafija je sve činila da “srebrenički koncentracioni logor” drži pod svojom kontrolom.
Posle sukoba i preganjanja oko izbora novog načelnika policije, Mustafić je na sednici Skupštine opštine Oriću izrekao sledeću pretnju: “Nasere, radi kako hoćeš, ali znaj da će sve ovo proći. Upamti, kad se sve ovo završi i kad se budu polagali računi, doći ćeš do Haga! Videćemo se tamo. Ti ćeš biti u staklu, a ja iza stakla. Kada ti svi okrenu leđa, spašćeš ponovo na to da te ja moram braniti!”
Na ove reči, “Naser je samo malo pocrveneo i ironično se smeškao”.
Bilo je to vreme kad je u Srebrenici uspostavljena kakva-takva vlast. Mustafić taj trenutak ovako opisuje: “Iako je došlo do određenih promena, stanje u enklavi je ostalo isto, sa tendencijom pogoršanja. Narod je samo razmišljao o odlasku iz Srebrenice, na bilo koji način, tako da je jednog momenta procurila vest da postoji mogućnost da četnici puste narod iz Srebrenice. Kompletne porodice su se kretale prema Luci, a zatim pod planinu Radavu, nadajući se da će se ukazati povoljan momenat da krenu iz srebreničkog džehenema. Neki su znali ostati i po mesec dana, ali od organizovanog odlaska nije bilo ništa. Ali je već 1994. godine došlo do čestih samoinicijativnih napuštanja Srebrenice. Nema broja nestalih na tom putu, ali se znalo događati da cela grupa nestane bez traga.”
“Neki su se”, kaže Mustafić, “uspeli domoći slobodnih teritorija. Drugi su kretali preko Drine u pravcu Srbije, kako bi se dokopali Sandžaka, a posle Kosova i Makedonije. Na tom putu su stigli i do Albanije, a posle, preko Italije, do nekih zemalja Zapada. Oni koji su svoj spas tražili u tajnom odlasku preko Srbije, pre su stizali na svoje konačno odredište. Oni koji su uspeli da dođu do Tuzle, bili bi izloženi šikaniranju, pritvaranju i ispitivanju. Mnoge su tretirali kao dezertere, što je bio očiti dokaz da je srebrenička banda trebalo da bude samo čuvar srebreničkog tora “stoke” pripremljene za nadolazeće klanje! O nestalim niko nije vodio računa...”
(Nastaviće se)