Masakr po scenariju

MUSTAFIĆ piše: "Jedna istina, boli do kosti, a rečena je od strane Alijinog 'kuvar-generala' Rasima Delića. On reče, pa ostade živ 'da se neočekivano veliki broj Srebreničana uspeo probiti do slobodnih teritorija! 'Njima je to zaista bio preveliki broj, jer očito da im scenario nije uspeo do kraja!' Po njihovoj zamisli, očito da niko čestit nije smeo doći do Srebrenice, mada su učinili sve da se, posle počastvovanih, niko ne probije do slobodne teritorije i da su sve odradili da četnici, nakon što su otvorili koridor za bandu, ponovo koridor zatvore, da bi na Baljkovici mogli preko tri hiljade ljudi odseći i potpuno opkoliti. Masakr se po scenariju morao dogoditi!" (Imajući u vidu navodni dogovor između Izetbegovića i Klintona da će Amerika bombardovati srpske položaje i naselja ako u Srebrenici bude ubijeno 5.000 Muslimana, "masakr po scenariju" nije bez osnova - prim. Lj. B.).
"Četničkih provokacija, piše Mustafić, bilo je povremeno, ali veoma retko. Kao da su se i oni zasitili ubijanja. Ali, kako je glad ponovo počela da hara, a ljude sve više hvatala želja za odlaskom, najbolje je bilo ljude držati strahom. Povremeno su, po savetima užih krugova, grupe od dva-tri čoveka odlazile na položaje i otvarale vatru po četničkim linijama. Samo je bilo potrebno izazvati incident. Nakon toga bi se ekipa udaljila prema 'Ciganluku', kako je Sado sve više koristio termin za grad Srebrenicu, a narod bi bio izložen delovanju četničke vatre. Tako bi narod od novonastalog straha od četnika zaboravljao svoje životne probleme. I sam Naser je znao otići na liniju u Bujake i sa svojim kodošima napraviti incident takve prirode."
"Usled jakog nezadovoljstva, kaže Mustafić, počelo se povremeno pričati da se iz Srebrenice sprema akcija, kao neki blic-krig, kojim treba uspostaviti koridor sa Tuzlom. Saznao sam da takav predlog dolazi iz Tuzle i Sarajeva. Tada sam video da smo mi za one van Srebrenice samo pokusni kunići i da spas moramo tražiti sami. Još tada smo mi od političke i vojne vlasti u Sarajevu i Tuzli mogli dobijati samo zlo."
Opisujući formiranje 28. divizije Alijine vojske, sastavljene od pet brigada i jednog samostalnog brdskog bataljona, Mustafić kaže:
"Na papiru je bilo oko 5.500 vojnika. U proleće najednom je došla naredba da se oko cele Zaštićene zone iskopaju tranšeje. Za vreme rata niko nije kopao tranšeje, čak su i rovovi bili retkost, najednom kopanje tranšeje oko cele Zaštićene zone. Šta sada to treba da znači? Ni Holanđani se nisu bunili, samo su nemo posmatrali kopanje. Očito su jedva dočekali da deo odgovornosti skinu sa sebe i kompletnu zaštitu Srebrenice prepuste nama. Svaki punoletni stanovnik trebalo je da iskopa desetak metara tranšeje. Ali, ja nisam hteo ni po koju cenu, znao sam da će one služiti samo kao paravan, a ako dođe do najgoreg da nam neće biti potrebne..."
I tako, "dok su jedni gladovali i kopali tranšeje drugi se nisu prestajali ženiti. Tako je jednog dana prostrujala vest da se Naser oženio. Kako je bio gospodar smrti i života, mislio je da u Srebrenici može prevrnuti svaku. Na kraju mu je za oko zapala neka Zlata iz Kamenice, kod Zvornika. Cura nije htela da se švaleriše, ali je htela da se uda. Kako drugog izbora nije imao, Gazda se oženio i doveo je kući. Nakon prospavane noći, oterao je Zlatu..."
Mustafić tvrdi da je nekoliko članova srebreničke mafije imalo svoje magacine, koji su se, nekako baš posle završetka kopanja tranšeja, znatno uvećali. U tome su im pomogli mnogobrojni letovi helikoptera, koji su donosili naoružanje, municiju, uniforme i druge stvari. Procurila je informacija da je prispelo i više od 300.000 DM! U povratku, prema Tuzli, helikopteri su odvozili "momke navodno na vojno doškolovavanje".
Iz Sarajeva je stigla naredba da i Naser napusti Srebrenicu, ali se njemu baš i nije žurilo. Posle nekoliko dana provedenih u Žepi, u iščekivanju odlaska, Naser je morao da se vrati u Srebrenicu, jer su izbili neki problemi.
"Jedan momak iz Glogove zapalio je neki stan, pa je zato bio pritvoren. Onda su navodno Glogovci probali napasti neki zatvor i osloboditi svoga saborca, tako da je Naser našao razlog da se vrati u Srebrenicu. Kada se situacija smirila, Naser je produžio za Žepu, pa za Tuzlu... Konačno smo ostali bez Gazde", piše Mustafić.
Razmišljajući naknadno, Mustafić zaključuje da mu je postalo "apsolutno jasno da je oficijelna državna, politička i vojna klika svesno izvela Nasera iz Srebrenice, samo sa jednim ciljem - dodatno od toga giliptera praviti još jaču harizmatičnu ličnost, ali se, eto, dogodio genocid, a sve bi bilo drugačije da je on bio u Srebrenici!"
TreĆi pokušaj atentata na Ibrana Mustafića dogodio se na mostu nadošle reke Križevice. Mustafić se sa Hamidom Salihovićem Sadom i Hamedom Efendićem vraćao sa jednog sastanka. Bila je noć i naleteli su na "profesionalno isplaniranu zasedu":
"Tri automatske puške su po nama bljuvale rafale, kaže Mustafić. Osetio sam da sam pogođen na više mesta, a najizraženiji su bili bolovi preko mojih prsa. Gotovo je, mora se mreti, zaključio sam... Automatske puške su ječale i dalje bez prestanka. Dozivao sam u pomoć. Najednom se prema meni začuo topot koraka. U rukama siluete zlikovca, iznad moje glave, ukazao se vrh automatske puške na odstojanju od tridesetak centimetara. Ubica je uzviknuo: 'Evo ti u pomoć, majku ti jebem!' Odjeknuo je pucanj u moju glavu. Pred mojim očima se uhvatila potpuna tama... Kada mi se počela vraćati nada u život, video sam da vredi pokušati pronaći spas."
Ibranu Mustafiću život su spasla dva mladića ispred čije je kuće teško ranjen. "Negde oko jedan sat posle ponoći, na cesti iznad kuće čula se buka transportera. U kući su se pojavili vojnici i medicinsko osoblje Holandskog bataljona..."
Te noći ubijen je Mustafićev prijatelj Hamid Salihović, a Hamed Efendić je prošao bez ozlede. Mustafić kaže da su neki pokušavali da slučaj pripišu "četnicima", ali to nije istina. Sve je bilo planirano, kaže on. Nakon rata se u to uverio. Jednom prilikom, u isturenom srebreničkom štabu u Tuzli, jadao se Hajrudin Avdić iz Srebrenice Izetu Hadžiću: "Najveći problem nam je Ibran. Ne znamo kako da ga se rešimo. Izuzetno nam je opasan". "Ako nemate drugo rešenje, likvidirajte ga! I mi smo to radili kada je trebalo", uzvratio je Izet.
(Nastaviće se)