Dalje od oltara

ZA pravoslavne je još nezamislivo da u oltaru, za časnom Trpezom, vide žensku osobu, pogotovo ako se ima u vidu da se ženi zabranjuje primanje svete tajne Pričešća u toku prirodnog menstrualnog ciklusa, kada se ona, po nekima, smatra nečistom. Protivnici ženske hirotonije uglavnom se pozivaju na crkvene oce, i njihov stav da je Hristos za apostole izabrao samo muškarce. Ovim argumentima sveti oci su Crkvu branili od ranih jeretika, koji su praktikovali rukopolaganje žena. Takav stav je u najvećoj meri zasnovan u kontekstu patrijarhalne kulture i tradicije njihovog doba. Međutim, razlozi koji su u ono vreme govorili protiv rukopolaganja žena, u međuvremenu su postali apsurdni i deplasirani; čovek modernog doba više nije u stanju da ih ispravno shvati, već zabranu ovakve vrste posmatra kao izvesnu diskriminaciju žene.
Za razliku od pravoslavne i rimokatoličke crkve, protestantska reformacija je uvela značajne promene u pogledu prava žena da budu sveštenice. Istina, i oni su u početku zastupali stanovište da je prva žena, Eva, odgovorna za greh i da zbog toga mora biti podređena muškarcu. Prvi radikalni zaokret po ovom pitanju napravili su u 17. veku baptisti i kvekeri. Oni su učili da je svaka osoba prožeta Duhom Svetim, pa, prema tome, sveštenstvo ne može biti ograničeno samo na muškarce.
Žene su počele propovedati u 17. veku, među baptistima u Engleskoj, Holandiji i Americi.

Nasušna potreba

Posle baptista i kvekera, žene u metodističkim crkvama u 18. veku dobijaju pravo i mogućnost da ravnopravno učestvuju u crkvenom životu. Krajem 18. i do polovine 19. veka, veliki broj mladih žena u evangelističkim crkvama, upravo zbog liberalnog stava po ovom pitanju, uključuje se u život crkve na polju misionarstva i u socijalnim delatnostima. U drugoj polovini 20. veka, episkopalne crkve, među njima i Anglikanska, dale su ženama pravo da se rukopolažu. Iskustva ovih hrišćanskih konfesija sa ženskim sveštenstvom su pozitivna. Žene su unele mnogo novina u misionarstvo, a osobito u crkvene i socijalne delatnosti. Naročito velike uspehe žene postižu u radu sa decom, gde do izražaja dolazi njihov materinski osećaj i umeće u vaspitanju.
Iako se od osamdesetih godina prošlog veka vode rasprave o rukopoloženju žena u pravoslavnim crkvama, još nema izgleda da se obnovi makar izbor i rukopoloženje đakonisa, po ugledu na apostolsko doba. Imajući u vidu iskustvo pomenutih crkava na Zapadu, pravoslavna Crkva je znatno hendikepirana zbog odsustva žena iz jerarhijskih struktura, naročito ako se ima u vidu nasušna potreba duhovne i liturgijske obnove u pravoslavnom svetu.
U judaizmu ženama nije bilo dozvoljeno da predstavljaju Boga. Ne postoje ženski simboli i metafore Božjeg bića. Između žene i Boga posreduje muškarac, tako da ona ne može govoriti u Božje ime. Hrišćanska Crkva, koja je izrasla iz judaističkog religioznog nasleđa i tradicije, nije omogućila ženi da dođe do svešteničkog poziva, uprkos činjenici da se žena kao praslika Boga pojavljuje u Hristovoj priči ”O izgubljenoj drahmi” (Lk. 15, 8-10) i da je Gospod Hristos veoma uvažavao i poštovao žene kao bića jednaka sa muškarcima.
Sve hrišćanske crkve propovedaju jednakost među polovima i zastupaju gledište da oba pola treba da učestvuju u crkvenom životu ravnopravno; međutim, ta jednakost ne znači da žene mogu biti i sveštenice. Kao razlog navodi se da su Hristos i apostoli bili muškog roda i da sveštenik kao ikona Hrista ne može biti ženskog roda, kao i to da žene nikada u hrišćanstvu nisu bile sveštenice i da u tom pogledu ne treba menjati tradiciju i praksu...
Kada se otvoreno i pošteno sagledaju sve razmere ženske diskriminacije i neravnopravnosti kroz istoriju do danas, pravo je čudo kako je žena pristala na takav status i kako je izdržala sva iskušenja i stradanja koja je tokom vremena preživela. Njeno poniženje i stradanje može se ubrojati u najveće zločine koji su učinjeni protiv čovečnosti. Onda nije čudo što je jevrejski muškarac zahvaljivao Bogu što nije rođen kao rob, životinja ili žena.
Veliki su gresi i hrišćanskih crkava prema ženi. Setimo se samo inkvizicije i progona veštica u hrišćanskoj Evropi srednjeg veka, kada su nevine i nedužne žene spaljivane na lomačama. Imajući u vidu da je visoka jerarhija rimokatoličke i pravoslavne crkve isključivo monaška, žena još uvek nema u ovim crkvama mesto i status koji zaslužuje. Ne samo da je nema na značajnim i važnim mestima u crkvenom životu nego ni oni koji su oženjeni nisu dostojni žezla crkvene vlasti. Žena se smatra i doživljava kao izvor greha i sablazni a brak kao slabost. Samim tim jerarhijska selekcija je drastično reducirana i skoro onemogućena. Izbor najsposobnijih i najdarovitijih tragično je sužen. To se pogubno odražava, pre svega, na uspešnost same misije Crkve.
Hrišćansku religiju ljubavi i radosti senči ”tuga monaškog života”. Odsustvo žene dovodi do dubokih devijacija i nastranosti u životu bezbračnog klira koje kompromituju crkvu. Setimo se poročnih i skandaloznih papa Bordžija i najnovijih pojava pedofilije i homoseksualizma, konkubina i vanbračne dece, naročito meću bezbračnim sveštenstvom na hrišćanskom Zapadu.

Izvor života

MonaŠtvo je impresivni i veličanstveni podvig izuzetnih i retkih duhovnih boraca i heroja, od Boga izabranih i prizvanih, dostojnih svakog divljenja i poštovanja. Nažalost, u njegove redove uvlače se često nedorasli i nesposobni, vođeni nižim pobudama i motivima, koji kompromituju njegovu uzvišenost. Zato je monaštvo na Istoku u dubokoj krizi, a na Zapadu narasta sve veći pritisak da se sveštenicima dozvoli brak.
Žena mora uzeti svoju sudbinu u svoje ruke. Mora pokazati više samopoštovanja i shvatiti da se u ovom surovom i sujetnom muškom svetu ništa ne poklanja niti dobija na tacni, nego se osvaja mukotrpnom i upornom borbom. Žena mora znati da su Edemski vrt i vascela Božja tvorevina bez nje bili dolina samoće i tuge za čoveka. Kroz nju je zabrujala harmonija savršenstva Božjeg Carstva. Kao poslednja i najsavršenija Tvorčeva ideja ona predstavlja životni impuls sveta. Žena je izvor života i ikona Boga Životvorca i Životodavca.     


NOVA UVREDA ŽENE
SAVREMENA Evropa, na sreću, uviđa katastrofalne posledice odsustva žene iz društvenog života, pa nastoji da se žena vrati u maticu politike i društva. Donete su preporuke koje imaju snagu zakona da u državama Evropske unije u političkim strukturama vlasti žena mora biti zastupljena sa najmanje 30 procenata. To je veliki pomak, ali ne ukazuje li to, makar indirektno, da muškarci drže da su ”većinski vlasnici” ljudske pameti, i to u odnosu 70 prema 30. Pored sve dobronamernosti zakonodavca, ovo zvuči kao nova uvreda za ženu. Zašto nije 50 prema 50?
(Nastaviće se)