Zašto slavimo vreme smrti

DRAGOLJUB Živojinović je knjigom “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front (1914-1918)” umereno i pažljivo skrenuo pažnju čitaocima na odnose saveznika prema Srbiji u Prvom svetskom ratu. Ako izuzmemo odane saveznike Ruse, koje je autor u knjizi sasvim zapostavio, slika o zapadnim saveznicima je prilično sumorna: Francuzi su nam bili najodaniji, ali su se siledžijski ponašali u proboju Solunskog fronta, Britanci su bili nezainteresovani i daleki saveznici, dok su Italijani bili prikriveni ili otvoreni neprijatelji. U knjizi se mogu naći i ovakvi sudovi: “Najviše što su (saveznički) vojni krugovi bili spremni da učine bilo je davanje praznih obećanja i izjava.”
Reči francuskog ministra spoljnih poslova T. Delkasea iz oktobra 1915. godine, kada se sve okrenulo protiv Srba, morale bi da posluže kao velika opomena i nauk za buduću državnu politiku Srbije: “Čuo sam da će Nemci tamo doći čim mi napustimo Solun. Svako mora da kaže šta misli; ja govorim svoje. I kažem, molim Boga da su oni tamo. Ne samo njih 200.000 ili 250.000 koliko ima naših vojnika, već 400.000-500.000. Tada ih u ovom trenutku ne bi bilo na frontu u Francuskoj.” Solunski ratnici, saveznički i srpski, posprdno su nazivani “solunski baštovani”!
Opaske Živojinovića ostale bi nezapažene, kao i mnogo puta do sada, da Dobrica Ćosić nije ovaj problem znatno snažnije i bolnije aktuelizovao prikazujući knjigu. On je optužio predsednika vlade Nikolu Pašića, prestolonaslednika Aleksandra i vojskovođe Putnika i Stepanovića da su Srbe “poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatili”. Kraćim osvrtom zašao je i u Drugi svetski rat, ostavši na starim ideološkim pozicijama, iako je ovaj rat doneo znatno veću i po posledicama težu tragediju srpskom narodu.
Ćosiću se može zameriti nedoslednost. Romanom “Vreme smrti” oslobađao nas je straha od komunističke ideologije, vaskrsavao slavnu povest i ideju Srpstva, a sadašnjim osvrtom na Solunski front ukazao na pogubne posledice proistekle iz sopstvenih poraza, kao i na odnos malih država i velikih sila. Ali i najdobronamerniji čitalac će se upitati kako su Pašić i Aleksandar bili uzor romanopiscu za događaje iz 1914. i 1915. godine, a negativni junaci u preostalim godinama svetskog rata. Ova nedoslednost skoro da je neobjašnjiva. Same reči naslova romana - “Vreme smrti” - velika su opomena. Ko je još slavio i preuznosio do nebeskih svodova doba umiranja, osim nemarnih Srba, njihove istoriografije i književnosti?
Videli smo kako je Živojinović objasnio ponašanje velikih sila prema Srbiji. Ukažimo i na odnos balkanskih država prema njoj. Turska je ušla na stranu Centralnih sila 1914, Bugarska 1915. godine, dok su znatno oklevale naše “prijateljice” Rumunija i Grčka, koje su pristupile Antanti 1916. i 1917. godine. Nikome se nije žurilo i svi su odmeravali snage i ulazili u rat tek pošto su dobro procenili svoju moć i međunarodnu situaciju. Otuda uverenje potpisnika ovog priloga da je Soluski front marginalno pitanje u politici Srbije i politici velikih sila prema Srbiji.
Suštinsko pitanje odnosi se na događaje iz 1914. godine i oni teku ovim redosledom: Sarajevski atentat, odgovor na austro-ugarski ultimatum, ulazak u rat, ratni ciljevi Srbije izneti u Niškoj deklaraciji. Niko se ne usuđuje da ove događaje hladno preispita, iako su neki od njih davno ocenjeni kao dela državničke odmerenosti i mudrosti.
Tragizam Srbije u Prvom svetskom ratu, pa i sve potonje nesreće, imaju koren u ovim događajima. Da li je srpska istoriografija spremana, skoro ceo vek kasnije, da ih tumači racionalno, bez emocija i krajnje sebično. Kada kažem sebično, onda mislim na sebičnost kao vrlinu u politici a ne manu. Da li smo spremni kao istorici i kao intelektualci da razmotrimo pitanje da li su srpski državni, vojni i intelektualni predvodnici bili svesni posledica uvođenja Srbije u rat, i po narod i po državu. Gde nas je pomenuta mudrost i odmerenost odvela?

Stara dilema

Ova pitanja vraćaju nas na staru dilemu: šta je za srpski narod i Srbiju bilo pametnije i korisnije - obrenovićevska ili karađorđevićevska politika, odnosno politika koju su inaugurisali vožd Karađorđe i knez Miloš. Obrenovići su negovali srpsku ideju i Srbiju videli kao isključiv srožer srpskom ujedinjenju, a najbolji predstavnik te ideje, posle kneza Miloša, bio je Jovan Ristić. Suština te politike bila je u sledećem - postepeno, mirnim putem, odnosno upornim i veštim diplomatskim sredstvima i, tek u krajnjoj nuždi, ratom ostvarivati nacionalne ciljeve.
Karađorđevići su negovali drugačiji politički pravac - ratom ostvariti najviše državne ciljeve. Oni su napustili srpsku i prihvatili jugoslovnesku ideju, s Nikolom Pašićem kao najboljim predstavnikom. Iako su ponikli na srpskoj ideji i u Srbiji, nestali su sa istorijske pozornice kao zatočenici jugoslovenske ideje i Jugoslavije.
Krajnje je vreme da se Srbija vrati korenima obrenovićevske politike, budući da su karađorđevićevska, potom i komunistička politika i njihovi “dometi” ostavili srpski narod u najtragičnijem stanju.
Jugoslovenska, potom i komunistička ideologija, razorile su srpsko nacionalno biće i veliko je pitanje da li će se ono ikada objediniti. Više raspada Jugoslavije, gubitak Kosova i Metohije i, konačno, bekstvo Crne Gore od Srbije (iako danas ima više srbijanskih Crnogoraca od crnogorskih Crnogoraca), pokazali su da srpska nacija nije sazrela i da je stoga doživela poraz.
Za ovaj tragizam, najveći koji može da zadesi jedan narod i jednu državu, neko je oodgovoran. Po mom uverenju najveća odgovornost pada na dinastiju Karađorđević, državnike i političare koji su vodili Srbiju i Jugoslaviju od 1903. do 2006. godine i srpske intelektualce koji su verno služili dinastijskoj, jugoslovenskoj i komunističkoj ideologiji (od Jovana Cvijića do Dobrice Ćosića). Naš sunovrat počinje sa 1903, nastvlja se 1914, produžava 1941, produbljuje 1945, sunovraćuje 1991. i sasvim obara srpski narod na zemlju 2006. godine!
Svestan izostavljanja mnogih važnih pitanja koja su dosad pokrenuta u ovoj polemici, ponavljam ideju koju sam pre neki dan izneo u NIN-u - šta Srbi imaju da nauče od Bugara? Stoga se vraćam ideji žrtve, srpske nemarnosti prema žrtvama i otud proisteklim posledicama.
Evo jedne uprošćene paralele sa Bugarima. Srbi su obnovili državu 1804, nezavisnu 1878, jugoslovensku 1918, da bi 1999. ostali bez Kosova i Metohije a 2006. i bez bratske Crne Gore.
Bugari su obnovili državu, vazalnu 1878, nezavisnu 1908. godine i uz manje teritorijslene promene očuvali je do danas. U svim ratovima od 1913. godine bili su na strani gubitnika, ali su uspeli da očuvaju i jedinstvo nacije i jedinstvo države. To je za poštovanje, iako svi znamo da načini na koji su spasavali državu i naciju nisu uvek bili pohvalni. Za razliku od Bugara, i uprkos činjenici da smo, izuzev poslednjeg rata, uvek bili na strani pobednika, mi smo, i uz pomoć drugih, upeli da rasturimo i naciju i državu. Srbi su narod velikih pobeda i još većih poraza.
Bugari nisu podlegli jugoslovenskoj ideji, kao što smo mi jugoslovnekoj i Bugari nisu imali alternativu njihovoj obrenovićevskoj politici. Eto, zašto se i na Bugare valja ugledati.
Kada sam pre dve decenije jednom vladiki, kojem sam recenzirao knjigu, rekao da više volim jednog Srbina na zemlji nego hiljade na nebesima, rastao se od mene bez pozdrava. Zato se još jednom vraćam ideji žrtve, koja je u osnovi cele ove polemike. U Prvom svetskom ratu poginulo je nešto malo više od 100.000 Bugara. Bugarski istorici proglasili su to drugom bugarskom nacionalnom katastrofom, dok je prva bila 1913. godine, kada su imali znatno manje žrtava.

Bez počasti

Srba je u Prvom svetskom ratu izginulo 13 do 14 puta više nego Bugara i mi to nismo proglasili nacionalnom katastrofom, već uspehom, velikim uspehom jer smo stvorili Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca - veliku državu uz velike žrtve. Ona, kao ni potonje jugoslovenske tvorevine, nije opravdala milionske žrtve u ljudstvu i u materijalnim sredstvima.
I dok bugarski povesnici pišu sa bolom i tugom o svojim žrtvama, mi smo naše neko vreme uzdizali na pijadestal slave, a potom sasvim zaboravili. Gde je danas ta slava, ko se još tih žrtava seća i kakve im počasti odaje i narod i država Srbija? Setite se samo kako su se Slovenci poneli prema njima 1. decembra ove godine, iako im je srpska vojnička čizma donela slobodu 1918. godine. Potomci tih slavnih heroja danas su prezreni od svih jugoslovenskih naroda. Za koga i za koju državu su ginuli ti heroji slobode? Ništa nije ostalo od kulta srpskog ratnika i srpske žrtve (1912-1918)!

PROĆERDAN CEO VEK
DANAS smo sami i sa bezbroj briga i problema državnih i društvenih. Vratimo se dobroj srpskoj ideji oličenoj u najvećem srpskom vladaru - knezu Milošu Obrenoviću. Upitajmo se i potražimo odgovore: Zašto je srpski život tako jevtin? Zašto je srpska politika toliko rizična? Zašto Srbi nikada nisu bili spremni da sačekaju da neko drugi bude prvi? Otkuda iskonska potreba da budemo prvi ili među prvim? I, da li je ovakav odnos prema svetskim i domaćim zbivanjima doneo Srbima boljitak i dobitak ili smo uzalud proćerdali ceo jedan vek?

POUKE
Niko nije izvukao pouke iz Prvog svetskog rata, jer to nije ni mogao - zbog dinastije, zbog Pašića i njegovih radikalnih drugova, zbog srpskih intelektualaca jugoslovenski opredeljenih. Zato nam se sve to ponovilo u još goroj varijanti u Drugom svetskom ratu, uz samo jednu zamenu - integralnog jugoslovenstva komunističkim jugoslovenstvom.

* * * * *

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

Sutra: MOMČILO PAVLOVIĆ
IDEJA I STVARNOST