Narod je uvek preči od države

Povodom knjige profesora Dragoljuba Živojinovića “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front” i stavova koje je na njenoj promociji izneo akademik Dobrica Ćosić, dobili smo veliki broj pisama naših čitalaca. Ovde objavljujemo deo tih reakcija, upućenih običnom i elektronskom poštom.
“Osnovna Ćosićeva poruka, piše Marjan, jeste da Srbe navede na trezveno razmišljanje o sopstvenoj istoriji. Moramo da se naviknemo da srpske vladare i političare ne gledamo u crno-beloj boji. Svaki od njih imao je i dobrih i loših strana. Kralj Aleksandar, Nikola Pašić i ostali, koji su bili na čelu ondašnje Srbije, trebalo je dobro da razmisle o svojim odlukama pre početka Prvog svetskog rata. Nije poenta u tome da se kaže - sačuvaćemo državu, nego sačuvaćemo narod od pogroma, bolesti i smrti. Politika je ipak jedno vešto žongliranje, gde se vladari više brinu za sebe nego za narod. Bilo bi nas, verujte, mnogo više da je bilo poštenijih i mudrijih glava na našem čelu.”

Izgubljen vek

Ljubinko Počeković pita: “Zašto jedna država ima vojsku? Odgovor je jednostavan - da bi štitila svoj narod. Znači, prvo narod pa teritorija. Kako reče patrijarh Pavle “na pustom polju roda nema”. U svetlu ove istine treba ceniti i prelaz srpske vojske preko Albanije koji je odneo 124.000 života (vojnika i građana). Taj samoubilački put nije, međutim, bio za sve isti (to slike kažu), pa se čini da srpska ratna strategija nije uopšte bila ni na stručnoj ni na moralnoj visini. To izginuće kao da je naš stil. Sreća da od toga nismo naročito patili pod turskom vlašću pa smo nekako preživeli kao narod. Uzmimo poemu “Kragujevac” Radoja Radovanovića. Ona teatralno slavi kolektivno samoubistvo. U njoj se kaže: “Jer Vi se plašite smrti a mi u njoj tražimo spas!”
Ocenjujući naš feljton Tarzan piše: “U najmanju ruku - uzvišena akcija “Novosti”. Ovo je tema koja prevazilazi srpski trenutak. Potrošili smo dvadeseti vek ulažući u svoje nenapredovanje. Kao nikome na Balkanu potrebna nam vizija sopstvene budućnosti koju ćemo sami projektovati. Ako nastavimo dosadašnjim putem “velikih ideja”, samo ćemo se smanjivati, sakatiti i nestajati.”
Danilo konstatuje: “Pogrešne i nedovoljno utemeljene ocene i sudovi Dobrice Ćosića o Solunskom frontu posledica su, pre svega, njegovog nepoznavanja metodologije naučnog istraživanja, odnosno nepotrebnog i neuspešnog “izleta” jednog književnika u sferu nauke. Zbog toga treba očekivati i njegovo priznavanje greške, što nikako ne bi umanjilo veliko Ćosićevo književno delo.”

Opasne iluzije

Stefan Blagić uzvikuje: “Živeo drug Dobrica Ćosić i svi tumači moderne srpske istorije kroz marksističku dijalektiku. Da su samo komunisti zavladali 1914. u Nemačkoj, Austrougarskoj i Bugarskoj, srpska vojska se ne bi povlačila kroz Albaniju nego bi živela u ljubavi i miru!”
“Više je nego dobro, piše Radivoje Barjaktarević, što je uvaženi akademik Dobrica Ćosić smogao moralne snage, pa i hrabrosti, da otvoreno progovori o glupostima srpskih političara i zabludama koje su nas stravično koštale. Odbiti predlog o stvaranju snažne srpske države mogao je biti manir političkih slepaca, krajnje neodgovornih ljudi. Odlučiti se za rat posle dva iscrpljujuća krvava sukoba mogli su samo ljudi gluvi i slepi za realnost, političari koji su duboko zabrazdili u mutne vode iluzije. Bile su to vođe (regent Aleksandar i Nikola Pašić) nesposobne za dalekovide odluke. Takvih među Srbima i danas nije malo.”
“Tragično je, nastavlja Barjaktarević , što sa velikim zakašnjenjem možemo govoriti da su neodgovornost i iluzije Aleksandrove i Pašićeve, posebno došle do izražaja u odluci o stvaranju Kraljevine Jugoslavije. Bukvalno, to je bilo samoubistvo Srbije. Ali i to ne čudi, jer je samo ubedljiva demonstracija mentalnog sklopa tzv. srpske elite, pa i dela naroda. Konkretno: pripadnici tajne oficirske organizacije “Crna ruka” najbolja su potvrda tog mentaliteta. Organizujući atentat na prestolonaslednika Ferdinanda zavili su Srbiju u crno. Uvalili su je u novi rat posle dva, za siromašnu nerazvijenu zemlju veoma iscrpljujuća rata. Njima slični probisveti, potkupljeni od engleske obaveštajne službe, organizovali su puč 27. marta 1941, i zarili ne jedan, već miliona noževa u leđa srpskog naroda.”
“U tekstu dr Petra Opačića, piše Igor Poč, primetio sam zapanjujuću podudarnost između zahteva britanskog ratnog ministra lorda Kičinera, da se srpska vojska striktno drži severnog fronta, sa planom maršala Makenzena, da se naša vojska privuče na severni front kako bi Bugari zašli Srbima za leđa. Prva moja misao, pošto sam ovo pročitao, bila je: “Bože, pa kao da su Britanci i Švabe sarađivali!” I ovaj detalj pokazuje da Srbija na zapadu nije imala pravog prijatelja u Prvom svetskom ratu i da je pobedu na Solunskom frontu praktično sama izvojevala.”
Knjiga akademika Dragoljuba Živojinovića, piše Konstantin, šokantno je otkriće. Iz dokumenata do kojih je došao poznati istoričar jasno se vidi da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da Srbija nestane i da se sve do današnjeg dana od Srba krila ta istina. Živojinovićevo kapitalno delo, na kome je radio više od tri decenije, ozbiljno je uzdrmalo čitavu našu istoriografiju. I ne samo našu. Dokumentacijom šokantne sadržine, ova knjiga u paramparčad raznela je dosadašnje teze o srpskim saveznicima i prijateljima. Otkrila je srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougarske na Srbiju 1914, svesrdno radila na uništenju Srba i njihove države.”

OSAKAĆENI
“U 19. veku Srbi su, kaže Singidunum, bili rasuti na balkanskim prostorima, ali su imali svoju veru, svoje srpsko ime i snažnu nacionalnu svest. Ovaj, neki novi postbrozovski, evropski srpski narod, stisnut u današnjoj osakaćenoj Srbiji, nema više vere, stidi se svog srpskog imena, a nacionalna svest mu je nikakva. Gradovi su nam puni hedonističkih zombija koji su svoje nacionalno dostojanstvo davno prodali za slovenački toalet papir i američke hamburgere. Mi smo pred dilemom: ili će nas biti, ili biti nas neće!”

SRPSKA GOLGOTA VIĐENA OČIMA NAŠIH SAVEZNIKA I NAŠIH NEPRIJATELJA
SRPSKI NAROD SVOJOM HRABROŠĆU SVE ZASENIO

U OPŠIRNOM tekstu koji nam je poslao Jelen Simović, pored ostalog se kaže:
“Bez ikakve subjektivnosti, pristrasnih osećanja i ljutnje drznuću se da kažem da je stav gospodina Ćosića pogrešan. Solunski front je podvig srpske vojske, srpskog naroda i vredan je divljenja. Imajući u vidu ugled i poštovanje koje uživa Dobrica Ćosić neki su se, verujem, zbog toga složili sa njegovim viđenjem naše istorije. Na ono što je urađeno i postignuto u Prvom svetskom ratu treba da budemo ponosni i puni poštovanja prema svakom srpskom vojniku koji se borio na Solunskom frontu. Nesmemo dozvoliti da njihov sjaj neko pomrači.
Da sve ovo neko ne bi shvatio kao priču koja nije zasnovana na činjenicama navešću mišljenje naših saveznika ali i ocene naših neprijatelja o srpskom vojniku.
General Franše d’Epere: “Koji junaci mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su Srbi, gotovo svi seljaci, tvrdi na muci, trezveni, nesalomljivi. To su ljudi gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva. Ti seljaci pretvorili su se, bez napora, u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.”
Predsednik grčke vlade Venizelos grčkim vojnicima: “Grčki narod i ja od vas ne tražimo ništa više nego da sledite srpskog vojnika koji je nadmašio slavu stare Sparte.”
Austrougarski general Kraus: “Ja sam smatrao, a i sada smatram, da su Srbi bili naši najjači neprijatelji. S malim zadovoljni, vešti da se snađu, lukavi, izvanredno pokretljivi, dobro naoružani, municijom dobro snabdeveni, na zemljištu vešti, vrlo dobro vođeni, za borbu mržnjom i oduševljenjem raspaljeni oni našim trupama čine veći utisak od Rusa, Rumuna i Italijana.”
Nemački feldmaršal-lajtnant Šen: “Srbi su pravi uzorni i nesalomljivi vojnici. Po hrabrosti i junaštvu ne beše im ravan nijedan od naših mnogobrojnih neprijatelja”.
Neosporno je da smo imali najveće gubitke u Prvom svetskom ratu, ali treba da shvatimo da nas sada ne bi bilo da se naši preci nisu žrtvovali i da svoje kosti nisu rasuli od klanaca Albanije do Solunskog fronta”.

* * * *

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.