Istorija rata ispod planine dokumenata

Promovišući knjigu Ljubodraga Živojinovića “Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918”, akademik Milorad Ekmečić je naglasio da je reč o izuzetnom istraživačkom otkriću, delu koje je srpskoj nauci zaista podrobno nedostajalo i koje će pomoći da se daju odgovori na neka pitanja naše prošlosti za koja se verovalo da su nerešiva. Evo glavnih akcenata iz Ekmečićeve besede:
“Veštom rukom i sa dubokim poznavanjem teme, Živojinović je opisao skriveni, a ne baš uvek i skriveni sukob interesa Velike Britanije sa interesima Francuske ko će posle poraza Nemačke i Austrougarske dominirati Mediteranom. Smisao dugog odugovlačenja ofanzivnih akcija na Solunskom ratištu se i otkriva u strahu Velike Britanije da savez Francuske sa Srbijom, shodno tome i sa budućom Jugoslavijom posle rata, mora završiti u dominaciji francuske ratne mornarice na celom Sredozemlju. To je i osnovni razlog da istraživanje britanske politike zasenjuje sve ostale obaveze ispitivanja da bi naslov knjiga - o politici velikih sila prema Solunskom frontu - mogao biti opravdan.

Uloga Votsona

Za izradu ovog kazivanja Živojinović je prelistao ogromnu arhivsku građu, pa bi pre trebalo govoriti gde nije dospeo, nego gde je dospeo. Jedno vajkanje Nikolaja Velimirovića da se ne može razumeti “zašto britanski brodovi pomoći Srbima idu tako sporo” otkrio je u Viverbrukovoj biblioteci u Londonu. Mnogi za nju nisu ni čuli. Istraženi su arhivi Velike Britanije i delom Sjedinjenih Američkih Država, francuska politika je rekonstruisana prema građi i literaturi koje su obrađene, a ruska samo iz diplomatske prepiske koju je sovjetska vlada izdavala od 1933. do 1936. Srpski arhivi su nemilice pročešljani, a na britanskoj strani je oslonac u građi Forin ofisa, rukopisnih odeljenja biblioteke Britanskog muzeja, čak i biblioteke Doma lordova, barem za ključne hartije Lojda Džordža. Verovatno u ovu poslednju biblioteku noga srpskog istoričara do ove Živojinovićeve posete nikada nije kročila.
Ako Živojinoviću damo za pravo što je izostavljao problem buduće sudbine Carigrada i ruske dominacije na moreuzima, jer mu to sami izvori zaista nisu nametnuli, onda je osnovno pitanje odnosa Velike Britanije i Francuske u Prvom svetskom ratu sukob između zapadnjaka i istočnjaka u vođstvu vlada i vrhovnih komandi. Zapadnjaci su bili grupa stratega, najviše u politici Velike Britanije, koji su verovali da će se odlučne bitke voditi na zapadnim poprištima severne Francuske i Belgije. U istočnjake se tiskaju najviše francuski politički i vojni stratezi, koji su uvereni da Zapadni front treba rasteretiti, razvući nemačke divizije, jedno vreme 85 na broju sa 1.500.000 vojnika od Makedonije do Flandrije i tako tražiti najpogodnije mesto konačnog udarca.
Podela na zapadnjake i istočnjake u strategiji Prvog svetskog rata odredila je držanje dveju zapadnih velikih sila prema Srbiji. Francuska je srpski saveznik, iako časovi slabosti i tamo rađaju određene sumnje. U Srbiju, njenu vojsku i političare uglavnom se sumnja sa britanske strane. Kralj Džordž Peti je mislio da zbog Srba nije trebalo ulaziti u rat. Sredinom 1915. Vinston Čerčil, do povlačenja sa Dardanela lord Admiraliteta, misli da je Srbija kriva za atentat u Sarajevu i da ona snosi odgovornost što su saveznici gubili Bugarsku. Mislio je da Makedonija pripada njihovom glavnom balkanskom miljeniku. Najuticajniji je ipak načelnik Imperijalnog generalštaba Vilijem Robertson. Jedno vreme je izazivao mučninu negativnim ocenama o vrednosti srpskog vojnika.
Među one stvari koje u knjizi nisu do kraja rečene i po kojima ona ima značaj velikog ostvarenja, jeste i kazivanje o ulozi Sitona Votsona u formulisanju britanske politike oko Solunskog fronta. Za njega kaže da je bio službenik u Obaveštajnom birou britanskog ratnog kabineta. Dostavljao je svoje analize o pogrešci što su Britanija i Francuska Londonskim paktom 1915. davale odveć mnogo prostora na jadranskoj obali Italiji. Branio je ulogu Južnih Slovena i prava njihovog zapadnog dela.
Uloga Sitona Votsona u politici Velike Britanije prema Srbima je ključna i izuzetna. Živojinović je koristio prepisku Sitona Votsona sa članovima Londonskog komiteta, koju su objavili u Zagrebu i Londonu sin Sitona Votsona Hju Siton Votson i Bogdan Krizman, 1976. Kako u toj zbirci nema glavnog dokumenta Sitona Votsona, njegovog memoranduma Forin ofisu 1. oktobra 1914, ni Živojinović ga ne koristi. Prvi put sam ga ja otkrio u britanskom Public Record Fofficu i glavne izvatke citirao u “Ratnim ciljevima Srbije 1914”, 1973.
U tome memorandumu je ključ, ne samo stava Sitona Votsona (a mi ne znamo njegovu ulogu u delovanju britanskih slobodnih zidara toga doba i posle), nego i cele britanske politike prema Srbiji u Prvom svetskom ratu, pa dalje do smrti Draže Mihailovića 1946. Siton Votson je formulisao esencijalni prosek britanske politike mišljenjem da se Austrougarska mora rasturiti i dozvoliti Srbiji da stvori jugoslovensku državu. U isto vreme, biće britanska tragedija ako tom budućom Jugoslavijom budu upravljali Srbi. Kao federativna država, sa pokretnom prestonicom od Beograda do Sarajeva, pod srpskim vođstvom Jugoslavija će biti francuski saveznik. Pod hrvatskim vođstvom ona će biti glavni saveznik Italije, a odatle će združene flote Velike Britanije, Italije i Jugoslavije dominirati Sredozemljem.
Ja sam se divio Živojinovićevom doteranom kazivanju u ovoj dramaturgiji koja se naziva istorija Solunskog fronta. Ne samo njegovoj briljantnoj stilskoj veštini, nego i zbog napora da prevrne preko ruku toliko ogromnu planinu diplomatskih dokumenata. U svoje vreme sam (u “Ratni ciljevi Srbije 1914”) govorio o “idiotizmu diplomatske kancelarije”, gde istoričar do konačne svetlosti dolazi tek nakon prelistavanja nekoliko hiljada stranica prepiske glagoljivih diplomata, kojima zanat nalaže da moraju beležiti sve što je važno i nevažno.

Hiljade stranica

ŽivojinoviĆu pripada priznanje da je tako ogromnu građu uveo u srpsku i svetsku nauku. A njemu hvala i za ovako značajno istraživačko otkriće bez koga srpska istorija ne bi bila prava istorija.
Posebnu vrednost u knjizi imaju i oni delovi u kojima na prvi pogled izgleda da nije sve do kraja kazano. To su ostala korita kroz koja će jednom prostrujati i nova svedočanstva i nove ocene. Živojinović ide do granice do koje mu izvor dozvoljava da pruži korak. On je izdašno koristio i ovde navodio građu koja upućuje da je britanski krug, koji u vladi, ili u ustanovama oko nje, dopušta mogućnost da bi za Srbiju najbolje bilo da zatraži separatni mir od Austrougarske, da se nagodi s njom oko adekvatne autonomije u njoj i uključi se u njene granice.
Prvi lord Admiraliteta i član vlade Edvard Karson je sredinom 1917. sa omalovažavanjem govorio o Srbima. Navodio je memorandum koji mu je Siton Votson krajem 1916. uputio povodom mogućnosti da Srbija prihvati ponude austrijskog cara Karla i uđe u sastav preuređene habzburške monarhije. “Uvek sam govorio”, kaže on tada, “da treba da dozvolimo Srbima da osiguraju najbolje moguće uslove i zaključe separatni mir sa Austrijancima.” Buduća istraživanja treba da otkriju da li su britanski prsti bili umešani u ideje o separatnom miru, na osnovu čega se spleo čvor zavere protiv prestolonaslednika Aleksandra i suđenja na Solunskom procesu grupi oko pukovnika Apisa.”

PRIJATELJ
Najiskreniji srpski prijatelj na britanskoj strani bio je admiral Ernest Trubridž, lični izaslanik engleskog kralja kod prestolonaslednika Aleksandra. Pred pobedu 1918. punim je ustima osuđivao Francuze što su srpsku slavu proboja Solunskog fronta svojatali za sebe.

PORUKA REGENTA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA FRANŠE D’EPEREU
GANERALE, SPREČITE PLJAČKU NARODA!

Dragoljub Živojinović u knjizi “Nevoljni ratnici” ovako opisuje ponašanje srpskih saveznika: Po dolasku u Skoplje, 5. oktobra 1918, prestolonaslednik Aleksandar izražava nezadovoljstvo držanjem francuskih jedinica. On zahteva od generala Franša D’Eperea da preduzme potrebne korake i zaustavi “izgrede francuskih vojnika”. “Francuzi”, kaže Aleksandar, “čine čuda. Ovakvu pljačku nisam mogao zamisliti. Oni su gori od Cigana.” On nalaže da se sreski načelnici odmah vrate u svoja mesta, preuzmu kontrolu i zaštite stanovništvo od nasilja.
Aleksandar traži razgovor sa D’Epereom kako bi se izgredi odmah sprečili i zaključuje: “Zabraniti trupama ulaz u varoši, kao što mi radimo, i samo dozvoliti štabovima stanovanje u privatnim kućama.” On iznosi svoju zebnju i strahovanja šta se može dogoditi kad srpska vojska uđe u “stare granice Srbije”, i kaže: “Kad naš svet vidi da su naše vlasti nemoćne, zaštitiće ga vojnici, naši će se odmetnuti i svaki braniti svoje mesto. Ovo će sigurno nastati i nemogućno će biti sprečiti, ako se odmah ne preduzmu najenergičnije mere.”
Plašeći se anarhije u zemlji, Aleksandar poručuje D’Epereu: “Ako se ovo zlo produži, ne garantujemo za vojsku koja će se sama rasturiti i braniti svoje kuće. Ko će nas osloboditi od oslobodilaca?”

* * * * *

NA promociji knjige profesora Dragoljuba R. Živojinovića „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1 914-1918“, akademik i pisac slavne tetralogije „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić izrekao je potpuno nove, kritičke ocene o Solunskom frontu. Ćosić je, između ostalog, rekao: - Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rukovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali... Takav stav, potpuno različito tumačen i interpretiran, naišao je na burne reakcije među istoričarima, političarima i našim čitaocima... „Novosti“ tim povodom žele da otvore seriju u kojoj bi valjalo da pokušamo da odreagujemo, demistifikujemo, priznamo - sve srpske greške i zablude 20. veka, veka koji je srpski narod strašno platio žrtvama i porazima, uprkos tome što je uvek bio na pobedničkoj strani. To nije rasvetljavanje radi kajanja i opraštanja, nego radi zdravog puta kojim valja ići kroz 21. vek. Pozivamo istoričare, političare, pisce, intelektualce, čitaoce - da zajedno pređemo taj dugi put, i da vidimo šta smo učinili i šta su nam novi ciljevi i odredišta, šta nam je budućnost . Nisu, sigurno, novi frontovi, ali šta su - novi proboji? Naš novi „usiljeni marš“. Naš novi srpski put.

SUTRA: DRAGOLJUB STOJADINOVIĆ
NAĆI TAČKU OSLONCA